Gde je bilo kršenja? Neka nam pokažu, ako znaju gde, pa da vidimo - da se pošalju na robiju i da možemo normalno da funkcionišemo dalje. Ovako, to su priče za malu decu

      Predsednik Skupštine Vojvodine i lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak predsednik je i ustavne Potkomisije za teritorijalnu organizaciju Srbije, ili, kako je još zovu, Potkomisije za decentralizaciju Srbije. U dosadašnjem radu Potkomisija je došla do predloga po kojem bi država Srbija trebalo da bude sastavljena od autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova, s tim da bi u roku od tri godine mogle da se formiraju još neke pokrajine. Pored pokrajina i opština, zakonodavac bi mogao da formira i oblasti koje bi povezivale opštine koje imaju interesa da sarađuju. Sudeći prema dosadašnjim saopštenjima za javnost, čini se da je u samoj Potkomisiji postignut konsenzus i o najspornijim pitanjima koja se tiču buduće teritorijalne organizacije. Čanka smo pitali: da li je baš tako?
       - Konsenzus je postignut od strane većine članova koji su prisutni i učestvuju u radu Potkomisije. Ne radimo u punom sastavu jer su neki članovi Potkomisije, jednostavno, prestali da dolaze. Da su, recimo, predstavnici DSS-a bili prisutni, verovatno bi to unelo veću šarolikost ideja nego što je sada slučaj. Ovako, na sednicama Potkomisije na sceni su samo ideje koje su u skladu sa evropskim standardima i evropskim merilima.
      
       Neka rešenja su preuzeta i iz španskog Ustava?
       - Iz španskog Ustava preuzeli smo formulaciju da se ni pod kakvim okolnostima ne sme dozvoliti federalizacija Srbije, odnosno da autonomne pokrajine ne mogu prerasti u federalne jedinice. Ta formulacija uneta je u španski Ustav posle Frankove smrti, kao rezultat kompromisa sa fašističkim nasleđem u vojsci, koja je imala najveći strah od toga da će se Srbija, pardon Španija, raspasti posle Frankove smrti i da će pojedine autonomije postati federalne jedinice kao prelazna faza ka nezavisnim državama. Koliko ja razumem stvari, mi smo tu formulaciju direktno preuzeli da bismo time učinili slično, odnosno da bismo sve one konzervativne krugove koji se plaše da će promena ustava značiti raspad Srbije, i na ovaj način neposredno uverili da o tome nema ni govora.
      
       Koliko su sadašnja rešenja, kada je Vojvodina u pitanju, bliska Ustavu SFRJ iz 1974, ili programu vaše stranke Vojvodina Republika, odnosno koliko su daleko od miloševićevskog centralizma?
       - Postoje tri značajne klauzule koje je Potkomisija predložila. Prvo, da pokrajine imaju pravo na svoju imovinu i izvorne prihode; drugo, da imaju zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast u okviru svojih nadležnosti: treće, da se ne mogu menjati nadležnosti pokrajine ili njena teritorija, bez saglasnosti pokrajinskog reprezentativnog tela, odnosno, u našem slučaju, Skupštine Vojvodine. Ukoliko bi postojale čvrste garancije za rešenja koja sam nabrojao, to bi bio sasvim dobar korak napred u zaštiti interesa građana Vojvodine.
      
       Svim sednicama Ustavne komisije i potkomisija prisustvuju predstavnici međunarodnih organizacija, poput OEBS-a. Koliko je u čitavoj priči, u pronalaženju ustavnih rešenja, bitan međunarodni faktor? Drugim rečima, da li je to Srbija primorana da se “decentralizuje”?
       - Bilo bi potpuno budalasto danas praviti ustav koji treba da bude najviši pravni akt koji uvodi Srbiju u EU a da ne bude u skladu sa normativima EU. Zato je važno da predstavnici evropskih institucija budu prisutni u našem radu i da na licu mesta prate formiranje predloga ustava i da daju svoje, vrlo konstruktivne, predloge i sugestije kako bismo ustav primerili standardima EU. Kada ste kazali da će Srbija morati da se decentralizuje, to je isto kao kada biste rekli da će morati da poštuje ljudska prava, ili da će morati da poštuje higijenske i sanitarne standarde u EU. Da, moraće, pa će u tom smislu morati da ispoštuje štošta, samim tim da i u koordinatama teritorijalne organizacije ispoštuje određena pravila koja postoje u EU. I još nešto: nemojte zaboraviti da su totalitarni režimi uvek centralistički i da je samim tim decentralizacija preduslov za izlazak iz totalitarizma.
      
       Omiljena kontrateza vaših političkih protivnika je Francuska, koja je jedna od vodećih zemalja u EU a ipak je, kažu, centralizovana...
       - Porediti Srbiju sa francuskim centralizmom, što je omiljena teza velikosrpskih hegemonista, deplasirano je, između ostalog, zbog razlika koje u istorijskom i svakom drugom pogledu postoje između Srbije i Francuske. Porediti se sa onima koji su slične veličine, sličnog etnički mešovitog sastava stanovništva, na jednom turbulentnom prostoru, u uslovima posttotalitarne tranzicije, kao što je slučaj sa Srbijom - to ima smisla. Ali, to znači porediti se sa iskustvima jedne Italije, Španije ili Nemačke. I onda dobijamo put kojim treba da idemo.
      
       Šta je sa ustavnim rešenjima za Kosovo?
       - Došli smo do zaključka da je najbolje definisati Kosovo i Metohiju kao autonomnu pokrajinu u Srbiji, koja je trenutno u poziciji definisanoj Rezolucijom SB UN 1244. Nismo želeli dalje da prejudiciramo rešenja, jer je ustavni okvir dovoljno širok da se pozicija pokrajina definiše ustavom Srbije i osnovnim zakonima pokrajina. Samim tim, dovoljno je prostora za razgovor i dijalog sa Kosovom.
      
       Kako ocenjujete inicijativu Nebojše Čovića da se u novi ustav Srbije ugradi i formulacija da niko nema pravo da se odrekne Kosova i Metohije?
       - Kad smo već uneli onaj predlog o zabrani mogućnosti federalizacije Srbije, kao kompromis sa konzervativnim krugovima, nemam ništa protiv da se unese i bilo kakva klauzula koja bi doprinela što širem prihvatanju novog ustava kao pravnog okvira u kojem Srbija treba da funkcioniše u narednom, nadam se - što dužem, periodu. Međutim, bez dijaloga sa većinskim snagama na Kosovu i bez pronalaženja nekakvog kompromisa sa njima, što je u ovom trenutku veoma složeno i komplikovano pitanje, sve će ostati samo spisak lepih želja.
      
       Da li verujete da Kosovo može da ostane u Srbiji?
       - To je lažna dilema, koja služi isključivo za zamazivanje očiju naivnima, jer Kosovo će sa Srbijom biti u istoj državi, to već više niko ne spori, samo što će se ta ista država zvati Evropska unija, a ne Jugoslavija ili Srbija. Uostalom, tokom devedesetih godina svi su ovde crtali kojekakve granice, a sada svi proklamuju da žele da uđu u neograničeni prostor EU.
       U trenucima kada su ratne vođe gledale kako da naprave jedan vid nasilne privatizacije, to jest pljačke i otimačine na svim prostorima bivše Jugoslavije, onda su ti “nacionalni interesi” bili iznad svega. Sada, kada treba legalizovati ono što je opljačkano, svi trkom jure u EU da bi se pretrčavanjem opljačkano i oteto zafiksiralo kao njihovo taknuto-maknuto vlasništvo, kako bi, pod čvrstim okvirom garancije privatne imovine - koju će dati EU - moglo da se uživa u plodovima opljačkanog. To je suština priče. Zbog toga je neophodno uraditi i lustraciju i raščišćavanje sa prošlošću, da se ne bi desilo da se patnje miliona ljudi legalizuju zbog bogatstva onih nekoliko stotina ljudi, koji su pljačkali i otimali, dok su ljudi patili i ginuli.
      
       Kad ste već pomenuli lustraciju, koalicionom partneru Nebojši Čoviću poručili ste da treba da se zabrine. Zašto?
       - Samo sam skrenuo pažnju na činjenicu da je gospodin Čović u devet od 12 godina Miloševićeve vlasti bio u vlasti a ne u opoziciji, za razliku od mnogih drugih. Malo je neukusno da on sada bude zaštitnik demokratskih promena od onih koji su te promene pravili.
      
       Postoji i teza da je Zakon o lustraciji donet zarad obračuna sa političkim neistomišljenicima, ali i zarad ucene političkih istomišljenika iz DOS-a koji su, manje ili više, u prošlosti sarađivali sa Miloševićem, a sada su počeli da smetaju samom DOS-u?
       - Ne postoji ništa na ovom svetu što se može upotrebiti a ne može se i zloupotrebiti. Uostalom, nije li sam Pašić govorio: “Zakoni su za protivnici”? Ali, ovde se radi o nečem drugom. Jer, ako vama zbog vaših unutarnjopolitičkih razloga mogu da budu uvedene sankcije, to jasno znači da morate da se ponašate u skladu sa pravilima igre civilizovanog sveta. Ako, recimo, na izborima pobedi fašista, vi dobijate sankcije, iako je u pitanju volja građana. Jednostavno, ni volja građana ne može da dovede fašistu ili nacistu na vlast. Ovde ne govorim o Srbiji, već o Austriji, gde je EU, nakon izbora Hajdera, momentalno najavila ekonomske sankcije prema Austriji, što je rezultiralo njegovim odlaskom. Znači, međunarodnom intervencijom poništena je volja građana, pa niko u Austriji nije zbog toga tvrdio da treba objaviti rat Evropi.
       U naše nasleđe prošlosti, kojeg moramo da se oslobodimo, spadaju i Slobodan Milošević, i Radovan Karadžić, i Ratko Mladić i ceo taj period naše istorije, a mi još uvek pričamo koještarije tipa “da li je zločin braniti svoj narod”, što kvazipatrioti tvrde za Karadžića?! “Braniti narod” za njih znači opkoliti Sarajevo, pa ga lupati 1000 dana i noći, ili “osloboditi” Vukovar do temelja. O tome mi moramo razgovarati da bismo krenuli dalje. Jer, šta vrede svi ustavi, sva evropska pravila igre, kada se ne čini gotovo ništa od strane države da se evropski način mišljenja dovede u Srbiju. Pre nego što Srbija krene u Evropu, Evropa mora biti u glavama građana Srbije.
      
       Zar je moguće, sada, sa zakašnjenjem od tri godine, započeti rešavanje tih problema? Uostalom, i sami ste kazali da je i prilikom pisanja ustava Srbije napravljen kompromis sa konzervativnim snagama...
       - Da se odmah posle 5. oktobra, bez učvršćene vlasti, krenulo u duboke rezove, došlo bi se u poziciju da ne bude Zoran Đinđić jedini na nišanu “patriotskih” snaga i njihovih oružanih formacija. Mi smo praktično dve godine bili na ivici građanskog rata i bilo je jasno da je vojska u nekoliko navrata diktirala postupke civilnih vlasti, kao što je bio slučaj sa pobunom “crvenih beretki”. Otkriće se kad-tad i pokušaj “crvenih beretki” da krenu u osvajanje vlasti u Beogradu, kada su cisterne sa kerozinom bile postavljene na mostu u Beški, sa naređenjem da budu dignute u vazduh zajedno sa mostom i sa tom jedinicom, ukoliko bude pokušala da ga pređe.
       Sve to građani nisu mogli da vide, jer se ta borba vodila pod zemljom, pa je ubistvom Đinđića izašla na svetlo dana. Sada, dobrim delom zahvaljujući licemernom pritisku međunarodne zajednice da zemlju što pre treba vratiti u normalno stanje, imamo situaciju da nismo završili posao. Zato su u poslednja dva meseca rezultati “Sablje” straćeni. Tu neman, koja se zvala otuđeni birokratsko-državno-policijsko-mafijaški krugovi, nismo udarili u glavu. Kičmu tog sistema ne predstavlja nekoliko stotina ljudi sa oružjem, već nekoliko hiljada ljudi iz tajne policije, KOS-a, zatim ratnih profitera, korumpiranih aparatčika... Znači, nama treba jedan tako dubok rez, koji bez ozbiljnih stresova ne može da se napravi. Trenutno nema nijedne političke snage u Srbiji koja je dovoljno moćna ili spremna da uradi takve rezove.
      
       Kada kažete da vlast nije dovoljno spremna za rezove, da li to znači da su se neki krugovi u DOS-u uvezali sa strukturama iz te mračne prošlosti? Da li čitavoj bezizlaznoj situaciji doprinosi sveopšta korupcija, koja je, čini se, ušla i u samu vlast? Nebojša Čović je ove nedelje rekao da vam je “šećer udario u glavu”, pokret “Otpor” vas je prozvao kao direktnog pomagača, kako su naveli, “ratnog profitera” i vašeg kuma Miodraga Kostića koji je, po njihovom mišljenju, kriv za suspenziju preferencijalnog izvoza šećera na tržište EU...
       - Vrlo je škakljivo govoriti o korupciji bez dokaza, a vrlo je netalentovano ne videti realnost. Nije poenta u mogućnosti korupcije, već je poenta u kontroli te mogućnosti, koja kod nas ne postoji, jer stalno živimo u nekom v.d. ili vanrednom stanju. Što se tiče Čovića, to je sad već otužno. Kad malo bolje razmislite šta on priča, vidite da on zapravo ne govori ništa, sem fraza koje su posledica dugo godina vežbane birokratske podmuklosti. Ali, ovaj mladić iz Subotice, iz Otpora (Branimir Nikolić, koordinator Otporove Službe za borbu protiv korupcije - op. D.G.) manje je vešt, pa se samim tim izložio i daleko ozbiljnijim reperkusijama, tako da ću ga verovatno tužiti za klevetu. Tragedija je u tome da kada sam tužio jednog novinara za laži, dobio sam sud, ali je ostala priča kako zli političari maltretiraju nedužne novinare. Sada će ispasti da zli političari maltretiraju nedužne i poštene “otporaše”, što su oni mahom i bili. Danas, međutim, ne znam kakve je ta organizacija, ko im je predsednik, ko im je u glavnom odboru, ko tu uopšte kolo vodi...
       Mene samo zanima dokle će u ovoj zemlji moći da se blati i laže a da se za to ne odgovara, sve u interesu ne znam kakve slobode štampe ili govora. Sloboda govora je sloboda da se govori, a ne sloboda da se laže.
      
       Niste prokomentarisali optužbe da ste politički patron Miodraga Kostića, vlasnika četiri šećerane i jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, ujedno vašeg kuma i bivšeg direktora Demokratske stranke?
       - Meni je potpuno suludo što me optužuju da poznajem Miodraga Kostića. Naravno da ga poznajem, on mi je bio kum kada sam se ženio. Ne mogu ja reći za rođenog kuma, kao što bi to neko drugi, pametniji od mene, ovako uradio: “Ne znam, video sam čoveka samo jednom, a i to je bilo u nekim svatovima, a i bio sam pijan”. Kako tako nešto da kažem?!
       Ima tu i jedna druga stara srpska izreka i mudrost, koje se ja uvek držim: “Sa svojima sedi, jedi, pij ali ne trguj”. Tako i ja sa Miodragom Kostićem nikakve poslovne, trgovačke ili slične veze niti sam imao niti imam. Iz jednostavnog razloga što neću da pripadam staroj srpskoj kumoubilačkoj tradiciji.
      
       Tvrdite da nije bilo prepakivanja šećera, niti smo mi krivi za to što nam je suspendovan izvoz šećera?
       - Gde su dokazi za to? Evo, ispričaću vam jedan primer. Mile Isakov je pozvao visoke funkcionere svoje stranke Đorđa Subotića i Ratu Svirčevića, kao i nekoliko novinara, u Pećince, preciznije, u selo Ašanju, jer im je dojavljeno da postoje ljudi koji imaju dokaze o prepakivanju šećera. Okupili su se u jednoj privatnoj kući, gde su novinari trebalo da čuju ko je, kada i gde prepakivao šećer. Neki čovek, domaćin, ispričao je kako je to strašno, to prepakivanje, jer je svojim očima video kako radnici kradu iz šećerane i prepakuju šećer iz džakova od 50 kilograma u kesice od po kilogram, te ga takvog prodaju na pijaci.
      
       Šalu na stranu, kazali ste da je EU licemerna zato što nam je produžila suspenziju na izvoz šećera. Zašto?
       - Pa evo, Hrvatskoj je dokazan šverc šećera, ali su joj sankcije skinute, jer je količina koju Hrvatska izvozi u EU mala, a nama na samu sumnju da je moguće da je bilo šverca uvode se sankcije, zbog toga što možemo da proizvedemo puno ozbiljnije količine šećera. Mene ne zanima čije su šećerane, ja znam samo da će zbog ove odluke EU doći u pitanje isplata šećerne repe za 150.000 tona šećera, što će vojvođansku poljoprivredu dovesti u katastrofalnu situaciju.
      
       Ali, iz EU poručuju da je bilo nepravilnosti u izvozu šećera, odnosno da je problem u nama a ne u njima, te da mi moramo da rešimo taj problem?
       - Koji je to problem?
      
       Da ponovim, oni tvrde da je bilo kršenja preferencijalnog izvoza šećera...
       - Ali, gde je bilo kršenja? Neka nam pokažu, ako znaju gde, pa da vidimo - da se pošalju na robiju i da možemo normalno da funkcionišemo dalje. Ovako, to su priče za malu decu.
      
       Da li je moguće da naši nadležni organi prikrivaju krivce?
       - Nije to poenta, poenta je u tome da nadležni organi EU treba da kažu šta je posredi...
      
       DINKO GRUHONJIĆ