Pokušaji popularizacije Krležinih najpoznatijih dela došli su do ideje da se nesuđeni nobelovac danas čita u stripu, na Internetu ili izdanjima “za početnike”

      Sedmog dana jula navršilo se tačno stotinu i deset godina od rođenja najpoznatijeg hrvatskog pisca Miroslava Krleže. Kao i ranijih desetak i više godina, njegov grob u jednoj od mirogojskih aleja u Zagrebu jednako je neupadljiv i jednako neposećen. Hrvati, međutim, smatraju da se radi o jednom od “najhrvatskijih pisaca”, a zavidan procenat pismenog dela nacije tvrdi da je pročitao njegova kapitalna dela. Najveće muke generacija površnih srednjoškolaca očigledno su zaboravljene, a pisac koga je Hrvatska naizmenično veličala i prezirala, posmrtno doživljava neočekivanu renesansu. Nije izvođen, a ni posebno reklamiran u knjižarama, a zagrebački gimnazijalci i dalje u bibliotekama smrknuto vraćaju napola pročitanu “Gospodu Glembajeve” ili slavni “Povratak Filipa Latinovića”. “Balade Petrice Kerempuha” današnjim su generacijama vaspitanim na “internetskoj lektiri”, zbog starinskog kajkavskog dijalekta Hrvatskog Zagorja, jednako strane kao i sanskrtsko pismo, a impozantna količina knjiga iz ciklusa “Zastave” i dalje je noćna mora studenata kroatistike.
       Pa ipak, Krleža se od “pisca za intelektualce” ponovo pretvorio u nacionalnog junaka domaće književne, ali i javne i političke scene zemlje. Ima čak i ideja da se na tržištu pojave brošure o nesuđenom hrvatskom nobelovcu koje bi ga propagirale u stilu poznate edicije “Krleža za početnike” ili čak “Krleža u stripu”. Kako bi pisac, poznat po jedinstvenoj i neponovljivoj sintaksi rečenice, prepunoj digresija i nekonvencionalne upotrebe interpunkcije, izgledao strpan u “oblačić” iznad svoje ostarele glave pokrivene šeširom, teško je zamisliti. Ovakva pojednostavljenja najpoznatijih dela Miroslava Krleže ipak govore o potrebi prosečnog čitaoca da jednog od najkomplikovanijih pisaca domaće književnosti spusti na nivo opšte razumljivosti. Da li je to uopšte moguće i u kojoj meri, veoma je nezahvalno predviđati, jer su podaci o čitanosti Krležinih dela vrlo protivrečni.
       Skoro dve trećine poklonika ovakve literature nema pojma da bi pisac, da je živ, ovih dana navršio stotinu i deset godina života. Četrdeset odsto anketiranih tvrdi da je pročitalo “Gospodu Glembajeve”, a još toliko je pročitalo “Povratak Filipa Latinovića”. Interesantnih 25 odsto hrabro izjavljuje da bi se upustilo i u odgonetanje rečenica iz “Balada Petrice Kerempuha”. Više od polovine ispitanih čitača iza takvih odgovora spremno zaključuje da je Krleža ipak “pretežak” za prosečnog čitaoca, ali niko nije siguran da je to pravi razlog što i dalje nije dovoljno čitan i popularan. Ono u što su Hrvati danas relativno sigurni, jeste pretpostavka da Miroslav Krleža poslednjih godina nije bio zanemaren zbog svojih političkih stavova prema bivšoj Jugoslaviji i ličnog prijateljstva s pokojnim predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom. Da je tako bilo, misli tek 20 odsto ljudi, više od trideset odsto ne može da proceni u čemu je tajna Krležinog nestanka sa literarne i pozorišne scene nove Hrvatske, a preko 40 odsto misli da piscu njegovog formata nije mogao da našteti jasan stav prema politici bivše države i velika skepsa prema budućnosti nacionalno nezavisnih država nekadašnje Jugoslavije. Ipak, neke od Krležinih beleški koje su posle dvadeset godina embarga otpečaćene iz četrnaest velikih sanduka u Nacionalnoj i Sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu mogle bi teško da uvrede političare iz nekoliko režima i nekoliko političkih sredina. Hrvate i Srbe Krleža je, recimo, bez puno ulepšavanja, smatrao nervoznim pa i neurasteničnim nacijama. Bio je ubeđen da Hrvati nikada neće imati sopstvenu državu, a kad bi je i imali, brzo bi je upropastili. (“...pogledajte našu geografsku kartu, mi nemamo geografskih uvjeta za stvaranje naše države... a i da imamo uvjeta, što biste s njome, s tom našom razvikanom samostalnošću?”, zapisao je, recimo, osmog marta 1979. godine).
