NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Koga su izdali Rusi

I za nas je još zagonetka koju ulogu je Rusija odigrala. Koga je Ivanov podupro, Miloševića ili Koštunicu?

      Ovih dana u Beogradu je boravio Sergej Romanenko, ruski istoričar koji se četvrt veka bavi problematikom Južnih Slovena. Autor je dve obimne knjige: “Nastanak i raspad jugoslovenske države” (2000) i “Jugoslavija, Rusija i slovenska ideja”, nedavno objavljene u Moskvi. U svojoj drugoj knjizi autor istražuje odnose između ruskog carstva, SSSR-a, Ruske Federacije, i nacionalnih pokreta Južnih Slovena, odnosno njihovih nacionalnih država, od sredine 19. veka do prve godine 21. veka.
       Sergej Romanenko je 20 godina radio u Institutu za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauka, sada radi u Institutu za međunarodna ekonomska i politička istraživanja. Bavi se i novinarstvom, kao analitičar sarađuje u ruskom servisu Bi-Bi-Sija.
       Šta nam možete reći, kakva je bila uloga Rusije u stvaranju nacionalnih pokreta kod Južnih Slovena?
       - Nikakva strana država, uključujući Rusiju, nije imala posebnu ulogu u tome. Oni su sami ponikli iz prirodnog otpora stranoj dominaciji. Bili su ne samo nacionalni, već i društveni pokreti. Rusija je samo ponekad podupirala ove pokrete, i države: pokušavala je da ih koristi protiv svojih neprijatelja, Austrije i Turske. Prirodno, i ovdašnji političari koristili su rusku politiku za svoje interese. Političku istoriju treba posmatrati otvorenih očiju, bez mitova i predrasuda.
       Koji su to eklatantni primeri u istoriji rusko-srpskih odnosa?
       - Recimo, Rusija je imala odlučujuću ulogu u puču 1903. Ubistvom Aleksandra Obrenovića došlo je do nagle promene u srpskoj spoljnoj politici: uspostavljeni su bliski odnosi sa Rusijom. Ona nije ušla u Prvi svetski rat zbog svoje velike ljubavi prema Srbiji, već zbog svojih ogromnih finansijskih dugova i potrebe da kontroliše Bosforski moreuz. Potom je, nekoliko meseci posle Oktobarske revolucije, Trocki pokušao da iskoristi Srbiju za svoje spoljnopolitičke ciljeve. Sasvim neuspešno. Došlo je do prekida u međusobnim vezama, jer je Kraljevina SHS bila antikomunistička i antisovjetska.
       Da li je ideja slovenstva bila prisutna u predratnoj politici SSSR-a? Poznato je da je Kominterna smatrala Jugoslaviju veštačkom tvorevinom iz Versaja, međutim, pred sam rat između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije uspostavljeni su diplomatski odnosi?!
       - Poznati slavisti emigrirali su u Beograd i Prag, slovenstvo je smešteno u korpus ruskog nacionalizma i kontrarevolucije. Tek od sredine tridesetih u SSSR-u počinje da se proučava istorija Slovena. KP SSSR-a i Staljinove obaveštajne službe počinju da eksploatišu slovensku ideju u potrazi za saveznicima. Tako Jugoslavija postaje interesantna za politiku SSSR-a, i odlukama 7. Kongresa Kominterne Jugoslaviji se priznaje celovitost. Svakako da je na takvu odluku uticala i pojava Hitlera.
       Izgleda da je SSSR imao svoju ulogu u aprilskom puču ‘41. u saradnji sa britanskom obaveštajnom službom. Tadašnji šef sovjetske obaveštajne službe Sudoplatov, piše u svojim memoarima da je krajem tridesetih, SSSR pokušao da izvede državni udar u Jugoslaviji. To se za sada ne može tvrditi, jer su arhivi sovjetskih specijalnih službi još uvek nedostupni. U prilog ovoj tezi ide i činjenica o Staljinovom dvoumljenju između Tita i kraljevske vlade. To nije bio lak izbor za njega. Vlada Velebit piše, da je Staljin u početku bio naklonjeniji ovoj drugoj opciji. Diplomatski odnosi sa izbegličkom vladom funkcionisali su tokom čitavog rata.
       U hrvatskoj štampi se tvrdi da je Staljin nudio Paveliću priznavanje NDH?
       - To se zasniva na iskazu jednog hrvatskog diplomate, koji je radio u Berlinu 1941. Nikakvih materijalnih dokaza nema o tome, ali Ante Pavelić piše u svojim člancima i uspomenama, da mu je SSSR nudio priznavanje NDH, 1944. Zauzvrat, Sovjetska armija dobila bi prolaz do Jadranske obale. Ne bih kategorično negirao ovu tvrdnju. Sovjeti su priznali kvislinšku Slovačku Republiku i Petenovu vladu, zašto ne bi i NDH?
       Do kakvih saznanja ste došli o Titu, da li je u SSSR-u porasla njegova popularnost posle Staljinove smrti?
