NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kao saveznik, a ne vazal

U Vašingtonu su sa zaprepašćenjem pratili napade na ambasadora SAD u Beogradu, ali premijera Srbije ne čeka revanš već ozbiljni razgovori

      Srpsko-američki brod plovi dalje, kao da je more savršeno mirno. Rat protiv ambasada, koji je ovdašnje političko podzemlje pokušalo da izazove protiv najvažnijih zapadnih saveznika Srbije i Crne Gore, ostao je slovo na papiru beogradske i novosadske bulevarske štampe. Diplomatije vodećih sila ignorišu ga kao nešto što se u pristojnom društvu za stolom i ne spominje.
       Posle obostranih ocena da su srpsko-američki odnosi najbolji što su u poslednjih pedeset godina bili, premijer Srbije Zoran Živković i ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore Goran Svilanović pozvani su u posetu Sjedinjenim Američkim Državama, a za četvrtak 24. jula imaju zakazane susrete sa šefom američke diplomatije Kolinom Pauelom i Bušovom savetnicom za nacionalnu bezbednost Kondolizom Rajs.
       Gospodski se drže i u Parizu, Briselu, Londonu i drugim evropskim prestonicama, iako njihovoj pažnji svakako nije promakla ovdašnja serija grubih i sasvim nediplomatskih napada na ambasadore Francuske, Engleske, pa čak i lokalnog predstavnika OEBS-a.
       Počelo je sa lansiranjem glasine da britanski Forin ofis zapravo kažnjava dosadašnjeg britanskog ambasadora u Beogradu Čarlsa Kroforda time što ga šalje za novog kraljičinog ambasadora u Varšavi. Takvo tumačenje Krofordovog uspona u karijeri (za razliku od Beograda, Varšava u diplomatskom rečniku važi za prestonicu “Nove Evrope” u kojoj Velika Britanija ima, i želi da nastavi da ima, bitnog uticaja) svakako je namenjeno onom delu čitalačke publike koji je manje upućen u geografske i političke karakteristike evropskih zemalja. Nastavilo se senzacionalnom vešću da je “srpska elita” bojkotovala veoma posećen prijem kod američkog ambasadora Vilijema Montgomerija za Dan nezavisnosti SAD, 4.jula, što se navodno videlo po tome što na prijemu nije bilo premijera Živkovića niti v.d. predsednice Srbije Nataše Mićić.
       U žurnalističkoj obradi ove “vesti” tabloidi su prenebregli da čitaoce upoznaju sa činjenicom da bivši srpski premijer Zoran Đinđić (za kog je ambasador Montgomeri nedavno u intervjuu NIN-u, na emotivno topao način, rekao da ga pamti kao jednog od svojih “ratnih” drugova) nikada u svojstvu premijera nije prisustvovao sličnim prijemima u američkoj rezidenciji, kao ni sa činjenicom da je to za Đinđića bilo pitanje principa, i to važnog. Izostale su i napomene da šefovi država i premijeri samo u relativno retkim i izuzetnim slučajevima prisustvuju takvim prijemima u ambasadama. Kad je premijer Đinđić u pitanju, svako ko u Beogradu o politici nešto zna, setiće se da je Zoran Đinđić 1997. godine bio na položaju beogradskog gradonačelnika kada je navukao na sebe američki gnev jer se nije pojavio na prijemu u američkoj rezidenciji u čast posete Madlen Olbrajt Beogradu. A bolje upućeni znaju da je na položaju srpskog premijera Đinđić bio relativno nedostupan za nemačkog ambasadora, na primer: smatrao je da je njegov nivo da komunicira direktno sa Gerhardom Šrederom, kao sa svojim berlinskim pandanom, a ambasadore je (doduše sa izuzetkom Vilijema Montgomerija) po pravilu ostavljao činovnicima Ministarstva spoljnih poslova.
