Evropska unija uvela nove oznake za genetski modifikovanu hranu. Na dugi rok, propisi bi mogli imati fatalne posledice posebno za proizvođače zdrave hrane

      Tako velika složnost bila je retkost kad je reč o genetski modifikovanoj hrani. Posle više godina ogorčenih sporenja, Evropski parlament objavio je pre nekoliko nedelja najnovije odluke o obeležavanju i odobravanju genetski modifikovanih namirnica za ljudsku ishranu. I svi izgledaju zadovoljni.
       “Imamo jasna i razumljiva pravila o obeležavanju takve hrane”, ponosno je izjavila u Berlinu Renate Kinast, nemačka ministarka za trgovinu i potrošnju. “To je pobeda u borbi za zaštitu potrošača u celoj Evropi”, likovao je Hening Strothof, stručnjak Grinpisa za genetsku tehniku. No, izborenu pravnu sigurnost pozdravio je i Rajner Lineveber, koji predstavlja velike zasade “Singenta”: “Najzad znamo čega se moramo držati”, rekao je on.
       Da li će, dakle, od sada pa nadalje kupac u supermarketu biti tačnije obavešten o tome kakvi se sve nepoznati geni kriju u kesici sa supom ili u pahuljicama koje uzima za doručak? Nema sumnje: novi propisi znače pooštravanje dosadašnjnih pravila. Predviđa se da već od sledećeg proleća na svim namirnicama moraju biti prepoznatljivo obeleženi sastojci iz genetski modifikovanog bilja i proverljivi unazad sve do izvornog materijala - i to nezavisno od toga da li se u krajnjem proizvodu uopšte može još dokazati genetska promena. Takođe je obavezno i označavanje svake stočne hrane proizvedene genetskom tehnikom. Pri tome: kod onih prehrambenih namirnica koje imaju “usputne ili tehničke neizbežne” genetske tragove u procentu većem od 0,9 odsto, obeležavanje je obavezno.
       Sve ovo stiglo je neprijatelje genetske tehnike u industriji uprkos njihovom zalaganju - i stoga mnogo šta govori u prilog tome da će oni dan u kojem je ovo izglasano čuvati u sećanju kao dan svog odlučujućeg poraza. Jer, odlukom EU sada je otvoren i put za registrovanje novih genetski modifikovanih biljaka, na što je 1998. bio stavljen moratorijum Unije.
       Nakon postignute saglasnosti, naime, sada registracione vlasti mogu i da popuste pred sve većim pritiskom da evropska tržišta otvore novim institucijama genetsko-tehničkih laboratorija. Pre svega pred pritiskom SAD. One su, zajedno sa Argentinom i Kanadom, podnele tužbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) protiv krutih Evropljana. Pre dva nepuna meseca, američki predsednik Buš dozvolio je sebi čak i primedbu da bi Evropska unija svojim krutim stavom mogla biti suodgovorna i za glad u Africi - i odmah posle toga pozvao na ručak evropske predstavnike u Vašingtonu rečima “da pojedemo nešto malo genetske hrane”.
       Već i za ljubav samog transatlantskog mira, u Briselu se već odavno smatra dogovorenim da će genetske biljke uskoro biti registrovane u EU, pogotovo što u tom pravcu pritiska i industrija. Pred Komisijom EU već se nalazi dvadeset podnetih zahteva.
       No, ako genetske biljke i stignu u velikom stilu u Evropu, nove etikete na genetski modifikovanoj hrani mogle bi se uskoro pokazati besmislenim. Jer, ni sami proizvođači ekološke hrane teško da će moći da svoje zasade sačuvaju od novih gena. Doduše, možda će im i uspeti da smanje sadašnje ugovorene sumporne vrednosti, ali potrošač će brzo zapaziti da “neoznačeno” ni u kom slučaju ne znači i “genetsko-tehnički čisto”.
