NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Savetnici - obični i lični

Dok televizija direktno prenosi javne akcije za prodaju sve manje atraktivnih firmi, u Srbiji istovremeno teče paralelni proces privatizacije kroz stečaj ili likvidaciju daleko od očiju javnosti, ali pod rukovodstvom državnih službenika

      Ako za to nadležna služba pod hitno ne isfabrikuje neku novu, ali isključivo super aferu, ili se Demokratska stranka pod hitno ne dogovori sa DS- G17 plus Miroljubom Labusom, Vlada Srbije gorko će zažaliti zbog političke smene u svakom poslu temeljnog Mlađana Dinkića. Džaba što joj je Kori Udovički, samo nekoliko dana po ulasku u Narodnu banku Srbije, obećala da neće škrtariti sa pozajmicama ukoliko oceni da one neće izazvati inflaciju i da vlada može da ih vrati. Afera sa debelim deviznim računima via Sejšeli dvojice vladinih službenika i njihovih poslovnih i ličnih prijatelja iz dana u dan narasta i otvara sve nove i nove frontove. Iz štampe se vidi da se narod, kao u Švajcarskoj, sav pretvorio u policiju: sva nova vrata stanova sa imenom jednog i sve nove firme pod upravom ili u vlasništvu drugog savetnika iz vladinog savetničkog dvojca otkrivaju se svakog dana. Komšijski narod javlja.
       Mada joj pretnja od pretvaranja u jedan veliki grand šou neprekidno visi nad glavom, priča svakog dana otvori poneko sistemsko pitanje kome će, kako vreme odmiče, inače u ovoj prilici neobično efikasna, ljubazna i iskrena vladina pres-služba, biti sve manje dorasla. I dok Dinkić što lično, što preko novinara istraživača, emituje sve nove i nove optužbe, a G17 plus knjiži ozbiljne političke poene, Demokratska stranka se zasad zadovoljila privatnom predstavkom bivšeg premijerovog šefa kabineta Nemanje Kolesara, koja je uvredila Antikorupcijski savet. Demokratska stranka Srbije iz prikrajka posmatra bespoštednu javnu bitku dva polutajna pregovarača i nada se da će narod jednom nagraditi njen autizam pod firmom “mi jedini nismo sarađivali ni sa kim”.
      
       DVOSTRUKI SAVETNIK. Pošto je sa pričom Kolesar-Janjušević vrag odavno odneo šalu, čak i oni kojima ni na pamet ne pada da poveruju da su sve one pare i svi oni stanovi, ako se dokaže da su stečeni na nedopušten način, krajnje vlasništvo mlađanog Kolesara, očekuju od vlasti odgovor na pitanje ko vlada ovom državom: narodni izabranici ili njihovi savetnici? Odlučuje li se u ovoj zemlji zaista na parlamentarnim sednicama, koje više ne prenosi televizija, ili na sastancima premijerovih savetnika? Koliko tih savetnika, sa potencijalno debelim deviznim računima i kolekcijom firmi pred stečajem kojima rukovode, ima? Ko ih bira? Ko ih plaća? Kakve je kvalifikacije potrebno imati da bi se jednom postalo Kolesar ili Janjušević?
       Ma koliko pokušavali da vam pitanja budu principijelna, a slučaj Kolesar-Janjušević-G17 plus, samo povod, vladini službenici zaduženi za kontakt sa štampom gotovo grubo su direktni: “Vas interesuje konkretan slučaj Zorana Janjuševića”, kaže generalni sekretar vlade Maja Vasić i spremna je da na sva pitanja NIN-a odgovori u telefonskom razgovoru, jer pokazalo se da zahtevi za pisana pitanja i iste takve odgovore ništa ne vrede: novinari pišu šta je njima drago. Dakle, prema rečima Maje Vasić, Zoran Janjušević je u kabinetu srpskog premijera dvostruki savetnik: za privredu i za bezbednost. Ali na prvu funkciju izabran je u skladu sa Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta u generalnom sekretarijatu, gde je predviđeno postojanje pet savetnika za studijsko-analitičke poslove. Jedan od njih je savetnik za privredu. Za sticanje ovog stručnog zvanja potreban je fakultet i šest godina radnog iskustva. Ovaj savetnik za svoje usluge dobija platu. Janjušević je zaposlen na određeno vreme, koje se svaka tri ili šest meseci produžava, kao i mnogi drugi savetnici, “iz racionalnih razloga, jer kad bi svaki premijer zapošljavao savetnike na neodređeno vreme, dosad bi u generalnom sekretarijatu vlade radilo 5 000 ljudi”. Ovako, po sistematizaciji, u toj službi ima 90 radnih mesta, a popunjeno je 60.
       “Inače, u svakom vladinom ministarstvu rade stotine savetnika, jer većina zaposlenih to zvanje stiče posle određenih godina službe, pa su državni službenici rangirani kao: saradnik, viši saradnik, savetnik, viši savetnik”,kaže sekretar Ministarstva za ekonomiju i finansije Aleksandra Drecun.
       Srpski premijer, međutim, ima i lične savetnike. To su ljudi u koje on ima poverenja i sa kojima se savetuje o materijama iz različitih oblasti. Ovi savetnici nisu zaposleni u vladi ni na određeno ni na neodređeno vreme. Država ih ne plaća. Maja Vasić ne zna ko ih i da li ih uopšte neko za usluge tog posebnog savetovanja plaća. Zoran Janjušević je premijerov lični savetnik za bezbednost. Istog ranga je, na primer, i Zoran Lutovac, premijerov lični savetnik za politički sistem.
       Prelaskom na dužnost direktora Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, Nemanja Kolesar je napustio radno mesto u vladi gde je bio šef kabineta Zorana Živkovića. “Šef kabineta premijera ima rang pomoćnika generalnog sekretara, na to mesto ga postavlja vlada, on je dakle funkcioner”, kaže Maja Vasić.
      
