(“Pisma u boci”, NIN br. 2742)

      “U jednom pismu iz 1993. godine Filip David pominje kako su u prodavnici obuće u centru Beograda prodavane samo cipele za levu nogu. I ta roba brzo je našla kupce, jer se kupovalo sve što se nađe, budući da je novac svakog minuta gubio vrednost. Sav apsurd hiperinflacije sadržan je u tom bizarnom detalju”.
       Tako jedan Dragan razdragano prepričava jedno Filipovo pismo jednom Mirku. A, jedan Filip, ljubitelj i vlasnik istine ne pominje “u kojoj” prodavnici. Tu prodavnicu on naziva “jedna”. U Beogradu živim više od četiri decenije, nisam nikada ni video ni čuo za takvu prodavnicu, ni u centru ni u čitavom gradu. Shodno tome to je video samo jedan Filip u jednoj prodavnici. Sve je jasno, da nejasnije ne može biti.
       Ovo neodoljivo podseća na preteče ove trojke sa početka prošlog veka. Tada je neki Filip ispričao nekom Mirku, a to zapisao neki Dragan: posle izbora u Srbiji, pobednici su svog poraženog političkog protivnika ispekli na ražnju i pojeli. Ni do dana današnjeg ne zna se ko je ispečen na ražnju i ko je to pečenje pojeo. Jedino se zna da i danas neki Mirko, Filip i Dragan prepričavaju, slikajući sebe, misleći da su svedoci trena u kojem žive.
       Njihov posao je kratkog daha: zašto baš za “levu nogu”? Zar je to zahvalnost hraniteljima? Neka se seti primalac Filipovog pisma, šta je u “Književnim novinama” pisao o Brozu, kao čoveku koji je rešio sva važnija pitanja svoje epohe. To je prvi put u istoriji da jedan “gorostas” reši sva važnija pitanja svoje epohe.
       Nekada smo imali dvojku: Mirka i Slavka. Danas je to triling asova: Mirko, Filip i Dragan. Oj, ha.
      
       RATKO JOKANOVIĆ,
       Beograd