U vreme globalnog zagrevanja Zemljine kugle, obezbediti određenu kontrolu nad atmosferskim padavinama širom sveta, to jest stvarati kišu po potrebi, nauka je uzela za jedan od najvećih izazova

      Stiven Solter ima velike planove. Sedeći iza prenatrpanog stola, on objašnjava svoj izum koji će čovečanstvu omogućiti da kontroliše jednu od najosnovnijih i najćudljivijih prirodnih sila: vremenske prilike. Ako Solter uspe, nad vedrim okeanima pojaviće se oblaci. Pustinjske zemlje bile bi pretvorene u žitnice. Poljoprivrednici više ne bi živeli u strahu od suše. Nestali bi sukobi izazvani nestašicom vode...
       Šta je to izmislio Solter? U odgovor, on pruža ruku i iza gomile papira vadi neku vrstu mešalice, sličnu onoj kojom se mute jaja u kuhinji. Sad valja sklopiti oči i zamisliti da se nalazimo u ogromnoj posudi za mućenje, velikoj kao neka upravna zgrada, koja pluta po morskoj površini i koja, vrteći se, raspršuje u vazduh sićušne kapi vode. Zamislimo i oblak okeanske pare koji narasta iznad talasa, penje se u nebo i plovi prema kopnu nošen laganim povetarcem.
       Smejte se, ako baš morate. Tačno je da takav tip “ludog pronalazača”, kakav je Solter, često nailazi na nerazumevanje svojih akademskih kolega. Većina meteorologa, za sada, odbacuje njegov izum - mada se nisu potrudili ni da ga pogledaju.
       Ipak, našao se neko i ko će ga saslušati: britanska vlada odobrila je prošle godine Solteru 105 000 funti za produžetak rada na turbinskoj prskalici.
       Odobrena sredstva stvorila su 63-godišnjem Solteru, profesoru mehanike na Univerzitetu Edinburg, prostor za rad na nacrtima i proračunima. Očekuju ga meseci složenog rada na oblikovanju klimatskih uslova. Proći će godine pre nego što se u dovršenom obliku pojavi prvi prototip. Rani nacrti prikazuju vazdušnu turbinu nadgrađenu na trobrodni ponton, koja se izdiže 35 metara iznad mora. Aerodinamična krilca vrte se oko vertikalne ose proizvodeći centrifugalnu silu koja usisava vodu ispod same morske površine. Istisnuta kroz cevi u krilcima, voda ulazi u štrcalicu i izleće u vidu sitnih kapi. Bitna je visina na kojoj se nalaze štrcalice: para se mora stvoriti iznad uzanog sloja ustajalog, vodom zasićenog vazduha koji obično stoji kao poklopac nad morskom vodom ne dozvoljavajući joj da se isparava.
       Solterova zamisao je da će se oformiti hladan i od vlage otežao oblak koji će biti odnet prema kopnu. Radi maksimuma efikasnosti, turbine bi imale nezavisan pogon, uz satelitsko pobuđivanje gde god se ukaže potreba za kišom.
       Solter je već dokazao svoju sposobnost za multidisciplinarno razmišljanje. Još ‘60-ih godina on je osmislio i napravio kompjuterski ekran osetljiv na dodir. I, mada je svoju naučnoistraživačku karijeru započeo u aeronautici, brzo je shvatio da se rad na raketama i ratnom vazduhoplovstu ne slaže s njegovim pacifističkim principima. Nastavio je s istraživačkim radom u robotici, dok ‘70-ih godina nije došao na ideju da se iz okeanskih talasa može dobijati električna struja. Izumeo je ličnu, “Solterovu patku”, minijaturnu turbinu koja pluta na vodi. Turbine su doživele veliki uspeh i još se koriste u eksperimentalne svrhe. Njihov dalji razvoj, međutim, zaustavila je politika nuklearne industrije.
       Na ideju da se može praviti kiša, Solter je došao posmatrajući etiopske žrtve gladi, zbog čega se zainteresovao za geopolitiku suša. “Izraelci dobijaju 40 odsto svojih voda sa okupiranih teritorija, a to znači da ih nikada neće napustiti”, smatra on. I drugi delovi razvijenog sveta, takođe, grabe se za vodu. “Ako samo pogledate koliko viška vode ispumpaju Teksas i južna Kalifornija, jasno vam je da će za petnaestak godina biti u očajnim problemima”, kaže Solter.
       U vreme globalnog zagrevanja Zemljine kugle, obezbediti određenu kontrolu nad atmosferskim padavinama širom sveta, to jest stvarati kišu po potrebi, nauka je uzela za jedan od najvećih izazova. Zasejavanje oblaka kristalima srebro-jodida ili drugim supstancama može da izazove njihovu provalu, ali taj način ima ograničenu vrednost. Nema te količine hemikalija izbačenih iz aviona koje će iscediti kišu iz vedrog neba. Sliku mute i politički odnosi. Nema te susedne komune koja će rado gledati kako joj se krade oblak: veštački izazvana kiša u jednoj državi, može da znači sušu u drugoj.
       Tradicionalistička meteorologija nije uverena da je Solter razrešio problem gospodarenja kišom. Padavine, kažu oni, zavise od brojnih interakcija raznih faktora, među kojima je mnogo onih koje malo razumemo. Osim toga, da bi se dobio imalo značajan efekat, bio bi potreban veliki broj turbina.
       Solter se slaže s ovim poslednjim: bilo bi potrebno nekoliko stotina turbina da bi izraelske pustinje bar nešto malo osetile. Za Australiju bi bile potrebne hiljade. I slaže se s tim da njegove mašine ne bi izazivale tropske kiše. Ali tvrdi da bi ipak imale delotvorno dejstvo, time što bi u vazduhu stvarale delikatnu vlažnost - nešto kao “irsku kišu”, više nalik na maglu.
       Korist ne treba tražiti samo u procvetalim pustinjama ili svetskom miru. Solter računa da bi 100 000 turbina, radeći simultano, moglo da usisa toliko morske vode da se nivo mora smanji za jedan metar i time zaustavi nadolaženje okeana - najneželjenija posledica globalnog zagrevanja. Put može biti dug, ali za milijarde ljudi koji žive u nizinama ili sa stalnom potrebom za vodom, vredi zaigrati na Solterovu veliku ideju.
       - Kraj -
      
      
       Preveoi priredio: ĐORđE DIMITRIJEVIć (Nenjsnjeek)