       DVOSTRUKO OBEZBEĐENjE. Aleksandra Drecun očito pomno prati sve što se po štampi piše, a moglo bi imati veze sa materijom konflikta privatnog i javnog interesa u obavljanju državne funkcije, ali se odmah čudi tvrdnjama da bi neke zloupotrebe položaja, ukoliko se dokažu, mogle da izmaknu pravdi zato što Srbija još nema zakon o sprečavanju konflikta privatnog i javnog interesa. “Ako taj zakon ne postoji, postoji Krivični zakon, a njime je zloupotreba službenog položaja sankcionisana.” Ona se ne osvrće na javno iznošenje sumnji da Vlada Srbije nikad neće prihvatiti nijednu verziju tog zakona, jer bi firme njenih ministara i njihovih rođaka tako ostale bez unosnih poslova sa državom. U jednom od vladinih ministarstava na pitanje da li je tačno da jedan vladin funkcioner ima firmu u oblasti za koju je i u vladi nadležan, odgovaraju potvrdno, ali “ strogo pazi, ne učestvuje na tenderima koji se finansiraju iz republičkog nego samo iz opštinskih budžeta”.
       “Vlada je razmatrala jednu verziju nacrta tog zakona o sprečavanju sukoba interesa i njena ključna primedba ticala se kruga povezanih lica na koje se zakonska ograničenja odnose”, kaže Drecun. I Svetska banka smatra da bi taj krug trebalo sasvim suziti i strogo kontrolisati.
       Vlada je takođe tražila i pojednostavljivanje odredbi o poklonu.”Moje je lično mišljenje da bi fukcionerima, na koje će se ovaj zakon isključivo odnositi, trebalo sasvim zabraniti primanje bilo kakvih poklona i obavezati ih da svaki poklon daju državi ili bar da svaki poklon prijave za to nadležnoj komisiji koja će odlučiti da li funkcioner poklon može da zadrži ili ne”, napominje Drecun. Ona smatra da će u svakoj verziji zakona ostati obaveza funkcionera da prijave svaki porast svoje imovine preko određene sume, koju će definisati konačna verzija zakona. Zakon će se, prema njenim rečima, odnositi na predsednika Republike, predsednika Narodne skupštine, narodne poslanike, premijera, ministre i njihove pomoćnike, sekretare ministarstava, rukovodioce javnih institucija, službi, direktore javnih preduzeća, gradonačelnike, predsednike opština, članove izvršnih odbora...
       Za obične državne službenike biće donet poseban propis, a da se ne bi dangubilo do njegovog donošenja, Srbija bi trebalo da prihvati Kodeks ponašanja javnih službenika koji je usvojio Savet Evrope. “U nekim zemljama”, kaže Drecun, “imovinsku prijavu podnose svi državni službenici, ali je to, kad se radi o desetinama hiljada zaposlenih, teško kontrolisati”, tako da će se briga o konfliktu interesa kod službenika prepustiti njihovom neposrednom rukovodiocu.
       Aleksandra Drecun je zapazila pojavu i da ministri osnivaju fakultete, evidentirala je i pita se u čemu je razlika između vlasnika i osnivača fakulteta, na čemu vlasnici i osnivači takvih fakulteta insistiraju. Ona smatra da takva pojava Zakonom o sukobu interesa ne bi trebalo da bude dopuštena, kao ni pojava da vladin službenik koji poseduje privatnu firmu iz jednog sektora postane stečajni upravnik društvenoj firmi iz istog sektora. Javnost se baš ovih dana bavi jednim takvim slučajem.
      
