Petnaest srpskih studenata krenulo je iz Beograda u Prištinu. S malim zakašnjenjem, jer jednu studentkinju roditelji nisu pustili. Predomislili su se u poslednjem trenutku

      Treća je godina kako se u Prištini održava Letnji univerzitet, koji organizuje studentska nevladina organizacija ATA iz Amsterdama, a finansira holandska vlada. Kroz tronedeljnu školu proći će 700 studenata. Većinom su sa Prištinskog univerziteta, ali je među njima i 150 stranaca koji dolaze iz 35 zemalja. Na više od trideset različitih grupa (ljudska prava, istorija, pravo, biznis, arhitektura, ekologija...) predavači su profesori iz Francuske, Holandije, Austrije, Italije, SAD, Kanade, Albanije, Hrvatske, Turske...
       Prošle godine bilo je četvoro studenata iz Srbije. Ove godine ih je petnaest, a apliciralo je dvadesetak.
       “Svi su bili malo nervozni prošle godine kada su prvi put dolazili srpski studenti. Postavljalo se pitanje sigurnosti, ali svi sa kojima smo razgovarali, uključujući i profesore i studente složili su se da treba da dođu”, kaže Janik di Pon iz organizacije ATA. “Mi se prvenstveno bavimo obrazovanjem i najvažnije nam je da pružimo studentima mogućnost da nešto nauče, da čuju različita mišljenja, kako od profesora, tako i od drugih studenata. U nekom širem smislu, kada ljudi shvate da način na koji razmišljaju nije jedini način na koji može da se razmišlja, to je uvek neka moguća početna tačka dijaloga.”
       Srpski studenti smešteni su u jednoj kući, ostali po studentskim domovima. Prvih dana najčešće postavljano pitanje bilo “Je l’ znaju oni da smo mi Srbi? Meni su rekli da oni nas prepoznaju.” “Koji?” “Pa, svi, evo ovi što zidaju ovde pored i ovaj što je stalno tu. On zna, rekao mi je ‘Dobro jutro’.”
       Stalno je tu Feti, vlasnik kuće. Bio je nekada u Nemačkoj i “radio kao konj, kao tri konja, godinama”. Sada ima kuću i kafanu i zida još jednu kuću, koja će biti privatna škola, biće bazen i biblioteka; stranci pomažu, koristiće je dve godine, a onda ostaje njemu. Ima dvoje dece, “njima mogu sve da pružim, ne volim ja to kad je mnogo dece, pa gladna.”
       Za vreme rata bio je u Makedoniji. Kuća je ostala cela, ali je opljačkana. Znao je, kaže, da će tako biti, žao mu je samo videa, zvučnika i kamere. Posle ih je video u nekom kafiću, a gazda kafića rekao mu je da ih je dobio od komšije, Srbina. Ali, ne od onog koji je Fetiju bio najbolji drug, sa kojim je odrastao, nego od njegovog brata, a taj nikad nije valjao. Sad su svi otišli, a on je sa drugom dobro, čuju se. Nudio mu je da mu kupi kuću, ovaj neće, a neko će je svakako kupiti...
       “Ništa to nije bilo dobro”, kaže Feti. “Ali, ja nikom ne zameram. Znaš, kad je rat, kad je opasnost za glavu, svako mora sa svojima, a sa kim ćeš? Moraš. A što je neko ovakav, a neko onakav, to je rat, to su ti ljudi...”
       Znaju li komšije da su mu u kući Srbi? “Znaju, sve se ovde zna. Ništa ne kažu, šta imaju da kažu, ne dajem ja na to šta ljudi kažu.”
       Prvog dana škole razišli su se studenti po grupama. Uglavnom po jedan srpski student, još nekoliko stranaca, a ostali su Albanci. Kako je sa kolegama?
       “Mi smo se u svemu složili. Ti ratni zločinci... Oni treba da se reše svojih, a mi svojih. To je bilo pa bilo i sad treba iz toga da se izvučemo, svako za sebe. Oni isto to kažu, baš ih je briga za nas”, kaže Tamara Đorđević iz Pirota. “Ja sam ‘78. godište i nikada ja tu SFRJ nisam osećala kao svoju, ali sinoć u kafiću bili smo samo mi, Hrvati, Albanci, Slovenci, uopšte se nismo družili sa strancima. Onda mi je nekako bilo žao te SFRJ... Ne što smo živeli u njoj i što su svi bili tužni zbog toga, nego, ne znam, što je tako ispalo... A besna sam na te što su ratovali i kako su ratovali... Nije to bilo fer prema ljudima.”
       Tamara je htela da dođe u Prištinu da bi videla kako stvarno žive Albanci. Bila je na jednom seminaru na kome su, kaže, svi govorili “Šiptari”, a samo ona “Albanci”. Onda su joj rekli “Evo, ima letnja škola, pa idi dole, pa vidi kakvi su!” A sad je ovde Albanci stalno pitaju šta misli. “Pa, čim sam ovde zar vam to ne govori šta mislim!?”
       Sviđa se ovde i njoj i njenoj drugarici Mileni Sarić iz Aranđelovca. Jedino ta pitanja “šta misliš, pa šta misliš”. Dolazila je i televizija i novinari i svi isto pitaju. Pitao je to i neki iz KFOR-a, pa mu je Milena rekla “I’am fond of Albanians” (Volim Albance). On se nekako zbunio.
