Za jedne, Albanci su civilizacijski zaostali više od 50 godina, niko “pametan” ne želi da živi sa Albancima. Drugi stav je: mi smo pre vas, Slovena, živeli na Balkanu

      Pitanje je može li Kosovo biti nešto drugo, a da ne bude ni geto, ni rezervat, ni prostor gde postoji fašistoidni nacionalizam, genocid, etnički čist prostor, i/ili pak zona bezakonja, tranzita droge i oružja na ovim balkanskim vetrometinama? Da li je Kosovo na prodaju, ko je kupac, ko je prodavac, ko će odrediti cenu, a ko će uzeti proviziju?
       Odgovori su različiti. Za jedne, Kosovo ne može biti prostor na kome mogu da se primene savremene civilizacijske vrednosti. Albanci su civilizacijski zaostali više od 50 godina, niko “ pametan” ne želi da živi sa Albancima; njima ne treba verovati ni u slučajevima kada se pojavljuju sa drugim političkim opcijama jer cilj im je isti, stvaranje velike Albanije. Zatim sledi “argumentacija” da su oni muslimani, a mi pravoslavni, da se u moralnim, etičkim i religioznim vrednostima bitno razlikujemo i iluzija je da živimo zajedno; da iza ideje o velikoj Albaniji stoji država Albanija, a iza nje, strane sile, čime se problem još više komplikuje i čini suživot nemogućim. Znači, rešenje je da se podelimo. Srbija da proda Kosovo, a Makedoniji je “Kosovo perspektiva” ako ne izvrši teritorijalno razgraničenje, ako ne izgradi “zid” i time se zaštiti od albanizacije. Zato, vreme je da se ujedinimo i da stvorimo, kako je jedan makedonski profesor u penziji rekao, “antivelikoalbansku koaliciju”, odnosno da formiramo osovinu Skoplje-Beograd, kako je nedavno predlagao, sada bivši, lider VMRO DPMNE Georgijevski (nije jasno zašto u tu osovinu nisu uključene Crna Gora i Grčka koje isto tako imaju šta da kažu).
       Drugi stav je: mi smo pre vas, Slovena, živeli na Balkanu (reč je o periodu pre 16 vekova kada na Balkanu takođe nisu živeli samo Iliri kao što ni pitanje ilirskog porekla Albanaca nije konačno, gledano sa stanovišta i novijih istorijskih i lingvističkih istraživanja); Kosovo je deo Albanije, iako nema nijednog relevantnog međunarodnog skupa gde je Kosovo tako tretirano, niti se R. Albanija zvanično izjasnila da stoji iza tog projekta; da Sloveni i Albanci ne mogu zajedno da žive. Verovatno zbog političke konjunkture, ili se radi o redukciji projekta velike Albanije koji ima privremeni karakter, ne postavljaju pitanje je li moguć život sa Grcima koji nisu Sloveni, a gde živi i radi veliki broj Albanaca, niti je pak zanemarljivo pitanje Epira i sl.
       Depopulacija je proces koji predstalja najveću kaznu i za Srbe i za Makedonce i za Albance. Svakako i za druge narode na ovim prostorima, bez perspektive i nade. Tvrdnje da Albanci imaju šta da ostave, a i da emigriraju u inostranstvo, više ne važe jer se iseljavaju kompletne i to pre svega mlade porodice. Albaniju, po različitim osnovama, napustilo je više od milion ljudi u potrazi za elementarnom egzistencijom. Nezavisno od političkih manipulacija, nagovešteni podaci popisa u Makedoniji pokazuju trend depopulacije ne samo makedonskog već i albanskog stanovništva. Na putu bez povratka, bilo zbog ranijih policijskih i drugih, pre svega ekonomskih faktora i osećaja besperspektivnosti odlaze mladi bračni parovi i stručnjaci nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti.
       Integracija znači brisanje granica, slobodna cirkulacija kapitala i rada nezavisno od nacionalne, verske ili bilo kakve druge pripadnosti. Ona za Albance znači pravo da razvijaju biznis u Beogradu, Skoplju, Sofiji. Ko će zabraniti Srbima i/ili Makedoncima da isto to rade u Tirani, Prištini, Skoplju, Beogradu? Može, ali u tom slučaju nemojte tražiti ulazak u Evropsku uniju i nestanite u zoni sumraka na Balkanu.
       Takođe, Kosovo i Metohija se ne može tretirati samo kao pitanje Makedonije i/ili Srbije. Kosovo je u istoj meri i problem Crne Gore i Grčke i regiona u celini, ali pre svega problem Evrope i SAD. Instaliranje američkih vojnih struktura i struktura NATO-a u regionu je u završnoj fazi. Strategija njihovih interesa, pre svega vezanih za energetske resurse u regionu Bliskog istoka i Zakavkazja je obezbeđena. Zadržavanje kontrolisane krize i nestabilnost na Balkanu biće njihov interes samo i ukoliko budu ugroženi njihovi strategijski interesi. Otud i poruke da prolazi vreme nacionalističkih ideja i aspiracija na Balkanu. Naravno, ne treba zaboraviti da Balkan može biti zona konfliktnih interesa pa i međusobnih pritisaka.
       Da zaključim, moj lični stav je razviti demokratske institucije na Kosovu, a pre svega političke strukture koje će imati dovoljno kapaciteta da otvore nove demokratske procese i efikasan sistem zaštite zakonitosti. Sa političke scene Kosova moraju otići oni koji nisu spremni za to. To je zadatak onih koji su dali obavezu da će izgraditi nove odnose na Kosovu. Eliminisati sve takozvane međunarodne organizacije i spekulativne kompanije koje svojom delatnošću i povezanošću sa političkim, državnim, kriminalnim strukturama stimulišu organizovani kriminal. Ne sme se dozvoliti da šleperi i transporteri samo zbog svoje registracije budu van kontrole carinskih i drugih organa. Intenzivno razvijati političke, a pre svega ekonomske odnose između R.Albanije, Srbije i Crne Gore i Makedonije i uopšte celog regiona, posebno kroz zajedničke projekte u infrastrukturi i energetici. Sadašnji nivo intermedijske saradnje i dostupnosti informacija ne može se kvalifikovati ni kao početna faza nekakvog regionalnog multimedijalnog sistema, koji je toliko neophodan u ovom vremenu krize i beznađa. Zato neretko se ljudi iznenade kad im se kaže da je Albanija toliko muslimanska koliko i hrišćanska, da je postavljanje pitanja verske pripadnosti u R. Albaniji pitanje koje uvek kod sagovornika izaziva čuđenje i sl. Naš nivo međusobne informisanosti stao je negde na periodu pre Drugog svetskog rata. Žuriti sa rešavanjem ovog problema ili bilo kakvim zagovaranjem deobe teritorija nije u interesu bilo kog naroda. Može to da bude interes samo određenih političkih grupa čiji su interesi prepoznatljivi.
       Možemo li razgovarati umesto da delimo i raseljavamo ljude sa njihovih vekovnih ognjišta? Zar stvarno nemamo lidere koji mogu da razgovaraju? Svakako za razgovor su potrebna bar dvojica.
       To je, nadam se, ne samo moj lični stav na ovu temu koja je momentalno goruća tema ne samo u Srbiji i na Kosovu.
      
      
       (Autor je bio zamenik saveznog
       sekretara za unutrašnje poslove
       u nekadašnjoj SFRJ)