Ukoliko najuticajnija srpska stranka nema snage da izabere svog prvog čoveka, odakle joj pravo da vodi Srbiju? Kakva je to stranka koja bez otpora pristaje da je vodi neka vrsta mini-dosa, kolektivnog predsedništva, zato što se kandidati za tron boje posledica izgubljene trke?

      Znam. Lako ćete oboriti moju tezu i još lakše je proglasiti zlonamernom. Dakle, nulta tačka, start bilo kakvih promena u Srbiji počinje od dana kad Demokratska stranka izabere naslednika Zorana Đinđića. Način na koji će lider stranke biti izabran, predstavljaće portret ili karikaturu ukupne srpske politike do sredine decenije.
       Ukoliko najuticajnija srpska stranka nema snage da izabere svog prvog čoveka, odakle joj pravo da vodi Srbiju? Kakva je to stranka koja bez otpora pristaje da je vodi neka vrsta mini-dosa, kolektivnog predsedništva, zato što se kandidati za tron boje posledica izgubljene trke? Natureno primirje između njih, dakle, nije posledica interesa stranke, profita za Srbiju, kolektivne inteligencije ili poštovanje šestomesečne crnine. Ne! To je visoko stilizovan dvoboj dve grupacije unutar DS smešten između rata kojeg ne smeju da započnu i mira do kojeg ne mogu da dopru.
       Ako demokrate odlažu suočavanje sa onim što se ne da izbeći, potpisuju politiku koja, dokazano, ne proizvodi robu, oduzima nadu i ne generiše pravdu. Takvo ponašanje potvrdiće tezu račvastih jezika da demokrate hronično pate od nedostatka demokrata, da je njihova elita selekcionirana da niko od njih nikad ne postane Broj Jedan, da je stranka, pretvorivši sebe u političku sekciju marketinške agencije “Spektra”, nepovratno izgubila sopstvenu dušu, mutirajući u akcionarsko društvo pod kontrolom dvojice tajkuna odavde i dvojice odande.
       Hrabrost je procena koliko je nešto drugo vrednije od straha. Da Srbiju liši recepta “svi vladaju - niko ne odgovara”, da odmaknu sebe od političkog metoda koji je kroz prozor, kao zastavu, isturio ološ, demokratsko krilo demokrata mora da odgovori sebi na tri pitanja. Prvo, da li je moguće nastaviti đinđiđevsku politiku bez Đinđića? Ako nije, kakva strategija, koja taktika i kakvi metodi čuvaju lidersku poziciju DS bežeći od političkog i ekonomskog populizma i uništavanja institucija. Drugo, koje bi krupne promene sopstvene politike partnerstva i savezništva danas načinio Đinđić i koje bi svoje ljude udaljio od sebe, stranke i politike? Treće, koncept militantnog reformizma doživeo je slom. Odavde putevi vode ka državnom udaru u aranžmanu neke moćne interesne grupacije, u niz haotičnih incidenata međusobno povezanih anarhijom, u populizmom naturene spasiteljske ikone zaklete da uvede red, rad i mir, ili, najverovatnije - u dalje truljenje Srbije kao oročenog mrtvaca od kojeg su Srbi digli ruke kao od sebe.
       Šta će od ovoga demokrate da preuzmu kao hipoteku? Ako jesu ozbiljna stranka, ako demokratski - a ne na lutriji niti imenovanjem - izaberu svog lidera, istog dana njegova odgovornost postaje personalizovana, iste večeri razaraju se svi izvanstranački centri kontrole DS. Sledećeg jutra on ima odrešene ruke da potpisuje svoju politiku, da bira saveznike, da leči nacionalni moždani udar masovnih razmera. Da sebe distancira od onih koji se protiv korupcije i kriminala bore želeći veće učešće u korupciji i podeli plena, da prekine ovaj nedostojni menuet aveti, da izvadi sve kosture iz ormana, da prizna bankrotstvo jednog koncepta, da sačuva uspomenu a ne zapadne u nekrofiliju, da odustane od pojednostavljenja stvarnosti, od bacanja u čeljust javnom mnjenju sve krupnijih i šokantnijih zalogaja, od propagande koja radeći za političku elitu sve što nam se dešava svodi na nekoliko stereotipa, od slobističkog odnosa sa svetom, od kodifikovanog straha medija, od nesigurnosti građana sred pravno utemeljenih nesloboda.
      
       Bez da to urade brzo, temeljno, pošteno prema sebi i Srbiji, demokrate ulaze u silaznu spiralu, bitno narušavajući svoju poziciju reditelja srpskog političkog teatra, uništavajući usput potencijalni rejting svog budućeg lidera. Naime, svaki mesec odlaganja izbora oduzima deset indeksnih poena svakom od kandidata. Tada će se na njih obrušiti dva lava željna osvete, DSS i G17, zatim hijene iz DOS-a, onda šakali, majmuni, zmije i ostali mesožderi.
       Neverovatno je da će novi lider, ako to bude hteo, imati bolju startnu poziciju od Đinđića?! Nema njegove obaveze, nije potpisao njegova savezništva, nije nasledio njegove dugove, nije izložen optužbama za meandre u politici kad tek stvara svoju strategiju, nije stvorio konjunkturu imbecila. Ljudi sa kojima se rastane nose u prtljagu svoje pseudoreformske bilborde, svoju mrežu klijenata, svoj greh nipodaštavanja institucija, zakona i običaja. Možda još postoji, zagušena evrima i testosteronom, izvorna, duboka, pametna i razložna Demokratska stranka, pramajka većine srpskih demokratskih partija. Ako njen glas bira, verujem da će ovaj lider demokrata nadmašiti onoga. Ne zato što je sposobniji, već što onaj nije imao vremena da uradi ono što je, verujem, hteo. Makar u samoodbrani od onoga što je video kao pretnju svojoj ambiciji, svojoj sujeti ili svom životu.
       Demokrate, dakle, biraju za sve nas. Biraju između favorita skupih “Brioni” odela i skromnijih etiketa. Biraju između onih kojima ostanak u politici znači sigurnost, slobodu a možda i sačuvanu glavu i ljudi koji politiku ne vide kao sudbinu. Neodlučnost demokrata da se svrstaju po veličini, manjak verovanja u snagu stranke koja, navodno, ne bi izdržala dinastički rat, koštaće Srbiju odlaganja ili propasti svake mogućnosti da se odmakne od militantnog reformizma. Njihova je kletva onda ako na sceni ostave autore detaljnog plana o reformama u Srbiji; “Ako možeš, napravi od njega saučesnika. Ako ne možeš - kupi ga. Ako ne uspeš - uceni ga. Ako to ne prođe - smeni ga. Ako to propadne - zastraši ga. Ako to ne prođe - sam je kriv”!
      
       ALEKSANDAR TIJANIĆ