Dok većina naroda ekonomski propada, neki pojedinci se i dalje enormno bogate. Jer su dokazano na reformskom kursu demokratske vlasti. Nije čudo da nas Amerika podržava - mi je podsećamo na njenu prošlost

      U jednom kriminalističkom romanu Harolda Adamsa (“Uzbuna u gradu”) postoji i sledeća rečenica: “Govorim tiho i uvek vodim psa sa sobom.”
       Kakvog psa vodi Mlađan Dinkić? Ako je tačna ona izreka da svaki čovek liči na svog psa, onda bi Dinkić morao biti vlasnik pit bula. A to je opasna životinjka. Nije za po kući. Ali, ne verujem da Mlađan uopšte ima psa, šta će mu pas. Zar da ga ujede?
       S druge strane, da li Dinkić govori tiho? Pogrešno pitanje. Ne govori tiho. Ima povišen glas, takav mu prosto priroda.
       Tim je glasom upravo smenjeni guverner NB obelodanio postojanje službenih papira mađarske policije o međunarodnom “biznisu” pranja novca, uz osnovanu sumnju da su u tu delatnost uključene i izvesne ličnosti bliske srpskoj vladi, na čijim se privatnim računima gomila suma evropske valute sumnjivog porekla, na stotine hiljada evra. Kasnije se, tokom afere koja je na osnovu ovoga izbila, ustanovilo da “osumnjičeni” nisu baš toliko bliski vlasti kako se u prvi mah mislilo. Pa se Dinkić izvinio zbog preterivanja.
       No, bilo kako bilo, on je svojim gestom pružio šansu vladi da bitno popravi svoj imidž ili bar da, sprovođenjem hitne istrage, pokaže dobru volju. Bilo bi to vrlo korisno - i za vladu i za građane. Naročito za međusobno poverenje.
       Vlada tu šansu nije iskoristila. Odmah je uzvratila protivoptužbom, tvrdeći da je Dinkićev potez politički motivisan, te da je, hoćeš-nećeš, posledica njegovog ličnog ogorčenja što mu je izmaknuta guvernerska fotelja. Ne samo da je javni tužilac, posle dubokog razmišljanja koje je potrajalo svih šest minuta, odbacio mogućnost postojanja krivičnog dela, suspendujući time svaku buduću istragu, nego je vlada čak ustupila svoje službene prostorije dvojici sa Dinkićeve liste da tamo održe konferenciju za štampu (na kojoj pitanja nisu bila dozvoljena). Tako im je omogućila da se lažno predstave. Jer, kako već rekoh, oni su članovi vladajućeg tima isto onoliko koliko sam ja član vaterpolo reprezentacije. Dovoljno da im ne veruješ. Osim kada se radi o parama koje poseduju.
       Istom prilikom su gospoda Janjušević i Kolesar - tako se, naime, zovu - ispričali bajke o poreklu tog svog novca, kao da prosečno pametnom građaninu Srbije nije jasno da toliki novac može imati samo “jedno poreklo”, a Janjušević je pride izneo niz tvrdnji o finansijskim malverzacijama guvernera Dinkića i njegove stranke G17 plus, uključivši u tu neukusnu kašu i Mlađanovu suprugu. Sve to na osnovu “ličnih saznanja” tipa rekla-kazala i uz dokaze za koje se, sa puno dobrih razloga, može pretpostaviti da su nevešti falsifikati bez dodirnih tačaka sa stvarnošću. To je bilo lako demantovati. A ko laže, taj i...
       Kao što je još lakše bilo pokazati da se vlast, koja Dinkića i G17 plus optužuje za političke malverzacije, služi istim takvim metodom - uz znatno slabiju (ili nepostojeću) argumentaciju. Vlada je, po svom običaju, odlučna da istraje na svom pogrešnom putu. Kako to baš juče reče jedan analitičar srpskih prilika, ovdašnji mentalitet je sklon da svaki problem pretvori u aferu. Vladini funkcioneri - uz izraze koji vređaju jezik - stalno ponavljaju da “nije bio trenutak”, da nije izabran “pravi način”, te da, sve u svemu, Dinkićev potez za pravi cilj ima kompromitaciju cele vlade, čiji su premijer i ona učiteljica klavira upravo primljeni u Vašingtonu lepše negoli prethodnih pedeset godina. Tamo su im pokazali štap i šargarepu.
       No, nije ni bitno. Ono što je jedino važno, jeste da se, zarad pukog, detinjeg političkog prepucavanja, suština čitave stvari gura u pozadinu. Više kao da uopšte nije važno odakle Janjuševiću i Kolesaru onolike pare na ovoliku bedu i skupoću. Gospodin Kolesar, koji liči na prosečnog studenta sa tri zaostala ispita iz prve godine, kaže da je to (300 000 evra) ušteđevina njegovih roditelja i da je namenjena rešavanju stambenog pitanja. Kako je toliki novac mogao biti zarađen u Rusiji (ili bivšem SSSR-u), zašto je transferisan baš preko Sejšelskih ostrva, ima li dokaza o poreklu tog novca, i šta će gospodinu Kolesaru, koji se tek ispilio, stan vredan 300 000 evra ili oko 700 000 (bivših) DEM, što, po najvišoj ceni na tržištu nekretnina, iznosi preko 220 kvadrata? Valjda čovek ima veliku biblioteku. A pitanje je, isto tako, da li je uopšte platio porez.
       Ispada da su, pošto je ovo demokratska vlast na čvrstom reformskom kursu, u Srbiji dozvoljene “korisne (lične) malverzacije”. Ili, obrnuto; da svako ukazivanje na nezakonite radnje pojedinca (koji se lažno predstavljaju) znači isto što i napad na reformski kurs demokratski čvrsto opredeljene vlade, koja za svoju politiku žanje pohvale po svetu, a u Americi posebno. Da li vi u to verujete? Mislim - da li verujete da neko, Amerika posebno, može ozbiljno shvatiti zemlju u kojoj dojučerašnji ložači i policajci jedne susedne države preko noći postaju “naši Berezovski” samo zato što su moralno-politički na pravoj strani. E, pa, ne biva!
       Možda je Dinkić u nečemu pogrešio. Ali, to ni izbliza nije validno opravdanje za još teže greške suprotne strane.
      
       BOGDAN TIRNANIć