Radovan Karadžić: predsednik mrtve republike

      U jesen 1992. godine stigao sam na Pale, prestonicu bosanske Republike Srpske. Doduše, najpre sam se sreo sa Ratkom Mladićem; sećam se, general je u svom tesnom odelu na tri dugmeta ličio na preobučenog seljaka. Cela tri sata, raširivši karte na stolu, general mi je objašnjavao koje su vojne fabrike pale u ruke Muslimana i Hrvata, a koje su odbranili Srbi i najzad me je zamolio za rusko naoružanje: helikoptere MI-24 i ostalu vojnu tehniku. Onda smo razmatrali mogućnost snabdevanja Jugoslavije naftom i derivatima Dunavom. Negde na sredini razgovora ja sam shvatio da je u pitanju nesporazum i da sam ja primljen u svojstvu nekog drugog, možda emisara Kremlja, ali nisam hteo da razočaram Mladića. Sutradan već, bio sam na Palama. Smestili su me na konak u smrznutu drvenu planinsku vilu koja se nije nikako grejala i gde kanalizacija nije radila. Legao sam da spavam popivši pre toga dole u restoranu sve što je bilo u flaši šljivovice (restoran je radio mada nisu služili ništa toplo), a onda se pokrio svim posteljinama i ćebadima koje sam mogao da nađem u svojoj i susednim sobama. Uto je dogoreo i okrajak sveće koji su mi dali dole, u restoranu, kako bih mogao da se popnem do sobe. Ujutru je kroz prozor blesnulo sunce i otkrio se veličanstveni planinski pejzaž: to su bila mesta na kojima su se provodile Olimpijske igre 1980. u Sarajevu. U hodniku sam se upoznao sa starijom ženom ututkanom u nekoliko pletenih džempera. U svojoj sobi ona je imala nešto što je ličilo na kerozinski primus. Skuvala je izvrsnu kafu. Dama se predstavila kao Biljana Plavšić; kasnije je ona zamenila Radovana Karadžića na mestu predsednika Republike Srpske, još kasnije zastupala Srbe u Bosni i Hercegovini, toj veštačkoj državi sklepanoj od predstavnika zaraćenih strana, a sad je ona u zatvoru Međunarodnog tribunala u Hagu, gde je dobrovoljno otišla. Tada je Plavšić poziciju Karadžića tretirala kao previše agresivnu i mislila da se prema Zapadu treba odnositi sa više pažnje i diplomatije, a o Mladiću bez trunke sumnje govorila kao o jastrebu. Kao što je sad očigledno svi Srbi, i golubovi i jastrebovi, u jednakoj meri nisu zadovoljavali NATO i Sjedinjene Države, stoga se golub našao u zatvoru a jastreb i umereni Karadžić se negde kriju. Posle toga napustio sam Pale: prestoničke spletke koje su neizbežne u mladim republikama nisu me privlačile, osim toga, postojala je stalna opasnost da i mene uvuku u takve intrige i zbog svega toga sam sa zadovoljstvom otišao na prvu liniju fronta. Na srpske isturene položaje u samom Sarajevu, u rejonu Grbavice, gde sebe nisam lišio zadovoljstva da učestvujem u nekoliko okršaja. Kad smo se vraćali, granatom je pogođen automobil koji je išao ispred nas u koloni. Potom sam dugo bio sa četnicima kod Jevrejskog groblja, (sarajevsko predgrađe nazvano tako po starom Jevrejskom groblju na tom mestu), išao s njima u napad svašta doživeo, gazio po bačenim u blato muslimanskim zastavama s ljiljanima i dobio na poklon od komandanta okruga Vogošća pištolj CZ. Prošlo je prilično vremena dok se nisam vratio na Pale. Sećam se da sam sedeo u oficirskoj menzi i razmatrao mogućnost kako da preko Pariza dospem u Moskvu do 24. oktobra; tog je datuma trebalo da se održi prvi osnivački kongres FNS - Fronta nacionalnog spasa. Za susednim stolom sedeli su neki mirni momci koji očigledno nisu bili Srbi. Novinare obično nisu puštali u tako elitno okruženje. Menza je bila u istoj zgradi gde je bio smešten i aparat vlade. Jedan od momaka mi je prišao i predstavio se kao režiser - dokumentarista Bi-Bi-Sija Pol Pavlikovski. Čitao je na engleskom moje knjige i hoće da mi ponudi saradnju. Za Bi-Bi-Si on treba da napravi film o Radovanu Karadžiću i bosanskim Srbima. Predlaže da jedan od delova filma bude moj intervju sa Karadžićem. Učešće ruskog pisca koji je poznat na Zapadu, udahnuće novu životnu snagu njegovom filmu. Interesovalo me je koliko će vremena biti potrebno za to i on mi je rekao: tri dana. Posle toga oni idu za Beograd. Pristao sam.
       Počeli smo tog istog dana, upoznavši se sa Karadžićem. On se pojavio u menzi posle nekih sat vremena. Visok, pun, u crnom trorednom odelu i kravati, sa veoma dugom prosedom kosom. Odavao je utisak pravog srpskog profesora, što je on i bio. Profesor psihijatrije i pesnik. Ubrzo je u Novom Sadu trebalo da se pojavi njegova knjiga stihova. Popričali smo o srpskim izdavačima, jer su meni dotle objavili nekoliko knjiga u Beogradu i jednu u Novom Sadu. Popričali smo o Americi u kojoj je Karadžić proveo deo života, popričali o Biljani Plavšić i profesor Karadžić je rekao sa osmehom kako je Biljana dobra žena, ali, nažalost, liberalka... U razgovoru smo trasirali neke zajedničke crte naših života i njihova simbolička značenja.