       U Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. godine piše (član 29) da će država domaćin prema diplomati da se ponaša “sa dužnim poštovanjem”, i da će “preduzeti sve odgovarajuće mere” da ga zaštiti od “napada na njegovu ličnost, slobodu i dostojanstvo”. U sadašnjoj državi Srbiji, koja još vrvi primerima državnog uticaja na štampu, odnosno medijske servilnosti prema državnoj vlasti, ima smisla pitati se jesu li napadi na ljude u nekim medijima rezultat istraživačkog novinarstva ili namigivanja nekog nivoa vlasti, odnosno “curenje” informacija “od poverenja” iz često nepouzdanih državnih službi ove ili one vrste. Grubi napadi na ličnost ambasadora Montgomerija direktno su se podudarili sa nekim njegovim veoma energičnim javnim istupima u korist slobodne štampe, uključujući i njegovu izjavu NIN-u o pozadini napada na Verana Matića objavljivanih na Pink Televiziji. Montgomeri se posle toga preko noći našao na crnoj listi medija koji su mu do tada poklanjali pažnju sasvim druge vrste, a obračun je vrlo brzo skliznuo u mutno dno spletki o njegovim ličnim i porodičnim prilikama.
       Ironijom slučaja, pozadinu cele igre možda je otkrio zagrebački “Feral tribjun”, čiji je beogradski dopisnik tim povodom u broju od 12. jula kliktao: “U dvoboju Amerike protiv Vladimira Popovića - Amerika je izgubila! I treba!”
       No to što se Stejt department i Evropska unija prave da ne vide i ne čuju sve prostote koje se u Beogradu izgovaraju na račun ambasadora vodećih zapadnih država ne znači da to zemlji ne nanosi nikakvu štetu. Stejt department neće dozvoliti da ti napadi poremete odnose koji su u usponu od posete Kolina Pauela iz aprila ove godine, kao ni da unište poverenje koje se poklanja Đinđićevom nasledniku Zoranu Živkoviću. Zato brod ne menja ni kurs ni tempo, i razgovori se nastavljaju. Izvori NIN-a u Vašingtonu (zvaničnik srednjeg ranga u administraciji) kazuju da se tamo očekuje da Živković potvrdi kako Srbija jeste saveznik Amerike, ali nije i nema nameru da postane njen vazal. Amerikanci na to gledaju sasvim blagonaklono i nemaju nameru da na delegaciju iz Beograda vrše pritisak u vezi sa potpisivanjem sporazuma o neizručenju američkih građana Međunarodnom krivičnom sudu.
       U Vašingtonu je cela stvar sa imunitetom pomalo splasla, naročito kada se ispostavilo da je teško čak i zemlje poput Kolumbije, čije su vlasti na bitan način zavisne od raznih vrsta američke pomoći, privoleti da potpisuju. Beograd prima tako malo pomoći od SAD da mu je dovoljno da samo zadrži neku generalnu američku blagonaklonost.
       Takva blagonaklonost i sada postoji: ambasador Montgomeri se očigledno nije našao u iskušenju da se “revanšira” Beogradu tako što bi se pobrinuo da ovde iz Vašingtona stigne kakav neugodan signal - naprotiv. Ipak, kako ne bi izgledalo da je poseta “nagrada” za napade na ambasadora, verovatno neće biti ni neke osobene javne poplave simpatija prema nama za vreme posete naše državne delegacije. Izvor NIN-a koji se upravo vratio iz Vašingtona, gde je imao susrete sa velikim brojem ljudi iz Kongresa i Bušove administracije, kaže da su napadi na Montgomerija izazvali zaprepašćenje u ondašnjim političko-diplomatskim krugovima, ali i da se bez izuzetka pripisuju principijelnom stavu koji je američki ambasador zauzeo, ne samo u slučaju NIN-a, već i u drugim instancama koje se tiču odnosa medija i slobodne štampe u Srbiji.
       Deo tih problema potiče još iz perioda pre Živkovićeve vlade, ali su se zaoštrili takvim izborom članova Saveta za radio-difuziju koji je naveo zapadne prestonice na sumnju da vlast nastoji da zadrži ili učvrsti uticaj na elektronske medije, umesto da reformiše i liberalizuje situaciju u radio-difuziji. Isti izvor, međutim, kaže da su daleko veću konsternaciju izazvali napadi na Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa, odnosno obračun sa G17 plus.
       U evropskim ambasadama u Beogradu se takođe sa izvesnim zaprepašćenjem, ali naizgled veoma suzdržano, prima porast napetosti u odnosima sa zapadnim zemljama. Britanski ambasador u odlasku Čarls Kroford veoma je otvoreno govorio na tu temu prošle sedmice, navodeći da je do sada čuo četiri moguća razloga što ga je Forin ofis tobož za kaznu “povukao”: umešanost u šverc cigareta, svađa sa američkim ambasadorom, svađa sa vladom u Beogradu i nametanje Đinđićevog naslednika. Zatim je filozofski zaključio: balkanski zaverenici koji nalaze “nešto” u pozadini odlaska svakog ambasadora uvek će biti u pravu, jer će svaki ambasador na kraju otići.
       U tome i jeste problem Srbije: u onim koji ostaju. Odnosno, to je problem za nas koji ovde živimo. Kroford nije bio najtaktičniji diplomata koji se u Beogradu ikada pojavio, ali je verovatno bio brutalno iskren kada je novinarki crnogorskog “Monitora”, na pitanje hoće li svojim prijateljima preporučiti da letuju u Crnoj Gori, u intervjuu odgovorio da, kao prvo, nema prijatelja, i, kao drugo, smatra da su na Crnogorskom primorju cene previsoke, a usluga neljubazna. Odlazak Čarlsa Kroforda na bolju diplomatsku službu za nas koji ostajemo ne rešava nijedan problem.
       A zatezanjem odnosa sa Zapadom, ili barem sa zapadnim ambasadorima, odnosno stvaranjem percepcije o zahlađenju odnosa, šaljemo potpuno pogrešnu poruku vladama od kojih tražimo da za nas organizuju novu donatorsku konferenciju (trebalo bi da bude u septembru, tako je bar svojevremeno govorio Božidar Đelić, ali je ni on više ne spominje). Šaljemo poruku i onima koji od naših nevolja mogu da imaju i neke koristi, makar utoliko što im se obistinjuju najcrnje prognoze na naš račun. Neke organizacije osetile su “krv u vodi” pa su zauzele oštriji kurs i zahtevaju da preskočimo kroz deset novih krugova pre nego što nam se dozvoli uključivanje u evroatlantske integracije. Treba se u ovoj kakofoniji setiti prošle nedelje objavljenog izveštaja Međunarodne krizne grupe, na primer.
       Makedonija je upravo demonstrirala jedan sasvim drugačiji pristup od našeg. I tamo su bili nezadovoljni radom lokalnog predstavnika MKG, Edvarda Džozefa. Sada veruju da su uspeli da ga se otarase, ali na lep način. Nije imao pristupa ministrima (Džozef je bio u dobrim odnosima sa Georgijevskim i vladom u kojoj je VMRO imao glavnu reč), koji su ga bojkotovali, tako da nije bio od velike koristi svojoj uticajnoj organizaciji sa globalnim pretenzijama. Bojkot Edvarda Džozefa bio je pravi i delotvoran, za razliku od izmišljenog bojkota američkog Dana nezavisnosti u Beogradu. Ko ima nerava da pročita kompilaciju iz beogradske štampe u izveštaju o stanju u Srbiji, otkriće da je predstavnik MKG u Beogradu imao pristupa važnim ljudima iz vlasti u Beogradu, mada ga sada drugi predstavnici iste vlasti nazivaju pogrdnim imenima.
       U izveštaju MKG se pominje i naš list: “Postoji još i jedan broj desničarskih nacionalističkih publikacija koje IZGLEDA nisu povezane sa organizovanim zločinom ALI se široko čitaju. Oni uključuju NIN, Blic Nenjs i Nedeljni telegraf, kao i dnevne listove Kurir, Balkan, Večernje novosti i Glas javnosti. Njihov uređivački ton je antievropski, antireformski i antihaški, i često je senzacionalistički na ivici klevete. Njih opstrukcionaši u vladi i van vlade, kao i unutar bezbednosnih snaga, koriste kako bi blokirali reformatore.” Izbor prideva je interesantan (a kamo antiamerički?) i dobar primer totalitarnog mišljenja (tako se u komunizmu govorilo o snagama koje su bile “protiv Tita, JNA, socijalizma i samoupravljanja”). Svi idu u isti koš, a u tom košu su svi koji nam se iz ovog ili onog razloga ne sviđaju. Ako u Međunarodnoj kriznoj grupi misle da se tako pišu analize, stiču prijatelji i obezbeđuje uticaj, onda nije čudo što im ovde ne cvetaju ruže.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu