NASLOV: “Arhitektura rezidencija i vila Beograda 1830-2000.”
AUTOR: Mr Ljiljana Miletić-Abramović
IZDAVAČ: Karić fondacija,Beograd, 2003.

      U proleće ove godine pojavila se pred našim čitaocima luksuzno opremljena monografija posvećena vilama i rezidencijama nastalim u Beogradu između 1830. i 2000. godine. Autor Ljiljana Miletić-Abramović izabrala je i prikazala 105 objekata raspoređenih u šest hronoloških odeljaka.
       Zbirka počinje Konakom kneginje Ljubice kod Kalemegdana i Miloševim konakom u Topčideru - prvim našim zdanjima podignutim posle viševekovnog graditeljskog zastoja. Nakon ova dva značajna objekta (koji istovremeno spadaju među najstarije sačuvane srpske materijalne zapise na teritoriji Beograda) sledi period laganog buđenja građevinske delatnosti da bi tek krajem veka ona primetno oživela, a puni zamah doživela između dva svetska rata. Pune tri decenije druge polovine dvadesetog veka, u periodu obeleženom socijalističkim kolektivističkim duhom, prevagu su imali veliki stambeni objekti, najčešće grupisani po stambenim blokovima, i tek u poslednje dve decenije nastaju zapaženije i sve brojnije individualne kuće i vile kao njihova luksuznija varijanta.
       Svih šest odeljaka počinju kratkim autorovim osvrtom na društvene i umetničke prilike obrađenog perioda, a pojedinačni objekti propraćeni su sažetim i dobro sročenim, koliko za stručnjake, toliko i za obične čitaoce, opisima njihovih karakterističnih funkcionalnih i estetskih svojstava. Posebna odlika ove publikacije je obilje ilustrativnog materijala. Čine ga brojne kvalitetne fotografije, često i u veličini koja pokriva po dve stranice, a tehnički ili slobodoručni crteži takođe izdašno sudeluju u prezentaciji objekata. Čitaocima se na taj način pruža prilika da “izbliza” upoznaju i one građevine koje inače nisu otvorene za javne posete, kao što su, na primer, kraljevski dvorovi na Dedinju, ambasade nekih zemalja ili privatne vile.
       Pisac prati istorijski hod naše rezidencijalne arhitekture objektima koji su u velikoj većini u našoj publicistici već označeni kao najtipičniji i najvredniji primeri za ovu tematsku oblast. Smenjuju se tako u dugom nizu dela Hadži Nikole Živkovića, Jana Nevole, Konstantina Jovanovića, Jovana Ilkića, Dragiše Brašovana, Aleksandra Đorđevića, Milana Zlokovića i drugih klasika našeg neimarstva. Tek u poslednjem poglavlju našlo se i nekoliko zgrada prvi put prikazanih u našoj stručnoj literaturi. Ovo poglavlje inače obuhvata poslednje dve dekade prošlog veka sa objektima čije se stručno vrednovanje još nije ni izbliza izbistrilo, a ovom knjigom ono se delimično i zamutilo. Uvođenje šest palata, ili, možda tačnije - dvoraca, porodice Karić u jednu značajnu arhitektonsku antologiju, izaziva posebnu pažnju. Nema sumnje da ova luksuzna zdanja svojim visokim izvođačkim standardima i upotrebljenim materijalima predstavljaju vredna građevinska ostvarenja. To se takođe odnosi i na bogato obrađene ograde i grandiozne kapije, kao i raskošna dvorišna uređenja. Međutim, arhitektura kao umetnost postavlja veće kreativne zahteve i, pošto ova knjiga govori o arhitekturi a ne o građevinarstvu, pretenciozno podražavanje anahronih obrazaca ne bi trebalo da bude valjana preporuka za jednu reprezentativnu antologijsku prezentaciju. I sam autor, dok afirmativno piše o Karićevim palatama, upotrebljava stilske kvalifikacije kao što su: Versaj kao prototip, antika, barok, italijanska neoklasika, češki rokoko, glamurozno komponovanje, istoricizam... Doista je teško razumeti kako se u ovoj stilskoj mešavini može naći mesto za atribute kao što je “..graditeljski poduhvat rafiniranog stila”. Doduše, postmoderna je nakratko oživela sećanje na prošlost, ali je to činila ne repliciranjem nego reinterpretacijom elemenata arhitektonskog nasleđa. Ako je želja priređivača monografije bila da prikaže raznolikost današnjih pristupa u projektovanju vila - onda je bilo dovoljno da izabere jednu ili dve Karićeve palate, ali da isto tako nađe mesta i za primere imitiranja alpskih, mediteranskih, viktorijanskih, folklorističkih i drugih uzora kakvih, u isto tako raskošnim i grandioznim formama, ima širom Beograda. Ovako je jednom značajnom izdavačkom poduhvatu - nekritičkim i pristrasnim svrstavanjem čak šest palata porodice Karić među antologijska rezidencijalna dela srpske arhitekture - znatno umanjena njegova istoriografska vrednost.
      
       Milorad H. Jevtić