       “Mislim da su studenti pravi link, ta karika koja nedostaje. Dolaze ovde da bi nešto naučili, a onda imaju priliku i da se upoznaju” kaže Filip Pavlović iz Fraktala, beogradske nevladine organizacije, koja sarađuje sa organizacijom ATA. Preko Fraktala u Prištinu su stigli srpski studenti i studenti iz istočne Evrope. “Bavimo se poboljšanjem komunikacije između ljudi iz različitih sredina i na Kosovu smo počeli da radimo još 1997. godine. U početku Srbi nisu bili zainteresovani, a Albanci jesu. Onda su se vremenom i oni povlačili. Posle su se Srbi zainteresovali, ali Albanci više nisu hteli. Naravno da je još uvek teško, pokušavamo da promenimo ono što je gotovo nemoguće promeniti, ali ako ništa drugo imamo pristup obema stranama i stekli smo poverenje zato što smo radili ovo i pre nego što je Srbima postalo važno.”
       Ispostaviće se da je, što su dalje od Prištine, to studente lakše dovesti u Prištinu. Albanska štampa pratila je slučaj dvoje studenata iz Kosovske Mitrovice koji nisu primljeni na Letnji univerzitet. Pošto je zvanično rečeno da nisu ispunili kriterijume, ispostavilo se da kriterijumi nisu toliko jasni i striktni i da je problem u stvari u tome što dolaze “sa fakulteta koji kosovska skupština ne priznaje”, kako je za Koha ditore izjavio Hajredin Kuči, rektor Prištinskog univerziteta. U istom tekstu Enver Hodžaj, profesor balkanske istorije, podsetio je da je evropskim predstavnicima obećano da će srpski studenti, ukoliko apliciraju, biti primljeni i prilično oštro prokomentarisao odluku svojih kolega da ih ne prime.
       Koha ditore na kraju podseća da je Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici priznat pošto je Mihael Štajner potpisao zakon koji sadrži i odredbu po kojoj su svi fakulteti koji rade na Kosovu od 2000. godine legalne institucije.
       Studenti, koji su imali sreću da ne dolaze iz Mitrovice, kreću bez pratnje i kada su sa Albancima govore srpski. Svi u Prištini znaju da je u toku Letnji univerzitet, da ima mnogo stranaca i, kažu meštani, oseća se da je svima stalo da ostave utisak, a zna se i da je javljeno kome treba, da dolaze Srbi i da se ne prave problemi.
       Ako nema Albanaca, najbolje je kretati se sa Amerikancima, koji ne mogu da ne primete koliko su dobrodošli kada na zgradi u Ulici Bila Klintona vide ogromnu sliku sa koje se smeši njihov bivši predsednik. Na drugom kraju grada dočekaće ih hotel “Viktori” na kome se nalazi Kip slobode, a nedaleko je i kafe “Hilari”.
       Prištinski kafići stalno su puni, iako retko ko ima stalan posao, a najčešće će se čuti i da je život veoma skup. Mlađi bi uglavnom rado napustili zemlju, ako je moguće došli do neke stipendije, a iskustva sa vizama slična su ovdašnjim.
       Albanski studenti raspoloženi su za razgovor. Dobro je, kažu, što su došle kolege iz Srbije, da sami vide kako je, da nije baš tako loše, naročito “ako ništa nisi radio ovde”.
       “Srbi stalno pišu da ne sme da se priča srpski. A je l’ pričamo mi s tobom srpski? Pričamo. Eto. Možda nije nešto, zaboravili smo, nismo dugo govorili, ali vidiš da može. Pitaj Milenu, ona je sa nama na grupi, vodili smo je u kafić, pričali smo srpski. Zvali smo je da ide sa nama u Drenicu, neka sama vidi - ništa neće da joj se desi. Ona kaže, videće”, kaže Bekim. Dvadeset mu je godina i prva je generacija studenata politikologije na Prištinskom univerzitetu. Ni on ni njegov kolega Enis ne misle da napuštaju Prištinu. Teško je, nema posla, ali oni hoće da doprinesu “političkim stvarima na Kosovu i u regionu i da ljudi žive bolje”.
       Došli bi obojica u Beograd, ako je sigurno i “ako su Srbi promenili logiku, ako će da se skine ta tenzija”.
       “Šta kažu u Beogradu? Šta pomisle kad se kaže ‘Albanac’? Znam ja kako vi nas zovete i kako kažete za Kosovo ‘tamo, dole’. A ti kažeš ‘možemo na engleskom’, misliš, mi ćemo da se ljutimo zbog srpskog. Ma, nećemo da se ljutimo, nego kad kažeš da biramo, možemo li da izaberemo albanski? Znam da ne znaš. A znaju li tamo u Srbiji da sam ja završio školu u podrumu?”, kaže Enis, a onda kroz smeh dodaje: “Ali to ne znači da ne možemo da razgovaramo. Čitamo mi Hanu Arent i ona kaže da treba da razgovaramo!”
       Albanski studenti trebalo bi da dođu u Beograd u oktobru, mada se dosta snebivaju. Boje se prelaska granice, tamo su, kažu, isti ljudi koji su bili tu i pre 15 godina, plaše se otmica, problema sa dokumentima. I toga šta misle o njima u Beogradu. I, “kakav je uopšte taj Beograd? Kakvi su ljudi?”
      
       IVANA JANKOVIĆ