Svaka radnja ili misao - počev od govora pa do osećanja zaljubljenosti, ili sabiranja brojeva - uvodi u igru jasnu konstelaciju moždanih regija. Novim tehnikama snimanja mozga biće omogućena ne samo efikasnija izlečenja već i bolji uvidi u one kvalitete koji nas čine humanim

      Počelo je s nekim čudnim osećanjem fenomena déja-vu. Tokom nekoliko nedelja, osećanje je postajalo sve intenzivnije, sve dok Džon (to nije njegovo pravo ime) nije počeo da ima probleme s održavanjem nastave u osnovnoj školi gde je predavao. Počeo je povremeno da se gubi. Lekari koji su preuzeli njegov slučaj pronašli su da ima tumor u levom frontalnom režnju mozga. Najpovoljnija opcija, prema njihovom mišljenju, bila je da se tumor ukloni hirurškim putem, i da se pri tome - da bi se obezbedili od nekih zaostalih kanceroznih ćelija - odstrani nešto od okolnog tkiva. Pitanje je, međutim, bilo koliko se tkiva može odstraniti a da to ne bude opasno po pacijenta? Ne postoje dva identična mozga - otklanjanje delića mozga kod jednog pacijenta može proći bez posledica, dok će drugog paralizovati. Skeniranje Džonovog mozga elektrodama moglo je dati neke grube putokaze, ali to je podrazumevalo da mu se otvara vrh lobanje.
       Za tu dilemu saznala je i Džoj Hirš, direktorka Laboratorije za novu cerebralnu sliku pri univerzitetu Kolumbija u Njujorku, laboratorije koja nastoji da poimanje mozga izdigne na nov nivo. Ona je Džoovu glavu skenirala magnetnom rezonancom i podvrgla ga nizu proba. Podnosila mu je slike, on je morao da smišlja imena. Ispisivala mu je reči, on je morao da nalazi sinonime. Uvijao je prstima... a svaki od tih zadataka zahtevao je napor od njegovog mozga, pri čemu je skener registrovao malo povećanje dotoka krvi u aktivno tkivo. Program Hiršove pretresao je podatke i davao prekrasne, detaljne slike duginih boja koje su oslikavale Džoov mozak i koje je ona ređala po stolu. Neke od njih “hvatale” su mozak u pola misli. U rasponu od kubnog milimetra - koliko je otprilike veliko zrno bibera - one pokazuju gde su ti aktivni delovi mozga u relaciji s tumorom. “Ovo je lep slučaj, jasan da jasniji ne može biti”, kaže ona obeležavajući kap duginih boja. “Mogu slobodno da operišu.”
       Tehnika funkcionalne neuroimaginacije otkrila je poslednjih godina mnogo šta o mozgu uopšte, ali malo od onoga do čega je pacijentima kao što je Džon najviše stalo: o njihovim rođenim sivim materijama. Hiršova i njene kolege nastoje svim silama da uhvate aktivnost mozga u trenutku kad nastaje misao, i to s dovoljno pojedinosti da bi se mogla sagledati njegova najfinija struktura. Njihova izučavanja tek sada počinju da spasavaju pacijente paraliza i slepila, ali očekuje se i više od toga. Kao i kompjuteri ‘60-ih godina, tako su i skeneri koji služe za snimanje mozga danas preveliki, nezgrapni i skupi - i u stvari ne baš mnogo moćni. No, kroz deset godina oni mogu da budu sveprisutna dijagnostička alatka; psihijatri bi je mogli koristiti za analizu mentalnih bolesti i otkrivanje potencijalnih zločinaca; policija za utvrđivanje da li osumnjičeni laže, i tako redom.
       Jedan od najneposrednijih ciljeva Hiršove jeste da hirurzima pruži pomoć u nešto ambicioznijim operacijama mozga. Epilepsija je, na primer, često uzrokovana sićušnim grumenima neurona koji se ponašaju nekontrolisano i koji se, za sada, ne mogu pratiti bez otvaranja lobanje. Hiršovoj je, međutim, nedavno pošlo za rukom da uz pomoć skenera posmatra početak napada. “Znati gde napad počinje, to je ključna informacija”, kaže ona. Ako bi hirurzi mogli da blokiraju neposlušne neurone, možda bi mogli i da ih uklone ne dirajući u okolno tkivo.
       Još veća ambicija Hiršove jeste da otkrije “one kvalitete koji nas zapravo čine humanim”. Svaka radnja ili misao - počev od govora pa do osećanja zaljubljenosti, ili sabiranja brojeva - uvodi u igru jasnu konstelaciju moždanih regija. Te mreže približno su iste od jedne osobe do druge, ali da bi se mogle posmatrati potrebno je da se analizuje pojedinačan pacijent koji će obavljati radnje na zahtev naučnika. Skenirajući pacijente dok govore, Hiršova je iscrtala moždanu mrežu koja generiše znanje jezika.
       Razumevanje tih mreža obećava da psihijatriju dovede na nove staze. Depresija, na primer, može da se javi zbog nekog defekta u mreži koja emocionalne vrednosti vezuje za specifična iskustva. Ako bi naučnici bili u stanju da naciljaju oštećeni čvorić, možda bi mogli da iznađu i mnogo delotvorniju medikaciju.
