NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Gubitak kredibiliteta

Koncept, razapet između želja i mogućnosti, najčešće biva nemoćan da se na krajnje konsekventan način obračuna sa sopstvenim visokim prohtevima

      Inicijacija palićkog festivala u evropsku filmsku porodicu, o čemu smo u prošlom broju podrobnije pisali, retka je privilegija. Ispostavilo se, međutim, da retke privilegije često predstavljaju i najveću obavezu. Mahnito pirujući u čast jedinstvenog panevropskog identiteta, jubilarni filmski festival na Paliću kao da je zaboravio na jednako bitno jedinstvo kvaliteta, negde na pola puta između muškog i ženskog štranda. Hamartema ili hamartija, aristotelijansko pitanje je sad? Nažalost, na njega i dotični bard De Ars Poeticae teško da bi mogao dati iole suvisliji odgovor. A sve to pod pretpostavkom da ga prethodno propisno prizovemo? Ekshumacija ili pak reanimacija ne dolaze u obzir. Tako nešto gotovo je nemoguće učiniti, a kako i sam Aristotel u pomenutom delu kaže, malo je verovatno. Možda bi ipak uputnije bilo da pepeo ostavimo pepelu, invokacije nekromantima i pozabavimo se problemima još vitalnih dinamizama sveže prohujalog festivala. Krivac je ionako svima znan. Jubileji su, opšte je poznato, dežurni krivci.
       Ali, kako optužiti festival da je brljivo pirovao jubilej i na taj način dopustio sebi ozbiljnije previde i nedoslednosti? Onda to mora biti američki film!
       Konačno dolazimo do centralnog festivalskog koncept - paradoksa: preambiciozno postavljenih standarda u tematskom profilisanju festivalskog programa, koji rigorozno ukidaju svaku mogućnost upliva visokomanipulativne linearne dramaturgije (čitaj: američkog šarlatanstva), i umesto njega promovišu nago lice evropske stvarnosti, izborano, pretpostavimo već, globalnom tranzicijom, ekonomskim i političkim seobama, uništenim snovima i, naravno, izgubljenim nadama i očekivanjima... Takav koncept, razapet između želja i mogućnosti, najčešće biva nemoćan da se na krajnje konsekventan način obračuna sa sopstvenim visokim prohtevima i rezultira proizvoljnom neselektivnošću sadržaja, koje je prvobitno trebalo da plasira kao relevantan dokaz o postojanju filmske Nove Evrope.
       To je, ujedno, i jedini način koji objašnjava zašto je ovogodišnji palićki filmski festival, posle sjajnog starta i naslova koji su zaista obećavali, zapao u svojevrsnu tematsku aporiju. Filmovi koji su usledili gotovo da su ugrozili festivalski kredibilitet svojih prethodnika, Linkove, Birove, Šmita i Vinterbotoma. Muzika za venčanja i sahrane, norveške rediteljke Uni Štraume, potvrdila je još jednom da je pojava Gorana Bregovića, koji sa sobom sabajle vuče kompletan romski orkestar, ništa više do izbledeli pseudozačudni kuriozitet iz doba Kuste. Klandestino, francuske autorke Pole Miksel, naveo nas je da se zapitamo gde je nestao svet besciljnog šarma, amoroznih akrobacija i mezmerizujuće patologije, onoga što nemilosrdni britanski filmski cinici s pravom nazivaju autentičnim francuskim kinematografskim senzibilitetom. Isto bi se, doduše, moglo reći i za njih.
       Ovogodišnji engleski predstavnik ženskog filmskog rukopisa, Morvern Kalar, u režiji Lin Remzi, samo na najširem asocijativnom nivou, čini se kao da nesvesno konverzira sa teatrom ekstrema pokojne vedete in-džer-face dramaturgije Sare Kejn, dok sibilska harizma glumice Samante Morton, poznatije po ulozi prekognitivne Agate u Spilbergovom SF-hitu Suvišni izveštaj, darovito ali ne i sasvim temeljno referira na prepoznatljiv hajsmitovski psihopatski profil. Junakinja je moralno ambivalentna, ne poseduje sposobnost simpatije i empatije a biva nagrađena na kraju. Ključni detalj je, međutim, izostao. Devojka nije ubica, tako da su svi ovi lukrativni atributi nedovoljni da je preporuče za ultimativnog ženskog naslednika talentovanog gospodina Riplija. (Sve ovo, evidentan je dokaz da Aristotelova pravila ethos-a predstavljaju davnu esteticističko-hedonističku i književnokritičku antičku sablast.)
       Čak su i elementarne nepogode na ovogodišnjem filmskom festivalu ličile na sumnjivi britanski uvoz. Kiša je isplakala festivalsku la stradu i razvejala i poslednji tračak nade da će palićka atmosfera ikada više podsećati na benevolentni hudanit Agate Kristi. Turobna magličasta isparenja najviše su prizivala u sećanje močvarni devonski krajolik Dojlovog Baskervilskog psa, a grupa u opasnosti (čitaj: gosti festivala) hronično su se pribojavali da ih iz obližnjeg jezera ne zaskoči neki lokalni Džejson, iako nije bio petak 13. I da od literarno-filmskih krosovera ne bismo bukvalno i overili, vratimo se nagradama što nekima život znače.
       Žiri u sastavu: Laslo Kantor, mađarski filmski producent, Nikolaj Nikitin, filmski kritičar iz Nemačke, Ružica Sokić, univerzalna filmska diva, Dejan Zečević, filmski reditelj, i predsedavajući Igor Galo, glumac iz Hrvatske, doneli su sledeće odluke uz bolno priznanje da ih je ovogodišnja selekcija stavila pred velika iskušenja.
       Specijalna nagrada dodeljena je filmu Otvorena srca, u režiji Suzane Bier. Sugestivna studija preljube i jedinstven autorski stil doneli su danskoj rediteljki i nagradu Džu Fipresci kritike. Na taj način posvedočeno je da znalačko poigravanje trirovskom retrošik dogmom, iako patentiranom još u poslednjoj deceniji minulog veka, neizostavno odnosi prevagu nad ostalim festivalskim konkurentima.
       Bronzani toranj jednoglasno je dodeljen filmu Skoro sasvim obična priča, debitantskom ostvarenju našeg reditelja Miloša Petričića. Provereni lek kako se kroz romantičnu melodramu može pobeći od depresije, koju tranzicija neumitno sugeriše, i kako se zaobilaznim putem, bez imalo patetike i pretencioznosti, daju unaprediti izvorne odrednice pomenutog, u Srba beskrupulozno istrivijalizovanog žanrovskog prosedea.
       Srebrni toranj, većinom glasova, dodeljen je nemačkom filmu Nigde u Africi rediteljke Karoline Link, koja u autobiografskom delu Stefanije Cvajg pronalazi (baš kao i mlada, geografski dislocirana a istorijski istraumirana Evropejka u filmu) novo samopoštovanje i razumevanje multikulturalnosti. Dobro skrojeni epik, po meri svih Oskara!
       I najzad, Zlatni toranj dodeljen je filmu Godina đavola češkog reditelja Petera Zelenke. U pitanju je žanrovski hibrid, koji minucioznom kombinacijom igranih i dokumentarnih elemenata tematizuje marginalizovane društvene grupe, suočene sa problemima usamljenosti, očajanja i alkoholizma. Prvonagrađeni rad, kao što se može primetiti, eklatantan je pokazatelj da ovogodišnjem međunarodnom žiriju jubilarog filmskog festivala na Paliću češka čaša apsinta odveć prija. A stare boljke, kaže čuvena izreka, sporo odumiru. Praška nostalgija osobito!
       Toliko o zlehudim jubilejima, ambicioznim konceptima i sigurnim nagradama. Po Aristotelu bio bi to festival po sredini: ni bolji od boljih, ni gori od gorih. Festival malomo(gu)ćnih filmova i vrloverovatnih pobednika.
      
       PERIŠA PERIŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu