Kad jednom istrčiš na teren, onda je jedini smisao da napuniš mrežu tj. vlastiti džep

      Najbolji lek za varenje današnjih novina su jučerašnje knjige. Kadgod me savlada mučnina kojoj ne vidim kraj, uzmem da prelistavam neku davno pročitanu knjigu. Prelećem pogledom po ispodvlačenim stranama i mučnina polako nestaje. Ovih dana listam Antiegzistenciju Pavla Ugrinova. Preporučujem je kao efikasnije sredstvo od “Gelusil-lac”-a.
       A Pavle kaže: “Srbiji nijedna njena revolucija, nijedna njena partija nije mnogo pomogla da izađe iz sebe i sopstvenog samozadovoljstva, sopstvene uobraženosti, tog svog palanaštva, nego kao da su joj, naprotiv, sve te revolucionarne promene bile potrebne upravo zato da bi se na samom pragu promena još žešće vratila samoj sebi, maloj, zatvorenoj, nespremnoj za velike promene, i u neprestanom strahu od sveta, ali i u težnji da zavlada svim prostorima (teritorijama) gde žive Srbi.”
       I dok sa TV ekrana i naslovnih strana novina naviru skandali, priče o zaverama, dok se ukrštaju sablje i jatagani, prolongirajući do besvesti “same, old stordž”, ispodvlačene strane jučerašnjih knjiga pružaju nekakve koordinate da se opstane u ovom “danas” i u onom “sutra”. Međutim, zagovornici “dobre vladavine”, koji po pravilu ne dolaze iz redova vlasti, liče na sumnjive perverznjake koji bi da igraju fudbal bez golova. Kad jednom istrčiš na teren, onda je jedini smisao da napuniš mrežu tj. vlastiti džep. Tako je to kod nas uvek bilo, i još zadugo će tako biti. Nikada na vlasti nije postojala ni približno kritična masa koja bi ponudila drugačiju matricu, budući da je zanimanje političar na ovim prostorima, i šire, sinonim za brzo bogaćenje, a razlike su samo u tipu kamuflaže. Naravno, danas je najsigurniji način za legalizaciju bogatstva stečenog pljačkom ili sumnjivim poslovima, baviti se politikom. Smisao komisija za ispitivanje porekla imovine u suštini se svodi na konsenzus po pitanju nadmorske visine na kojoj se svaki lopov može rukopoložiti za donatora. I zato, moralisti i humanisti bi trebalo da znaju da pozicija iz koje pijuču, lišeni briga oko tendera i privatizacije, jeste ugodna zavetrina koja takođe ima svoju cenu. Izbor uvek postoji, i njihov je problem što su gadljivi, neskloni licemerju i ketmanstvu, ili su toliko naivni da i dalje veruju da će doći vreme nekakve pravde i suočavanja sa zlom kada će se konačno položiti računi. Sada uveliko teče proces prodaje indulgencija. Uostalom, današnje mecene i ugledni građani pre svega su vlasnici mračnih biografija. Po tome nisu ništa posebno. I naravno da u legalizaciji mraka učestvuje vrh naše elite. Sada je na delu sistematizacija novih radnih mesta. Ko god laje bez namere da naplati svoj borački staž u ime nekakve demokratije jeste opasan, na njega se ne može računati, i kao takav osuđen je na ulogu “oriđinala”.
       Nema u praksi Platonove države, gde vladaju oni kojima do vlasti uopšte nije, koje bi zato što su najsposobniji i najpametniji trebalo na kolenima moliti da se za dobro svih prihvate trona, i da bavljenje politikom doživljavaju kao nekakvu čast. Uostalom, setimo se kako su se pravile političke karijere za vreme i posle Tita. Bilo je tu obrazovanih i pametnih glava koje su muški podnele poniženja boračke generacije i svih onih dunstera koji su davali akreditive za status proverenih kadrova. Trebalo je izdržati torturu gluposti nad zdravim razumom. Da li se neko danas pita kako li je teško bilo nekom obrazovanom i pametnom deliji da sluša umotvorine po “soc-savezima”, komitetima, komisijama i odborima? Dvadeset i četiri časa biti u ilegali, voleti Borhesa, Dilana i Godara, a sve vreme družiti se i raditi sa moronima. Usvajati besmislene kovanice, osmišljavati svet praznim jezikom, ugrađivati se polako u piramidu vlasti. Živeti godinama u kanalizaciji sa jasnom svešću da će se jednom izroniti. I sada biti kivan na taj soj sa dobrim stomakom jeste nemoralno. Poštenje zavidljivca koji nije u stanju da zbog izvesnih načela uradi unosan posao. Ukoliko je to njegov slobodan izbor, onda nije u redu da naplaćuje dnevnice i troškove prevoza za privatno putovanje.
       Reka’ sam reka’, zbori “Progresov” Jazavac iz Palmotićeve. Pa trebalo je takve godinama slušati, mrštiti se i klimati zabrinuto glavom na njihove udbaške poslanice, pridržavati im sako kada se za ručkom raskomote. To Vučko najbolje zna, Korto Malteze samoupravnog socijalizma, disident bez portfelja. Biti druga strana iste priče, honorarni hajduk svake vlasti, odmetnik po zadatku, Dobričin Danajac, okrugli kvadrat, buntovnik s razlogom. Tako se stiče arhetipska zaštita. Jedina jeres koja se ne prašta jeste izneveriti duhovnu matricu kolektivizma i narodnjaštva, dakle, slobodno se može više voleti Beket od Milovana Glišića, biti roker, može se duvati i marihuana, ali na zov plemena valja se oglasiti. Politički predznak je nebitan. U tom poslu najzahvalniji su tzv. kontroverzni tipovi, jer, oni, praveći skandale, stvaraju iluziju u javnosti da su u igri razne političke opcije. I ne samo političke opcije, već i različiti kulturološki modeli. Naravno, uvek i svugde najbolji pokazatelj je trag novca.
       I zato, odjednom nas preplaviše neka nova gospoda, vlasnici silnih domaćih i stranih kompanija, naslednici katunaškog kapitala, bivši stažisti u policiji, nezamenljivi savetnici kerova rata, moderatori patriotizma, ugledni kriminalci, neuništivi radioaktivni otpad, samoproklamovani kandidati za dušu jednog naroda. Danas ta duša, kako veli Vučko, trune u Hagu. Razdušeni narod životari u zemlji, dok “terenci” putuju u raznim misijama pokušavajući da zametnu trag novca.
       A Pavle kaže: “Čitajući razne verzije naše istorije, uvek sam se pitao: da li bi se taj narod ikad sam pokrenuo, da li bi (s obzirom na njegovu neobaveštenost, nepovezanost i nepokretnost koja ne prelazi ograde sopstvene avlije) sam ‘uzeo sudbinu u svoje ruke’, kako se naknadno uvek tvrdi, da ga prethodno ne pripremaju, i to ponekad vrlo dugo, a onda, u određenom trenutku zbilja i pokrenu, njegovi takozvani ‘prvaci’, njegove ‘umne glave’ i deo crkve, kojima se uvek istog časa istiha priključuje i vojska, odnosno vojna hunta, tako da narod, zapravo, više i nema kud (nego pravo na stratište, odnosno, eufemistički, ‘carstvo nebesko’, gde mu je zapravo prava domovina.”
      
       DRAGAN VELIKIC