       - Teško je to reći. Prošle godine pojavila se značajna knjiga, materijali državnog tužilaštva SSSR-a, od 1953. Među njima je i 20 presuda, izrečenih u kontekstu Jugoslavije. Osuđeni su govorili na javnim mestima da je život u Jugoslaviji bolji nego u SSSR-u, i da je Tito pravi Lenjinov naslednik. Nekim budućim disidentima suđeno je zbog čitanja Đilasove “Nove klase”. Kod jednog, uhvaćenog na finskoj granici, pronađena je sveska sa rukom pisanim odlomcima iz “Nove klase” - kao Bibliju nosio je to sa sobom.
       U Jugoslaviji su ljudi slovenske orijentacije uglavnom slati na Goli otok. Ipak, Jugoslavija je imala važnu ulogu u sovjetsko-američkim odnosima.
       - Činjenica je da je Staljin slovensku ideju spojio sa idejom proleterskog internacionalizma, koristeći je prilikom stvaranja socijalističkog lagera. Ne znam da li vam je poznato da je u Beogradu održan Sveslovenski kongres 1946, na kome je Đilas pozdravio slovensko bratimljenje. Svakako, kasnije odustajanje Jugoslavije od te “družbe”, omogućilo joj je da zauzme odličnu poziciju u odnosima SAD i SSSR-a. U uspomenama šefa Titovog kabineta, mislim da se zove Vrhunec, pročitao sam da je Brežnjev molio Tita da posreduje kod Amerikanaca, u vezi sa arapsko-izraelskim odnosima.
       Dugo nismo imali informacije, ne samo o Titovom socijalizmu, već i o Jugoslaviji. Postoji mit o njoj, kao komunističkoj zemlji bez logora; svakako, režim je bio liberalniji, ali bio je totalitaran i represivan. Ipak, SSSR je sebi napravio blizanca 1945. - obojica su poginuli 1991.
       Šta se može reći o odnosu Gorbačova prema Miloševiću?
       - Gorbačov se zalagao za očuvanje reformisanog SSSR-a, i bio je protiv svakog nacionalizma. Kaže da mu je odmah bilo jasno do čega će dovesti Miloševićev nacionalizam. Mislim da je Mario Nobilo napisao da je Gorbačov imao kritičniji odnos prema Miloševiću, nego Jeljcin.
       Vlada mišljenje da Jeljcin nije oprostio Miloševiću to što je dva puta podržao njegove neprijatelje, 1991. i 1993. godine?
       - Jeljcin je svoju politiku formirao po svojim emocijama, verovatno je to tačno. Teško je pretpostaviti šta bi bilo da je Jeljcinova Rusija podržala Miloševićevu politiku. U stvari, mi smo imali nekoliko politika u odnosu prema Miloševiću; jednu je vodilo Ministarstvo spoljnih poslova, drugu Ministarstvo vojske, treću politiku vodila je Jeljcinova administracija. Jedna grupacija u državnom aparatu podržavala je samo Karadžića, ne i Miloševića.
       Milošević je podneo ostavku tek posle posete Ivanova. Imate li saznanja koje ključne rečenice je tom prilikom Ivanov izgovorio?
       - Jednom je Gorbačov rekao: Sve se nikad neće saznati! I za nas je još zagonetka koju ulogu je Rusija tih dana odigrala. Koga je Ivanov podupro, Miloševića ili Koštunicu?
       Kako se danas u Ruskoj Federaciji kotira “slavjanskaja” ideja?
       - Posle pada komunizma, izgubili smo i socijalnu i političku svest, ostala je samo istorijska. Neki istoričari, poput Majkova i Danilevskog, smatraju da se izlaz nalazi u povratku prema 19. veku. Znači, istorijska svest preuzela je ulogu osnovne društvene svesti. Po svojoj funkciji, ona ne može da ima takvu ulogu. Ruski nacionalizam u 19. veku bio je u svom prirodnom usponu, uključujući i slovensku ideju.
       Sadašnji slovenofili koristili su slovensku ideju u unutrašnjoj politici, ali su pokušali da iskoriste Miloševića u odnosima sa Evropom i SAD. Opet, Milošević je pokušavao da iskoristi Rusiju... Izgleda da je suština odnosa bila u tome, ko će koga i kome najskuplje prodati. Jeljcin piše da je dozvolio Černomirdinu da koristi ideju o savezu Rusije, Belorusije i Jugoslavije. Ovde su mnogi smatrali da Rusija treba da otpočne treći svetski rat, i odbrani Miloševićevu politiku. Sad imamo uzajamnu razočaranost. Svakako, dobri odnosi sa srpskom demokratijom neophodni su i za demokratsku Rusiju. Bez zakletvi o slovenskom bratstvu i jedinstvu. Brat je brat, on nema narodnost.
      
      
      


       Brežnjev I MASPOK
       U vašoj političkoj tradiciji postoji mit o ruskoj zaveri. Čitao sam u ovdašnjoj štampi, da je Sovjetska obaveštajna služba bila upletena u ubistvo kralja Aleksandra u Marseju. Ne verujem u to. Zanimljivo, u svojim uspomenama učesnici “Hrvatskog proljeća” kritikuju tadašnju sovjetsku politiku, zbog negativnog stava. S druge strane, neki vaši obaveštajci smatraju upravo suprotno, da je SSSR doprineo omasovljenju “Hrvatskog proljeća”. Zaista, sumnjam da je Brežnjevljeva obaveštajna služba podupirala hrvatski nacionalizam.


      
       LjUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu