Biće preseljen spomenik Branislava Nušića, ista sudbina čeka i bistu Dimitrija Tucovića, jer svaka naša nova vlast obiluje novim idejama. A onda će neka nova vlast sve vratiti na staro. Večna borba metafizičara i dijalektičara, svetlosti i time, dobra i zla... Nego šta!

      Sa zvaničnog mesta stigla je vest da će se poznati beogradski trg Slavija preurediti i da će se velika bista Dimitrija Tucovića, našeg najpoznatijeg socijaldemokrate (zašto ne reći i srpskog, jer se njegova stranka zvala Srpska socijaldemokratska partija), preseliti na drugo mesto, verovatno u ulicu koja nosi njegovo ime. Ta se odluka može, ne bez razloga, kritikovati, ali muke kritičara nastaju onog trenutka kad zvaničnici kažu da se na Slaviji nalazi i grob Dimitrija Tucovića, a Zakon o grobljima i sahranjivanju ne dozvoljava da se ljudi sahranjuju na gradskim trgovima i ulicama. Ali, i da nije zakona, sa civilizacijske tačke gledano, taj običaj nije dobar.
       O Dimitrija Tucovića ogrešili su se komunisti, odmah posle Drugog svetskog rata, kad su zemne ostatke slavnog socijaldemokrate preneli i sahranili na Slaviji. To je bio vulgaran komunistički čin, pogotovo što socijaldemokrate, pa i Tucovićeva partija (dok je on bio živ), nisu naginjali boljševizmu. Bili su članovi Druge internacionale, socijaldemokratske, koju su boljševici napadali zbog revizionizma marksizma, a dogmom proglašavali socijaldemokratske stavove da se do komunizma može stići evolucijom, a ne revolucijom. Šest godina posle Tucovićeve smrti, na Vukovarskom kongresu ujedinjenja svih jugoslovenskih socijalističkih partija, srpski socijaldemokrati, sa Dragišom Lapčevićem na čelu, bili su preglasani (nemalom zaslugom Sime Markovića), stvorena je Komunistička partija Jugoslavije koja je pristupila Trećoj internacionali (Kominterni), lenjinističkoj i boljševičkoj, i to je bio kraj srpske socijaldemokratije.
       Srpska socijaldemokratska partija vodila je antiratnu politiku i glasala je protiv ratnih kredita. Uoči Prvog svetskog rata Dimitrije Tucović je boravio u Berlinu, gde je nameravao da doktorira. Nije doktorirao, u poslu ga je prekinuo Franc Jozef, bečki ćesar, i Tucović se vratio u Srbiju, obukao uniformu i kao oficir srpske vojske junački poginuo u borbi protiv austrougarske vojske. Po završetku rata, biće sahranjen, zajedno sa svojim palim drugovima vojnicima i oficirima u zajedničku grobnicu, spomen-kosturnicu, a onda će ga komunisti, kako smo već rekli, izdvojiti od mrtvih drugova i preneti na Slaviju.
       Smrt Dimitrija Tucovića zabeležiće mnoge evropske novine. Bio je poznata ličnost evropske socijaldemokratije, obrazovan i talentovan polemičar i pisac, a uspeo je da nadgovori i poznatog austrijskog socijaldemokratu Renera, koji će, posle pada bečke monarhije, postati prvi predsednik austrijske republike.
       Lav Trocki, u pismu Dragiši Lapčeviću od 13. aprila 1915. godine, piše: “Zajedno s Vama oplakivao sam našeg dragog prijatelja Dimitrija Tucovića, jednog od najboljih u našoj socijalističkoj porodici.”
       Karl Kaucki, u Novom vremenu (Die neue Zeit), napisao je i ovo: Među mnogobrojnim krvavim žrtvama koje je Internacionala podnela na bojnim poljima, Tucović je najpoznatija i najuglednija žrtva. Internacionala će s čašću čuvati uspomenu na njega.”
       Herman Vendl: “Tucović je bio mozak socijalističkog pokreta Srbije. Iz njegove je glave potekla misao da okupi socijalističke partije kao preduslov ujedinjenja malih balkanskih država...”
       Žan Longe, u Imaniteu, od 29. januara 1915. godine, piše: “Ne samo srpski, nego ceo internacionalni socijalizam pretrpeo je težak gubitak smrću Dimitrija Tucovića. Niko kao on nije pripremao balkansko izmirenje, za kojim danas žude toliki naši diplomati.”
       Posle pobede komunizma u Jugoslaviji, novi vlastodršci prisvojili su Tucovića kao svoga najmilijeg, ne mareći mnogo za to ko je i šta je bio ovaj srpski socijaldemokrata, ali za to Tucović nije nimalo kriv. On je, ukratko, u jednom teškom vremenu, kad su radnici bili vrlo obespravljeni, bio radnički tribun i to je tada bilo nešto važno i veliko.
       O Dimitriju Tucoviću pisaće i Krleža, onako kako samo veliki pisci pišu: “Dimitrija Tucovića sjetio sam se i njegove knjige o Albaniji i njegove tužne smrti, kako je ostao pregažen kao dronjak pod točkom onog istog mehanizma protiv koga se smiono i muževno borio. U njegovoj svijetloj pojavi javlja nam se utjeha da na ni našim horizontima nisu sve zastave beznadno pale i smrt Dimitrija Tucovića, kao i ona modra, tiha, melankolična agonija Svetozara Markovića, događaji su koji stoje kao putokazi na početku našeg puta u civilizaciju.”
       U jednom eseju o Tucoviću, dr Dragan Simeunović piše: “Svakako da je vreme učinilo svoje i da su mnoge od ideja i postavki Dimitrija Tucovića ostale samo zamisli jednog vremena. Ipak, vreme sadašnje i isti geopolitički prostor ne isključuju misao Dimitrija Tucovića kao prevaziđenu u svemu ili bez ikakve upotrebne vrednosti. Danas veoma aktuelno zvuče njegove procene o interesima velikih sila na Balkanu, i o njihovom specijalnom odnosu prema Srbiji, o stalno mogućim uzrocima konflikata na Balkanu, kao i ocena o Srbima kao raskomadanom i porobljenom narodu, razmišljanja o ugnjetavanju i kamatnom ropstvu malih naroda, o ekonomskom i vojnom opkoljavanju Srbije, o ratu i miru, strategiji borbe ugroženih naroda, pravu malih naroda na opstanak, ponašanju socijalističkih partija imperijalističkih država, lošem odnosu evropske diplomatije prema narodima Balkana kao stilu dugotrajnog političkog ponašanja... nužnosti balkanskih izmirenja i saradnje među susedima i, posebno, nužnosti afirmisanja nacionalnog pitanja ne samo u momentu ugroženosti, već permanentno.”
       Pisao je Tucović i o tome da je spas malih naroda u preuzimanju inicijative, u demokratizaciji odlučivanja o svojoj sudbini. Pisao je o neprincipijelnosti međunarodnih institucija i dvostrukim aršinima u oceni ponašanja malih i velikih. Pisao je o paradoksu da se ugroženi mali narodi, u slučaju pružanja otpora velikima, proglašavaju rušiocima svetskog mira.
       Mi, danas, s pravom možemo da pomislimo kako Dimitrije Tucović ne bi išao u Brisel, kod Solane, da nam Solana piše zakone i ustave, nego bi ga, kao Renera, nadgovorio moralom i znanjem.
       Na vest da će Tucović biti “izmešten” sa Slavije, malo je ko reagovao. Zato je vredan pažnje javni protest, na Slaviji, Socijaldemokratske partije, koja je skrenula pažnju našoj javnosti da se spomenici velikanima ne mogu postavljati na točkovima. Pa kad jedna vlast smeni drugu, ona odgura spomenik koji joj nije po volji na neko drugo mesto. Crnjanski je, ne ljubeći previše Pašića i radikale, pisao: kad radikali uzmu vlast, oni odrede da leva strana ulice neće više biti leva, nego desna, i da Laza P. Gagić neće više biti Laza P. Gagić nego ono što mu oni odrede da bude. Tako je i Žombolj, blizu rumunske granice, pod radikalima, na točkovima odguran u Rumuniju, za pet srpskih sela, u Rumuniji, a onda se na srpska sela zaboravilo i sad su i Žombolj i pet srpskih sela u Rumuniji.
       Nije Dimitrije Tucović zaslužio sudbinu Žombolja. Ne može se tradicija proglašavati neželjenom prošlošću. Neka se oni koji odlučuju (olako?), prisete šta je urađeno sa Njegoševom kapelom, na Lovćenu. Valjda samo zato što ju je podigao kralj Aleksandar Karađorđević (antikomunista), srušena je, pesnikove kosti su uznemirene i izmešane i umesto skromne kapela, Njegošu je podignut mauzolej, kao da je vladika bio faraon. To čudo i danas stoji na Lovćenu, kao opomena ideološkoj ostrašćenosti ali i ljudskoj gluposti.
       Možda bi se moglo naći srednje rešenje? Da na Slaviji ostane Tucovićeva bista, a da se njegovi zemni ostaci vrate u spomen-kosturnicu, gde je srpski socijaldemokrata i pali borac za otadžbinu dugo godina počivao, u miru.
      
       PETAR IGNjA