       Antonio Damasjo, šef katedre za neurologiju na Univerzitetu Medicinske škole Ajova i saradnik Svetskog ekonomskog foruma smatra da bi se jednog dana moglo stići do neke vrste neuralgičkih proteza koje bi kompenzirale oštećenja na mozgu. Pacijent s povredom motornih centara mozga, primerice, mogao bi da dobije implant koji upravlja pokretima u njegovim mišićima i udovima. “Zvuči pomalo kao naučna fikcija”, kaže on, “ali to će se vrlo brzo naći u primeni.”
       S razlogom se pitamo nećemo li jednoga dana intelektualni potencijal svoje dece procenjivati skenirajući njihov mozak, umesto dosadašnjih testova inteligencije? Da li treba da zavirujemo u mozgove fetusa, dok su još u materinoj utrobi? Da li će svedoci u zločinačkim slučajevima morati da se podvrgavaju skeniranju mozga da bi se videlo govore li istinu? Da pitanje nije samo retoričko, govori i činjenica da je Hiršova sa svojim saradnicima došla do toga kako da prepozna mozak koji laže. “Laganje je isto što i govor istine”, kaže ona, “osim što je napornije.” U izvesnim regijama mozga koji laže, neuroni pulsiraju brže nego u mozgu onoga koji govori istinu. Slika mozga koju je uhvatila Hiršova govori toliko rečito da čak i nenaviknuto oko može da vidi razliku.
       “Ovo je predznak budućnosti”, kaže ona. “Mi ćemo o svojim ljudskim kvalitetima - o našem društvenom i našem unutrašnjem biću - sve više razmišljati na osnovu naše fiziologije.” Tada će biti samo na nama, a ne na neurolozima, da razumemo šta one lepe sličice znače za naše duše.
       Voda nasušna
       Da bi se pokrenuli novi vidovi privređivanja, nije neophodno prisustvo visoke tehnologije. I najprostiji izumi mogu da promene sliku jednoga kraja - o tome svedoče jednostavne pumpe koje su Kenijci uveli u svoju poljoprivrednu proizvodnju
       Gotovo dve decenije, Njoroge Kimani, poljoprivrednik u ruralnom delu Kenije, mukotrpno je navodnjavao svoj komad zemlje od deset ari: sa po jednom kantom u svakoj ruci. Rad od kojeg su pucala leđa. Odlazak do obližnjeg bunara i nazad bio je iscrpljujući, bolele su i ruke i noge. Onda je, prošle godine, neočekivano spazio kako njegov sused navodnjava svoj deo nekim čudnim uređajem nalik na ogoljeni deo motora. Čovek je stajao na dve pedale i pritiskao ih gore-dole. Dva klipa spojena s pedalama crpla su vodu iz obližnjeg potoka, slala je kroz splet odvodnih cevi i izbacivala kroz mlaznicu.
       Ovaj najprostiji tehnički izum deo je pronalazaka dvojice društvenih aktivista, Martina Fišera i Nika Muna, koji su u poslednjih sedam godina prodavali svoje spravice po Keniji i Tanzaniji. Oni svoju kompaniju “Aprotek” smatraju neprofitnom i nadaju se da će njihove pumpe, kao i drugi njihovi jeftini pronalasci, obezbediti novi vid privređivanja u siromašnim istočnoafričkim zemljama. “Mi definišemo tehnologiju u odnosu na njen pravi smisao”, kaže Fišer. “Primenjena nauka i inženjering treba da proizvode oruđa koja - kao u ovom slučaju - služe za povećanje poljoprivredne proizvodnje, a time i profita koji se dobija iz nje.”
       Pumpe su, zaista, kao stvorene za borbu protiv siromaštva. Prosečan Kenijac živi na imanju od pola hektara, sa osam do deset članova porodice. Ali kako se porodice uvećavaju i dele sa svakom novom generacijom, posedi se smanjuju a moraju da daju sve više hrane. Imati pumpu, za one koji žive od poljoprivredne proizvodnje ovde je pitanje opstanka.
       Kompanija “Aprotek” ima i bazu podataka o kupcima i zajedno sa njima prati koliko napreduju u proizvodnji. Oko 30 000 farmera kupilo je njihove pumpe, od kojih su dve trećine i sada aktivne. Njihova globalna računica pokazuje da pumpe donose godišnje 33 miliona dolara u zaradama i platama - što čini pet odsto bruto godišnje proizvodnje u Keniji!
       Dok filantropi, kao što je Bil Gejts, sipaju milione u Afriku za vakcine i lečenja od side, s uverenjem da je zdravo stanovništvo preduslov za ekonomski napredak, dotle Fišer i Mun smatraju da je bolje početi sa obezbeđivanjem oruđa koja će Afrikancima poslužiti da sami pokreću svoje poslove. Prošle godine, na sastanku Svetskog ekonomskog foruma u Davosu (Švajcarska), Fišer se o tom pitanju sukobio s Gejtsom. “Sve što je izmenilo Ameriku, na delu je i ovde”, smatra Fišer. Gejts se nije složio, ali ni Fišer nije ostao usamljen. Džems Ndungu Mburu, poljoprivrednik u istočnoj Africi, slaže se s Fišerom. “Kad bi mi uzeli pumpu”, kaže on, “to bi bilo ko da su mi odsekli ruku. Ponekad je sanjam, toliko mi je ona važna.”
       Ostaje nada da ova prosta sprava može i da ispuni snove u kojima se pojavljuje.