(“Beljenje štampe”, NIN br. 2742)

      “Nije prijatno otkriti šta je ko izjavljivao i pisao, da ne kažem mislio, u jednom dužem periodu”, po vašem novinaru, izjavio je Velimir Ćurgus Kazimir, povodom sakupljanja napisa u štampi, a koji bi dali određene odgovore u vezi s atentatom od 12. marta.
       Da bi se odgovorilo na postavljena pitanja, zaista je potrebno da se sakupi i objavi šta je ko pričao i radio, ali ne mesec-dva ili godinu koja prethodi atentatu, već treba obuhvatiti čitav period od uvođenja višestranačja do danas. Jedino je taj period duži i relevantan da se sklopi čitav mozaik, čime bi se eliminisala mogućnost koju nužno proizvodi preterano približavanje slici-mozaiku, a to je da onaj koji gleda iz takve pozicije, priča o slici nešto sasvim nebitno i potpuno različito, čak pogrešno, od onoga šta vide posmatrači sa veće daljine. A kako smešno mogu da izgledaju utisci o slici, onoga ko je preblizu, najčešće se uveravamo čitajući novine, pa i NIN, za šta je dovoljno samo pročitati umovanja onih koji su već u petnaest časova tragičnog dana sve jasno “videli”, kao na dlanu.
       Gotovo jedini program mnogih, u protekloj deceniji, bio je slogan:”Što gore, to bolje.” Kako iz goreg može biti bolje, ubedljivo smo se uverili u prethodnom periodu, a da je takva politika dovela do mnogih neotklonjivih teškoća, ne može se lako poreći. Još je nejasnije kako se oni, koji su tvrdili takvu besmislicu, danas žale što je sve ruinirano, više nego što su pretpostavljali. Pa zar to nije onaj idealni, željeni ambijent? Zar neće iz najgoreg da proistekne najbolje? Neće, nažalost. Iz najgoreg samo proizlazi još gore. Ništa ne valja kad je od zla oca i još gore majke. Šta sve nije upropašćeno više nego što je moralo, da se sruši “diktator”.
       “Diktator” i “diktatura” su posebna priča. Učesnici “diktature”, “zverinjaka”, “zločinačkog režima”, i drugih izraza koji su nam doneli nepodeljene “simpatije” “slobodnog sveta”, tada su bili: SPO, DS koja je imala potpredsednika vlade i ministra, a imala je nameru da “hodom kroz institucije” promeni, evoluira sistem, ND je vladala i bila koalicioni partner i razni drugi su učestvovali u vlasti i neka su, ali kad se proturi priča o diktaturi, put za satanizaciju “ala Alister Kembel” je lako otvoren. Kad se tome doda “zadnji bastion boljševizma na Balkanu”, šta da pomisli neinformisano svetsko javno mnjenje, do da crveni komesari i revolucionarni sudovi i egzekutori nemilice liju krv po balkanskom Sibiru, da Staljini, umesto pečuraka rastu u nesrećnoj Srbiji.
       Srozavanje svih i svakoga više no što je bilo potrebno da se obori režim, koji je, kada je Zapadu odslužio svoje, relativno lako oboren, a kako stvari stoje, ništa nije isključeno ni nemoguće, doduše za zasluge sačuvan je život “diktatoru”, a nameravano ograničeno kratkotrajno puštanje krvi, koje je figurisalo kao opcija pod firmom “kratkog krvavog građanskog rata”, napušteno je iz razloga što svako u Srbiji ima nekoga na umu za takvu “ veličanstvenu” situaciju, i da bi se stvar otela kontroli, bilo je više nego sigurno.
       Priče da je albansko pitanje u Srbiji demokratsko, zanemarivanje i potiskivanje i samog postojanja srpskih žrtava, tužakanje najpolicijskije države na svetu, satanizacija VJ i MUP, i tušta i tma primera, koji bi ukazali na to da ne postoji samo Jedan Krivac za našu katastrofu, što bi bilo dobro i lako otklonjivo da je tako, već da su mnogi i pričom i delom dosolili i presolili naš “karakazan”, i da bi bilo dobro da se objavi šta je ko radio, pisao i govorio od 1990. do danas, više je nego poželjno. Bez toga uvek će biti na ceni prodavci magle, opsenari, prevrtljivci, lažovi, koji su sve priče odavno ispričali, i uvek kada dođe do neke situacije, oni zavape: “mi smo to govorili”, a oni su govorili sve, od leva do desna, od Slobodana do Koštunice, od Tita do Draže, od Generalnog sekretara do Boga.
      
       DRAGAN VIDAKOVIĆ,
       Prilike