       “Svojom odlukom politika prihvata bazičnu kontaminaciju svih prehrambenih namirnica”, kaže Hajke Moldenauer iz Nemačkog saveza za ekologiju i zaštitu okoline. “To je jasan ustupak industriji i SAD koje svoje genetski modifikovano bilje hoće da izvoze u Evropu.” Bez striktnih odrednica za proizvođače, kaže Moldenauerova, potrošačima sada preti učešće dela genetske tehnike u gotovo svim prehrambenim namirnicama.
       Mnoge transgene biljke, složili su se u međuvremenu istraživači, redovno prenose svoje gene putem polenskog praha na srodne vrste. Neizbežno će, zbog toga, i manje količine genetsko-tehničkog polena zalutati na zasade proizvođača ekološke hrane. Primera za to ima dosta: farmerima u kanadskoj pokrajini Saskačevan već je praktično nemoguće da posade ekološki čistu uljnu repicu, jer im berbu zagađuje još ona posađena 1996. godine. “Proizvodnja genetsko-tehnički čistih biljaka nije moguća u regionu gde već rastu i transgene biljke”, kaže se u jednom izveštaju Komisije EU iz prošle godine.
       Proizvođači ekološke hrane mogli su samo uz veliko zalaganje da se štite od naleta genetike: ogradama protiv polenskog praha, zonskim rampama među zasadima, striktnom zaštitom pri lagerovanju, a transport i prerada prehrambenih namirnica ako nisu mogli da zaustave smanjenje sorti barem su ga mogli ublažiti, tako da su genetsko-tehnički čista hrana i genetsko-tehnička poljoprivreda mogle koegzistirati.
       No, sve je to suviše skupo: čak i ako bi seljaci prihvatili kontaminaciju od jednog procenta, moglo bi se očekivati povećanje troškova od 40 procenata po jednoj biljki. A ko bi to trebalo da plati? Ko će biti jemac, ako eko-proizvođačima bude zagađena berba? Šta, pravno gledano, znači uopšte dodavanje tih primesa? Znači li to neku štetu, i ako znači, u kom smislu?
       Evropski parlament ostavio je državama EU da takva pitanja rešavaju samo na nacionalnom nivou.
       “Ako ne budu postojala jasna pravila za koegzistenciju”, kaže Moldenauerova, “genetsko-tehnički čista proizvodnja izumreće na rate”. U “Grinpisu” smatraju da bi takva pravila pomogla da se genetska tehnika u Evropi vrati u određene granice. “Sedamdeset odsto potrošača ne žele primenu genetske tehnike u prehrambenim namirnicama”, kaže Hening Strothof. “Uzdamo se u to da, na kraju krajeva, niko neće moći da se odupre tako velikom broju.”
       Da li će potrošač moći da izbegne genetski izmenjenu hranu, to ipak ostaje kao znak pitanja. Veliku težinu nosi moć činjenica: na gotovo 60 miliona hektara obradive površine u 15 zemalja širom sveta, prošle godine našlo se genetski izmenjeno bilje - 35 puta više nego prošle godine.
       Više od dve trećine svih prehrambenih namirnica u SAD sadrže u sebi sastojke modifikovanih biljki.
       Genetska tehnika odavno je već osvojila i nemačke supermarkete
       - 3 000 proizvoda sadrže, na primer, dodatke soje, a u okruglo 50 procenata soje na celom svetskom tržištu unete su genetske izmene. Celih 50 procenata soje koja se može naći na svetskim tržištima genetski je modifikovano.
       Pošto u visokoprečišćenom sojalecitinu, kakav se, na primer, koristi u čokoladama, nisu mogle biti dokazane nikakve genetske promene, odgovarajući proizvodi nisu do sada morali biti obeležavani. Od sledećeg proleća, međutim, oni će morati da nose etiketu o genetsko-tehničkim svojstvima. Lineveber; “Baš sam radoznao kakav će biti ‘aha-efekat’ kod stanovništva.”
      
       S nemačkog:
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Der Spiegel)