       Sledećeg dana, u rano jutro, popeli smo se na brda iznad Sarajeva. Tamo, na planinskoj kosi iznad grada, koja je bila zasuta čaurama teškog mitraljeza “brauning”, mi smo se zaustavili. Pokazao mi je, kroz dogled i bez njega (orijentir: levo od stuba dima), svoju kuću. U njoj su ostale sve njegove knjige, a on i žena su tek pre godinu dana završili sa uređenjem dnevne sobe... Počelo je sve 6. aprila, kad je odjednom gomila Muslimana, mašući zastavama, organizovala demonstracije za nezavisnu muslimansku Bosnu. Razlegli su se pucnji za koje je optužena srpska policija. Ali je to bila provokacija, Muslimani su bez žalosti pucali u svoje, da bi isprovocirali Zapad da se umeša. Do tada nije bilo nikakvih masovnih dešavanja. Naravno, gorele su neke zapretane iskre, pojavljivale se pojedine tajne i bedne novinice, još sedamdesetih je izašla brošura onog ludaka Alije Izetbegovića o stvaranju muslimanske države u Bosni, prve muslimanske držve u Evropi. Ali, tada se radilo o desetinama, dobro, stotinama ludaka. I to su uglavnom bili muslimanski intelektualci.
       - Hoćete li pročitati gospodinu Limonovu neku vašu pesmu? - umešao se Pavlikovski. Njegovi momci sa mikrofonima u rukama su nas opkolili. Sunce je odskočilo i Karadžićevo obezbeđenje nas je nateralo da odstupimo od panorame Sarajeva u dimu, kako nas ne bi pogodio odozdo neki snajperista kome više nije smetalo sunce da nišani.
       - Znate li da mi imamo dovoljno snaga da za nekoliko dana zauzmemo Sarajevo, rekao je Karadžić.
       - I zašto ga ne zauzmete?
       - Neću da provociram Zapad. Dovoljno dugo sam živeo u Americi, da bih mogao da shvatim na koji način oni razmišljaju. Oni su, na primer, veoma osetljivi na temu o ljudskim pravima. Ako zauzmemo Sarajevo, počeće da nas optužuju za genocid “muslimanskog naroda” i za sve druge moguće grehe. Zato ja više volim da radim oprezno i postepeno. Ali me mnogi ovde ne shvataju. Ja imam jaku opoziciju u redovima mojih generala. Oni bi hteli da zauzmu sve što se može zauzeti, a onda da pregovaraju. Njih nije briga za zapadnu javnost i posledice. A mi i tako držimo sedamdeset dva procenta Bosne... Generali... Oni su zaboravili da sam ih ja napravio generalima.
       Karadžić nije izgovorio Mladićevo ime, ali sam ja već znao da među njima postoji sukob. U toku dana obišli smo položaje, spuštali se u rovove i bili na rođendanu cele jedne divizije; kao srednjovekovni vitezovi smo sedeli između visokih planina pod šatorskim platnima i podizali zdravice. Ja sam sedeo između pukovnika Bartole, ranjenog junaka koji je podsećao na seljačkog Hrista i Karadžića. Na istoj klupi, posle Karadžića, sedeo je Mladić. Kad je snimanje završeno, ispostavilo se da je moguć pokušaj proboja prema Beogradu na helikopteru. Zapadna avijacija je već tada uspostavila kontrolu nad vazdušnim prostorom Bosne. Zato se letelo, prateći mesni reljef, tik iznad planinskih vrhova i klisura. Kad smo se rastali na vojnom aerodromu, već se spustila noć.
       Ono što se posle dešavalo, poznato je. U raspravi kako se treba postaviti prema Zapadu, niko nije bio u pravu. Ni golub, Biljana Plavšić, ni umereni predsednici Karadžić i Milošević. Najbliže istini ipak je bio jastreb Ratko Mladić. Bez obzira na to što za rat svim sredstvima protiv koalicije zemalja, gospodara sveta, mala Srbija nije imala snage.
       Gde li se danas krije kosati, sedi profesor Karadžić? Možda, preobukavši se u seljačko odelo, sedi negde u nekom šljivaru i srče kafu? Predsednik republike koja je nestala sa geografskih karti. Ipak, svi oni su se viteški tukli i neće ih biti sramota, kad se presele na drugi svet, da kažu sebi kako su uradili sve što su mogli. Svi sad leže mrtvi i isečeni, kao u Kosovskom boju.
      

Kontroverzni pisac (“To sam ja, Edička”) i osnivač ultralevičarske partije u Rusiji, Eduard Limonov (60) do pre nekoliko nedelja bio je jedini poznati ruski pisac u zatvoru. Iza rešetaka zatvora Lefortovo ovaj novovekovni “Markiz de Sad” (kako Limonov vidi sebe) napisao je osam pozamašnih knjiga i sve ih objavio u zavidnim tiražima. U poslednjoj, “Sveti monstrumi”, iz koje će NIN preneti nekoliko “portreta”, Limonov se bavi takođe najčešće kontroverznim likovima iz bliže (ne samo ruske) istorije, kao i iz sveta književnosti i spektakla: Lenjin, Hitler, Musolini, Mao, Če Gevara, Puškin, Dostojevski, Tolstoj, Selin, Mišima, Pazolini, Merilin Monro... Među njima našlo se mesto i za dvojicu Srba - Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića. Prevod: Branislav B. Petrović