U okviru obnovljene ideje o “integralnom bošnjaštvu” srpski pisci ostaju bez odrednice o nacinalnoj pripadnosti, danak u krvi je dobrovoljno menjanje vere, Meša Selimović se prevodi...

      Napravili smo Italiju, sada moramo napraviti Talijane.
       Kao da je ovu rečenicu iz 19. veka, posle onih krvavih i dugotrajnih ratova na tlu koje u osnovi obuhvata današnju Italiju, neko odlučio da primeni ponovo - sada u Bosni i Hercegovini, i to na početku 21. veka.
       Moglo bi se naći niz primera u bezmalo svim oblastima života koji bi pokazali da se na pomenutoj matrici pokušava profilisati život u Bosni i Hercegovini. Neki istoričari u ovome već vide ujedinjujući nacionalizam, koji neki još zovu i “nacionalizirajući nacionalizam”. Taj fenomen iz 19. veka, tvrde, nema nikakvog smisla na početku dvadeset prvog, pogotovo što je ideja o “integralnom bošnjaštvu” na tlu Bosne i Hercegovine već jednom pretrpela neuspeh.
       Reč je projektu austrougarskog namesnika Benjamina Kalaja (vladao Bosnom i Hercegovinom na kraju 19. i početkom 20. veka) koji je promovisao jednu naciju i pokušao da standardizuje jedan jezik, korišćenje jedinstvene ikonografije, simbola... Sve je, kao što se zna, propalo.
       I tada i sada, čini se, ti eksperimenti se najdramatičnije prelamaju u školstvu.
       Pre osam godina, odmah posle rata, međunarodni upravljači su dobro uočili da u ratnim uxbenicima kod svih zaraćenih strana ima štošta što se podrazumeva pod sintagmom “jezik mržnje”. I promovisan je projekat pod nazivom “Uklanjanje uvredljivih sadržaja” koji je prošao kroz nekoliko faza i stiglo se do tačke u kojoj se prvobitna ideja dobrim delom zaboravila.
       Posle dugog usaglašavanja, kako se tvrdi, domaćih i inostranih eksperata, prvi, ali veoma trapav praktičan potez povučen je pre četiri godine. Zbog skupe štampe novih uxbenika tada je pala odluka da se u postojećim posebno označe sadržaji koje ne treba učiti. Urađeno je to udaranjem pečata na sporne stranice. I tu se, recimo, dogodilo da su pečaćene neke stranice iz srednjovekovne istorije po sistemu “predstavnici naroda se ne mogu dogovoriti”. Stradao je tada, između ostalih, Stefan Nemanja i njegova država. Retuširan je Andrić, može “Most na Žepi” a ne može “Priča o kmetu Simanu”, onda može roman “Na Drini ćuprija”, ali bez onog dela koji govori o danku u krvi.
       Takav plan nije izdržao jer su klinci i u uxbenicima i u lektiri upravo čitali “zabranjene sadržaje”. “Znali smo i kazali smo tim međunarodnim ekspertima, kaže ministar školstva u to vreme u Republici Srpskoj, univerzitetski profesor Nenad Suzić, “da je to eksperiment osuđen na propast, što se i dogodilo”. On tvrdi da su najmanje bili sporni uxbenici srpske strane jer su uglavnom korišćeni oni iz Srbije i tu, kad je o istoriji reč, nema odstupanja od naučnih verifikacija, koje su važile i u SFRJ. A kad je reč o književnosti, srpska strana je povećala broj nastavnih jedinica koje obrađuju srpske pisce, ali nisu izbačeni pisci drugih naroda, čak su mnogo naglašenije dati nego što su to učinili drugi.
       Kad eksperimenti sa pečatima, belim mrljama u istoriji, retuširanjem nobelovca i slično nisu uspeli, posao je nastavljen. Najpre je promovisan princip da se ne mogu koristiti uxbenici iz drugih država, pa su Srbi i Hrvati od toga odustali. Onda je rečeno da posebnosti mogu imati uxbenici iz nacionalne grupe predmeta (maternji jezik, istorija, geografija, muzičko, likovno i veronauka) a svi drugi treba da budu jedinstveni. I to je prihvaćeno, a za uxbenike nacionalne grupe predmeta rečeno je da će eksperti iz svakog naroda pregledati one druge i tako izbaciti uvredljive sadržaje. Ni to ne bi bilo sporno da se taj posao, umesto traženja uvredljivih sadržaja, nije pretvorio u nadgornjavanje u naučnoj verifikaciji pojedinih istorijskih perioda i vrednovanju estetskih vrednosti poznatih pisaca.
       Dodatnu nevolju predstavljao je i zahtev međunarodnih medijatora da se ceo posao radi iza strogo zatvorenih vrata. Verovatno je ideja bila da se ne raspaljuju nacionalne strasti, ali izbegavanje, pored opšte i stručne javnosti, ovaj posao je pretvorilo u svojevrstan mistični obred.
       Pod pritiskom, pre svega, stručne javnosti saznalo se da su neslaganja u nekim delovima uxbenika ogromna. Tako, primera radi, petovekovni period vladavine Turske u bošnjačkim školama uče kao sveopšti procvat, dok Srbi to uče kao period teške okupacije, a onda u skladu s tim potpuno se razlikuju pogledi na danak u krvi. Za jedne je Gavrilo Princip borac protiv okupatora, za druge terorista. U bošnjačkim uxbenicima srpski pisci nemaju nacionalnu odrednicu mada svi drugi imaju. Uz ime Desanke Maksimović stoji samo “profesor” a Branko Ćopić je predstavljen kao “naš” ili “bosanskohercegovački” pisac. Mada su u Sarajevu Mešu Selimovića (testamentarno se odredio kojoj kulturi pripada) čak prevodili, sada ga odjednom svojataju.
       O jeziku su, koliko se može saznati, ogromna sporenja. Bošnjaci insistiraju da se njihov jezik zove “bosanski” i upotrebljavaju uz neke za njih istorijske argumente i jednu prostu činjenicu “imamo pravo svoj jezik nazvati kako hoćemo”. Srbi, opet, taj jezik zovu bošnjačkim tvrdeći da se ime jezika nigde ne izvodi iz geografskog pojma već iz imena naroda. I ta polemika traje.
       Insistiranje na imenu “bosanski jezik” bez lingvističkih argumenata profesor Predrag Lazarević vidi kao perfidnu igru čiji je cilj da Srbi i Hrvati vremenom odustanu od svog jezika, a onda da to bude jedan od elemenata za stvaranje jedinstvene multikonfesionalne bosanske nacije.
       Od Srba se, recimo, traži da odustanu u svojim uxbenicima od mnogo čega. U narodnoj epici se zahteva izbacivanje pesama “Početak bune protiv dahija”, “Stari Vujadin”, “Boj na Mišaru”, “Bolan Dojčin”... Njegoš se osporava.
       Pesnik i školski nadzornik u Republici Srpskoj Petar Đaković smatra da su zahtevi za izmenu nastavnih sadržaja do te mere postali drski da se mora pozvati u pomoć najšira javnost, kako stručna, tako i opšta bez obzira što međunarodni medijatori traže da se sve radi iza zatvorenih vrata. Njegov kolega u penziji, školski nadzornik za maternji jezik Milutin Vujić smatra da se kompromisi na estetskim i umetničkim vrednostima ne mogu niti smeju praviti bez obzira što to na neki način traže inostrani eksperti.
       Vođa srpskog ekspertskog tima i direktor Prosvetno-pedagoškog zavoda RS Miloš Milinčić tvrdi da za sada nema nikakve opasnosti jer je stav da sve ono što se ne usaglasi kao promena ostaje kao i do sada. Ostaje, međutim, opasnost na koju upozorava profesor Dragoljub Krneta, da suštinska reforma i modernizacija školstva ostaje u senci ovih međunacionalnih sporenja.
       Već sada je izvesno da će novi uxbenici za narednu školsku godinu sasvim sigurno kasniti. Za znatiželjne je jednako važno šta u njima piše, kao i ono čega u njima nema. Jer, oni koji sebe zovu ekspertima iz međunarodne zajednice neretko traže da se neki sporni slučaj jednostavno izbriše kao da ga nema. Smatraju to bezbolnijim.
      
       BRANISLAV BOŽIĆ