Zašto je Amerikancima Kosovo toliko važno?

      Za američke prilike bilo je nešto nesvakidašnje u ponašanju premijera Srbije Zorana Živkovića i njegove delegacije u Vašingtonu: premijer je suzdržano primao zvaničnu podršku domaćina i podvlačio da nema američkog mešanja ni u unutrašnju politiku Srbije, ni u unutarstranačke odnose. Amerikanci su navikli na drugu vrstu političara, koji dolaze u Ameriku da bi se slikali sa visokim ličnostima i na taj način dokazivali da uživaju podršku u Vašingtonu.
       Za Ameriku je poseta Zorana Živkovića i Gorana Svilanovića bila značajna iz dva razloga. Prvi je taj što su Amerikanci hteli da pokažu da premijer i njegovi politički saveznici uživaju američku podršku, a drugi je da Amerika traži stabilnost na Balkanu da bi što pre i što lakše mogla da povuče trupe iz regije. Naravno, ta dva razloga su usko povezana. To što je premijer stidljivo prihvatio američku podršku, više govori o odnosu snaga u Srbiji, pa i u DS-u, nego o američko-srpskim odnosima.
       Naravno da su u raspravi premijera i američkih domaćina dominirali formalni, maltene ritualni razgovori o Hagu, trgovini i opštim pitanjima demokratizacije, ali posle ovih formalnosti prešlo se na konkretne i mnogo značajnije teme. Tu se opet vraćamo na osnovno pitanje koje prethodi uspostavljanju redovnih, normalnih i obostrano korisnih odnosa između Amerike i Srbije, a ono glasi: šta Amerika, u stvari, hoće?
       Prvo i osnovno, Amerika hoće stabilnost na Balkanu i stabilnost u Srbiji. Drugo, kroz stabilnost Amerika hoće da se oslobodi vojnih obaveza prema Balkanu i da ovu odgovornost u potpunosti preda Evropi. Što se američke administracije tiče, stvar se može jednostavno i matematički izraziti. Amerika ima ogroman problem u Iraku. Mora da nađe dodatne trupe, što nije lako kada se uzme u obzir da Amerika trenutno drži trupe ne samo na Balkanu, nego i u Avganistanu i na Haitiju a moguće je da će slati trupe i u Liberiju. Kada se uzme u obzir da kriza oko Severne Koreje zahteva da Amerika ne smanjuje trupe, to ostavlja sasvim mali broj dodatnih trupa za Irak. Amerika može da nadoknadi ove trupe na dva načina. Prvo, da traži pomoć od drugih zemalja, ali tu do sada nije imala uspeha, jer pre nego što bi veći deo zemalja sveta poslao trupe u Irak, on zahteva da Amerika preda komandu nad tim trupama Ujedinjenim nacijama, a taj zahtev za Ameriku u ovom momentu nije prihvatljiv. Znači, Americi preostaje da dodatne trupe za Irak nađe na Balkanu.
       Stabilnost u Srbiji znači da se nastavi sa reformama i borbom protiv organizovanog kriminala. Za ovu administraciju znači da stabilnost u Srbiji može da se nađe ili kroz reformisanu Demokratsku stranku i DOS, gde bi tzv. radikali i antireformisti bili isterani i izolovani. Ili ako je ovo nemoguće, onda kroz saradnju G17 sa DSS-om. Drugi deo stvaranja stabilnosti jeste da srpska vlada pokaže zrelost i da izbegne bilo kakav radikalni odgovor na moguće provokacije u Bujanovcu, Medveđi i Preševu. I na kraju, što je možda i jedna od konkretnih tema razgovora između premijera Živkovića i američkih domaćina, napredak u pregovorima između Srba i Albanaca oko Kosova je nužnost za stvaranje stabilnosti koja bi omogućila Americi da povuče trupe.
       Amerika nema jasan stav oko konačnog statusa Kosova. Spremni su da prihvate sve što se Srbi i Albanci dogovore, ali, u tome i jeste kvaka, Srbi i Albanci prvo moraju da se dogovore. Američki političari nisu naivni, oni znaju da su početne pozicije Srba i Albanaca nespojive i zbog toga teraju i jednu i drugu stranu da počnu pregovore sa pitanjima drugog nivoa za koje misle da bi se o njima lakše dogovorili. Ta pitanja uključuju pitanja dokumentacije ili dokumenata Albanaca sa Kosova koji su odneseni sa Kosova, komunikacije i transporta, energetike, trgovine i saradnju oko pitanja bezbednosti. Amerikanci se nadaju da bi pregovori krenuli, eventualno bi se stvorila atmosfera koja bi brzo dovela do konačnog rešenja za Kosovo.
       Problem za Ameriku je da ni Srbi ni Albanci nisu spremni za pregovore. Među Srbima i Albancima ne postoji politički konsenzus. Albanske i srpske stranke i političke ličnosti pozicioniraju se prema unutrašnjopolitičkoj sceni. Albanci očekuju da će Amerika sve da odluči za njih i cela strategija albanske strane se svodi na to da SAD moraju da budu uključene i da stvori glavne delove bilo kakvog sporazuma sa Srbima. Sa srpske strane, osim Nebojše Čovića i srpskih lidera sa Kosova, ima vrlo malo spremnosti za izgradnju nacionalnog konsenzusa oko pregovora za Kosovo. Jednostavno, stiče se utisak da bi veći deo srpskih političara i političkih stranaka takođe rado prihvatio da Amerikanci sve odlučuju. Na žalost Srba i Albanaca, Amerika nema interesa niti vremena da ulazi toliko duboko u ove pregovore.
       Vreme prolazi. Amerika neće da čeka niti ima mogućnost da odugovlači sa odlukom o povlačenju svojih trupa sa Balkana. Na kraju, viši interesi američkih političara će da odluče koliko brzo će trupe da se povuku. To će da se desi sa dogovorom Srba i Albanaca ili bez njega, a za regiju će biti vrlo loše ako se ne postigne stabilnost.
      
       OBRAD KESIĆ