       PRIVATIZACIJA I PRIVATIZACIJA. Dok se pojedini vladini resori ponose televizijskim prenosima javnih aukcija na kojima se prodaju sve manje zanimljiva preduzeća, a dive im se i njihovi gosti iz inostranstva, paralelno teče proces privatizacije kroz stečaj i likvidaciju firmi u koji javnost nema nikakav uvid, ali državni službenici, kako sad vidimo, imaju. Već pomenuti dvostruki savetnik Zoran Janjušević sam je priznao da u inostranstvu poseduje dve firme iz oblasti brodarstva, a to ni njemu ni nadležnom Trgovinskom sudu u Beogradu nije smetalo da ga postavi za stečajnog upravnika Brodogradilišta Beograd, a kako su u svojoj istrazi saznali novinari i brodogradilišta “Makiš“ i “Tito”, a zatim i drugih firmi iz iste oblasti: “Brodotehnika” i “Brodoimpeks”. I Mlađan Dinkić i novinari optužuju ga da se grdno ovajdio kupujući imovinu firmi (“Centrokoopova” zgrada u beogradskoj Čika Ljubinoj 3) koje su otišle u stečaj, a da nije jasno da li je, pod istim uslovima, i drugim zainteresovanim kupcima pružena ista šansa ili je Trgovinski sud učinio Janjuševiću plezir direktne prodaje kakvu ne brani sadašnji zakon.
       U vladi će taj broj osporiti, pozivajući se na mnoge firme koje postoje samo na papiru, ali zvanično više od 20 000 firmi u Srbiji ima permanentne probleme sa likvidnošću, a veliki broj među njima odavno zadovoljava zakonski uslov za pokretanje predstečajnog postupka: račun im je duže od 60 dana u blokadi. I mada će se opet u vladi odmah zakloniti iza nezavisnosti sudstva, da li će u nekoj od tih firmi predstečajni postupak biti i pokrenut, zavisi od političke odluke. Koliko su nezavisni trgovinski sudovi, a naročito onaj u Beogradu, na te političke signale osetljivi, pokazali su u mesecima neposredno posle petooktobarskih događaja 2000. kad je privremena mera uvođena u svakom preduzeću gde su, srećom sad već zaboravljeni, krizni štabovi izvoleli preuzeti vlast. Ako Vlada Srbije, naprasno poštujući njihovu nezavisnost, ne može da traži od trgovinskih sudova da joj o ovoj stvari polože račune, može Viši trgovinski sud. Sekretar toga suda za NIN kaže da je ta viša sudska instanca nadležna za redovne i vanredne kontrole 18 trgovinskih sudova u Republici i da će u septembru-oktobru biti završen izveštaj o jednoj takvoj redovnoj kontroli. Da je vršena bilo kakva vanredna kontrola Trgovinskog suda u Beogradu - zvanično joj nije poznato.
       Ako vuk već nije pojeo magarca, ko zna zašto bi sve ovo moglo da bude i dobro.
      
       RUŽA ĆIRKOVIĆ
      
Čiste ruke

Direktor G17 Instituta Milko Štimac tvrdi da taj Institut nikada nije imao račun ni u jednoj, pa ni u HVB banci, kako ga optužuje Zoran Janjušević.”Na samom početku rada Instituta - januar 2001. godine - dobili smo poklon od francuske vlade, što je evidentirala tadašnja savezna vlada i od čega smo 80 odsto iskoristili za kupovinu kompjutera”, tvrdi Štimac.On napominje da 60 odsto prihoda Instituta potiče od komercijalnih klijenata, a 40 odsto se stiče izradom strateških studija (kao što je, recimo, bila Investiciona mapa Srbije), a koje finansiraju agencije za razvoj stranih vlada. Politika Instituta, tvrdi Mirosinka Dinkić, od početka je bila da ne uzima pare ni od jedne državne institucije makar nešto i radili za njih.
       Optužujuća pitanja o načinu finansiranja odbacuje i G17 plus stranka. Oni se navodno finansiraju iz donacija o čemu je “sva dokumentacija predata nadležnim organima”. I Miroljub Labus i Mlađan Dinkić negiraju bilo kakvu vezu te stranke sa bilo kakvim računom na Maršalskim ostrvima i jedan takav pripisuju bivšem rukovodiocu u Narodnoj banci Jugoslavije Oliveri Ilinčić, koju je Dinkić svojevremeno smenio sa visoke funkcije u deviznom sektoru, a sad se spekuliše da bi mogla da postane novi viceguverner NBS.


      
Stambeno obezbeđeni

Dok ministar policije Dušan Mihajlović posle “pucnja u prazno” šalje poruku “maloj štetočini” Mlađanu Dinkiću da se strpi jer “pravda je spora, ali dostižna”, mediji na sve strane pronalaze sve nove dokaze o tome da su i Kolesar i Janjušević, u najmanju ruku, dobro stambeno obezbeđeni. Kolesar navodno poseduje stan od 180 kvadrata u beogradskoj Jevrejskoj ulici, a njegova supruga Jelena stan od 200 kvadrata u Požarevačkoj.
       Zoran Janjušević ima stan od 120 kvadrata u Krunskoj ulici i kuću od 300 kvadrata u Tolstojevoj na Dedinju.
       Ali Janjušević je priznao da je i pre ulaska u vladu bio bogat čovek, a Kolesar da je i pre ulaska u vladu imao bogatog tatu.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu