NASLOV: Daleko, koliko me noge nose
SCENARIO: Bastijan Klefe, Hardi Martins, Bernd Švam
REŽIJA: Hardi Martins
PRODUKCIJA: Kaskader Filmprodukcion, Nemačka

      Po okončanju Drugog svetskog rata, nemački vojnici koji su se zatekli u Sovjetskom Savezu bili su poslati u radne logore u Sibiru, na izdržavanje kazni u trajanju od više decenija. Jedan od kažnjenih je i junak filma “Daleko, koliko me noge nose”. Osuđen je na dvadeset pet godina logorskog života. Njegova porodica o njemu nema nikakvih informacija. On odlučuje da beži. Tokom nekoliko godina prepešačiće hiljade i hiljade kilometara i uspeti da se domogne Irana, potom i svog doma u Nemačkoj.
       Scenario za ovaj film, po romanu Jozefa Martina Bauera, pisan je prema istinitom događaju. Dakle, prema onome što se zaista nekada u zbilji obistinilo i što je nepobitna biografska činjenica kako jednog čoveka, Klemensa Forela, tako i svih onih na koje je, u to vreme, uticalo to što se njemu dogodilo. Ono što je on proživeo - to njegovo priključenije što će postati razlog jednom romanu, a potom i filmu - pre svega postaće biografska činjenica članova njegove porodice: supruge, kćeri i sina. Danas, film “Daleko, koliko me noge nose” ima za cilj da gledaoce uvede u krug porodice, u krug onih kojima će Forelova životna avantura postati nepobitna biografska činjenica. Za sto pedeset minuta trajanja filma, gledaoci treba da prožive približno ono što je taj čovek proživeo za sedam, osam godina, odnosno približno ono što je njegova porodica proživela za to isto vreme. Stvar je u tome da nas, naime, film zainteresuje za sudbinu jednog čoveka, te da to postane i naše životno iskustvo (jedan neizbrisiv “fajl” naše pameti). Po mome osećanju, međutim, ovaj film nije uspeo da ostvari nezaboravno estetsko dejstvo koje se pretvara u gledaočevo iskustvo. Uspeo je da nas izvesti o sudbini jednog čoveka, ali ne i da nam omogući da je osetimo, da nam je opipljivo predoči, onako kako su nam - da ostanemo u okviru logorske teme - u literaturi predočeni (fiktivni) životi Ivana Denisoviča ili Borisa Davidoviča.
       Bekstvo iz sibirskog logora, koje preduzima Klemens Forel, za njega je neizvesno. Porodica o njemu godinama nema nikakvih vesti; ona je takođe obeležena neizvesnošću. Mi, gledaoci filma, od samog početka znamo da ćemo gledati film o jednom uspešno preduzetom bekstvu. Za nas ono nije neizvesno. Reditelj, međutim, ne uzima u obzir tu činjenicu; naprotiv, on pokušava da našu pažnju usredsredi na strah od ishoda, odnosno strah za ishod, iako je nama ishod već unapred poznat. Upotrebio je princip neizvesnosti tamo gde je on nedelatan.
       U jednom delu filma, ipak, reditelju polazi za rukom da zapostavi ovaj princip. Kada je junak susreo dva sibirska lovca, koja će se međusobno krvavo obračunati, i kada je svoje putovanje nastavio zajedno sa njima, mi smo zaboravili šta je njegov cilj; zaboravili smo da gledamo film sa srećnim završetkom, zaboravili smo da nam se pripoveda priča o bekstvu, o povratku, i zagledali smo se u neočekivano predstavljen život - u jednoj životnoj epizodi junaka, kojoj ne znamo ni svrhu ni ishod - i to je bilo odlično. Tada, nije nas više interesovao izveštaj o junakovom osvajanju prostora, jer smo imali vremena da se zagledamo u nešto što nije ispunjavanje očekivanog fabulativnog niza, već je egzistencija sama: jedno neponovljivo iskrsavanje “iščezavajuće prisutnosti.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