Ne krijući da je jugonostalgičar, Predrag Matvejević odgovara na pitanje šta je ostalo danas od jugoslovenstva

      Jugonostalgičari su danas skoro izumrla vrsta. Posebno u Hrvatskoj i Srbiji u kojima se ideja jugoslovenstva rađala i kao usrećiteljska nametala svim narodima i narodnostima države stvorene posle Prvog i obnovljene posle Drugog svetskog rata. Javno ispoljavanje pozitivnih osećanja prema bivšoj Jugoslaviji takođe je nepoželjno i nepopularno i, na kraju krajeva, nelukrativno, s obzirom na privilegije koje danas donosi privrženost nacionalnim i nacionalističkim državotvornim ideologijama. Toga su, kao i u vreme kada su bili vatreni pobornici jugoslovenstva, svesni, pre svega, pisci i intelektualci. Mnogi među njima stide se svojih biografija, nekih dojučerašnjih postupaka i knjiga, spremni da se odreknu mnogo čega, osim materijalnih vrednosti, iz vremena kad su ispisivali (i naplaćivali) ode najpre Titovom a potom Miloševićevom jugoslovenstvu i vladarskom umeću.
       Kao da prkose svemu napred rečenom, u Hrvatskoj su opstala dvojica i ovoj sredini dobro poznatih jugonostalgičara - Igor Mandić i Predrag Matvejević. U svojoj sredini za to su platili veliku cenu. Prvi je izabrao da živi kao neka vrsta večitog “unutrašnjeg emigranta”, drugi se dobrovoljno iselio i potražio spas “između azila i egzila”. Uprkos svemu, zadržali su veze s Beogradom i nastavili saradnju s ovdašnjim izdavačima i medijima. Jedan je ostao u bliskim odnosima s nekim nacionalnim i građanskim intelektualnim krugovima, drugi s bivšim levičarskim i novim “mondijalističkim”.
       Nije, dakle, nimalo slučajno što se danas u Beogradu pojavljuje jedna knjiga Predraga Matvejevića. Neobično je što je to knjiga “Jugoslovenstvo danas”, tj. njeno reprint izdanje, i što se njen autor ne plaši reakcija i recepcije na koje ona može naići danas. U predgovoru, koji zajedno sa pogovorom, treba da pruži odgovor na pitanje “Šta je ostalo danas od jugoslovenstva”, Matvejević priznaje da je i sam bio iznenađen što mu je izdavač ponudio objavljivanje baš ove knjige. Jer, “ni prije dvadesetak godina knjiga nije bila dočekana s oduševljenjem” (prvo izdanje: 1982, Zagreb, Globus, beogradsko 1986, BIGZ): “Prisjećam se znanaca u Hrvatskoj koji su me hladno pozdravljali i pitali: ‘Što će ti to?’ Kad su mi nacionalisti u Beogradu zamjerili što sam napisao da je u stanovitim prilikama ‘srpsko jugoslovenstvo budilo prošireno srpstvo’, oni koji su mi do jučer okretali leđa u Zagrebu počeli su me tapšati po ramenima: ‘Neka si to rekao Srbima!’ A knjiga je pri tom ostala ista.”
       Matvejević još podseća da je njegova knjiga nastala na tragu jugoslavenske ideje, prisutne u svim našim kulturama, posebno u Hrvatskoj. I da je u knjizi više reč o onom što zbližava nego što deli Južne Slovene, pošto autor pripada naraštaju koji je nastojao izgraditi zajednicu slovenskih naroda kojima povest nije bila sklona. Ističući s rezignacijom da je krajnji rezultat takvih nastojanja porazan, ali da nije morao biti takav, Matvejević i u ovom predgovoru spominje Slobodana Miloševića koji je “na razmeđu osamdesetih i devedesetih godina, u borbi za prevlast, dao do tada neslućen zamah srpskom nacionalizmu”, a “potaknuo i sve druge nacionaliste, napose hrvatske koji su se već bili probudili”. Citira i otvoreno pismo koje je godinu dana pre pada Vukovara i dve pre napada na Sarajevo, septembra 1990, preko “Borbe” uputio Slobodanu Miloševiću. Predviđajući katastrofalne posledice njegove politike, savetovao mu je: “Danas vam još može spasiti obraz ostavka. Sutra to neće biti dovoljno: preostat će možda još jedino samoubojstvo.” Matvejević sa žaljenjem konstatuje da je “nakon što je pismo bilo objavljeno, izgubio (sam) većinu prijatelja u Beogradu. Sve one koji su se poveli za voždom, veličali ga, aplaudirali mu na velikim mitinzima...” Iste godine (u septembru) Matvejević je napisao i poslao pismo Franji Tuđmanu, koje tada nije mogao da objavi u Hrvatskoj a nije hteo u Srbiji. Upozoravao ga je na posledice “rušenja Jugoslavije po svaku cijenu” i “udovoljavanja slijepim nacionalizmima”. Nedugo posle toga, neko mu je, navodi, ispalio dva revolverska hica u poštanski sandučić i napisao na njemu “Crveni konj” i “Svinja jugoslovenska”. Odlučio je posle toga da ode iz Hrvatske, najpre u Francusku, zatim u Italiju.
       Matvejević još ukratko opisuje kako su poslednje decenije minulog veka u našim sredinama iz dana u dan padale maske s lica i laž izbijala iz mikrofona, a obmana se širila po novinama. Novi komesari su, kaže, još jednom prepravljali i krivotvorili prošlost a svemu su davale ton svađe i nadmetanja između Srba i Hrvata oko toga kome je jugoslovenstvo nanelo više zla: “Za sve je najveći krivac Josip Broz, koga su do juče i jedni i drugi hvalili i slavili. Požalim što sam prije tridesetak godina pisao predsjedniku, čije djelo cijenim, da se ‘povuče sa svih funkcija’, jer ‘doživotno predsjedništvo’ nije spojivo s idejom socijalizma. Mislio sam na socijalizam s ljudskim licem i želio da on nađe svoj dom u Jugoslaviji. S takvom sam primisli pisao ‘Jugoslavenstvo danas’.”
       Tražeći odgovor na pitanje šta je ostalo danas od jugoslovenstva, Matvejević, između ostalog, kaže: “Možda vrlo malo, a možda ipak više nego što nam se čini. Stariji se sve češće usuđuju priznati da su živjeli mnogo bolje u Jugoslaviji. Mladi sve više gube vezu s onim što je bilo prije.” Posredi je, kaže, stvarnost koja je prekinuta a nije zaključena. Kultura je, najzad, ta koja je dužna preneti pamćenje jednog pokoljenja drugome. To je, zaključuje pisac, pogotovo važno u prilikama u kojima se samo pamćenje krivotvori ili poništava.
       Reprint ove knjige štampala su tri izdavača: MVTC, Beograd (kao izvršni izdavač), Budžbook, Sarajevo i Durieux, Zagreb, a autor je sav honorar poklonio Domu za decu bez roditeljskog staranja “Jovan Jovanović Zmaj” iz Beograda.
      
       SAVA DAUTOVIĆ