       Zbog svojih političkih procena i sarkazma kojim odišu njegovi komentari nacionalnih aspiracija iz vremena koje je proživeo u Titovoj Jugoslaviji, teško je povući jasnu granicu između godina koje su prošle od smrti Miroslava Krleže 28. 12. 1981. godine u tadašnjoj bolnici “Dr Mladen Stojanović” (danas “Sestara milosrdnica”) u Vinogradskoj ulici u Zagrebu. Mlađi hrvatski pisci, poput Miljenka Jergovića, tvrde da im se istovremeno čini da je Krleža “umro jučer i da je mrtav već najmanje dvjesta godina”. Razlozi još jedne zagonetke povezane uz ličnost, književni opus i političko opredeljenje Miroslava Krleže misteriozni su samo onima koji ne žele da ih vide. Sav Krležin cinizam nije mogao da nadmaši zbivanja koja su posle njegove smrti uništila bivšu državu, a sva zajedljivost kojom je opisivao hipotetički samostalni život državica bivše Jugoslavije pokazala se nedovoljnom da opiše današnje stanje ovog političkog i kulturnog prostora. Čak je i građanskim okom vidljivo da su Krležine prognoze, ali i dijagnoze budućeg stanja duha u domaćem podneblju, svakog dana sve aktuelnije. Koliko to više pada u oči, toliko je ovaj pisac manje čitan i tražen.
       Poklonici njegovog dela kome je, kako tvrdi poznati zagrebački izdavač i prevodilac Zlatko Crnković, Nobelova nagrada izmakla zbog arogancije prema sekretaru Švedske akademije Arturu Lundkvistu, smatraju da su ironične Krležine opaske na račun hrvatske nacionalne istorije i političkih animoziteta prema Beogradu kao prestonici zajedničke države, ipak najzaslužnije što je književnik u vreme vlasti Hrvatske demokratske zajednice predsednika dr Franje Tuđmana bio upravo neukusno marginalizovan pisac. Vrhunac farse predstavljala je činjenica da se u njegovu nekadašnju kuću na Gvozdu uselilo nekoliko političkih skorojevića tadašnjeg režima i sirovih ratnih profitera. Jedno vreme na vratima kuće Bele i Miroslava Krleže stajala je čak i pozlaćena pločica sa reklamom jednog od inih trgovaca automobila “na lizing”, pa je sve groteskno podsećalo na zaplete iz, danas navodno toliko čitane, drame “Gospoda Glembajevi”.
       Iz ovog vremena koje je žalosno ponizilo nacionalnu kulturu, pamti se i izjava nekadašnjeg predstavnika Leksikografskog zavoda u Zagrebu koji je čak bio u komisiji za nadzor nad Krležinom ostavštivnom. Kao tadašnji predsednik Hrvatskog državnog sabora dr Žarko Domljan je devedesetih godina izjavljivao da sve dok se on nalazi na toj funkciji, za obnovu Krležine kuće na Gvozdu neće otići “niti jedna lipa”, pošto se ionako radi o piscu koji će za desetak godina definitivno pasti u zaborav. Pokazalo se da nije tako, ali Miroslavu Krleži danas preti opasnost da zajedno sa svojim ogromnim i veoma zahtevnim književnim i političkim opusom bude uguran u neki dnevnopolitički hrvatski strip ili da ga samozvani “krležijanci”, kojih je, počevši od pokojnog Tuđmana u Hrvatskoj, danas više od ljudi koji su pročitali ijednu Krležinu rečenicu, predstave u skraćenom izdanju “za početnike”.
       U Memorijalnom centru Bele i Miroslava Krleže na zagrebačkom Gvozdu koji obuhvata više od hiljadu kvadratnih metara prostora, danas je obnovljeno jedva dve stotine kvadrata u kojima je živeo poznati glumački i književni par. Pre mnogo godina Krleža je svoj najpoznatiji roman “Povratak Filipa Latinovića” započeo čuvenom rečenicom: “Svitalo je kad je Filip stigao na kaptolski kolodvor”. Kad se razdanilo, i pisac i njegov glavni junak ponovo su utonuli u maglu koja je pokrila ono što ni jedan ni drugi nisu želeli da vide. Ni u stripu, ni u zbilji, ni u virtuelnoj stvarnosti globalne mreže.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