(“Reforme jedu svoju decu”, NIN br. 2744)

      Samo kao primer bih naveo sledeći izveštaj koji sam pročitao u dnevnim novinama, nedavno: Na predlog tužilaštva, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava SCG odlučilo je da se iz Registra udruženja građana izbriše nekakvo Društvo za duhovnu nauku - Sanatan, jer je navodno utvrđeno da ciljevi i zadaci udruženja ne odgovaraju podacima navedenim u osnivačkom aktu i Statutu društva. Pretpostavljam da se radilo o nekoj neoprotestantskoj grupaciji koja je htela na ovim podnebljima da startuje kao “udruženje građana”. S jedne strane ne postoji adekvatan zakon o verskim zajednicama, a s druge, onemogućava se bilo kakva registracija novih verskih zajednica i grupa. Zar verujući ljudi ne mogu biti organizovani i kao građansko udruženje? Oni nisu građani?! Mogu svi napraviti udruženje građana, ribolovci, sportisti, rotarijanci, književnici, jedino ne mogu u ovoj “demokratskoj” zemlji oni koji ne pripadaju velikim konfesijama? Nova pseudodemokratska vlast i na republičkom i na nivou zajednice uvođenjem lažnog reda stvara preduslove za dubok haos i erupcije dubokih nezadovoljstava. Represija je sa policijskog prešla na administrativno-birokratski nivo. Rade se neke stvari koje nikada u režimu autokrate Miloševića nisu rađene.
       Jehovinim svedocima se zabranjuje da iz Nemačke uvoze i dopremaju svoje časopise i traktate, koje tamo štampaju na kvalitetnom papiru i otisku. Sa takvim Ministarstvom kulture mi želimo u nekakav civilizovani svet?!
       U radikalskim novinama “Velika Srbija” čitam kako je MUP odbio da upiše u registar Komitet za odbranu dr Vojislava Šešelja. Ja sam politički oponent radikala u mnogim stvarima, ali ovakva nepravičnost državnih organa i tela su za duboko gađenje. Ovde se demokratija “uvodi” samo kad nas pritisne EU i Amerika. I treba ovaj pseudodemokratski režim još jače pritisnuti.
       Pogledajmo i naslutimo koliki je sukob privatnog i javnog interesa u vladajućim strukturama, koliko državnih funkcionera prikriveno drže razne firme, koliko su u raznim upravnim odborima javnih preduzeća, raznim agencijama, odborima, tenderskim komisijama... Čovek koji ima pet, šest ili deset funkcija, koje mu obezbeđuju mesečnu dobit od nekoliko stotina hiljada dinara, jasno je da nijedan posao ne može valjano da obavlja. No kod nas su svi funkcioneri “univerzalisti”, naše društvo je duboko zahvatio sindrom zvan “berluskoni”: što veću moć koncentrisati u ruke što manjeg broja “odanih ljudi”. A za takve političko-društvene odnose temelj su postavili Milošević i Đinđić.
       Bilo koji moćnik može ući u upravni odbor bilo kog javnog i državnog preduzeća. Ne gleda se ni kvalifikacija, ni stručnost, ni da li dotični poznaje organizaciono-radni proces u preduzeću, ni da li zna gde se nalazi dato preduzeće, gde mu je sedište, gde funkcioniše... Za zapošljavanje običnog malog čoveka u javno preduzeće treba ispuniti 300 uslova; za ulazak “velikih” u upravne odbore preduzeća je jedini uslov partijska preporuka i pripadnost Demokratskoj stranci. Da bar u tim upravnim odborima dobijaju simbolične nadoknade (jer ionako ništa ne rade), no one nekoliko puta premašuju republički prosek primanja. Na delu je jedan đavolski i parazitski sistem koji iznova siše krv radnome čoveku i građaninu.
       Svetozar Tanauković, Niš