Ovogodišnji Umbria Jazz (UJ) imao je u podnaslovu “30. rođendan”, što je bio motiv za umetničkog direktora Karla Panjotu da ponudi moćan i, koliko je moguće, ekskluzivan program: sa nekoliko velikih likova potpisan je ekskluzivan ugovor, ili su bili vezani za Peruđu dovoljno dugo da osetimo njihovo prisustvo jače nego kad samo “dođu-sviraju-odu”, kao na drugim festivalskim smotrama

      
      
      
       Palac je blago oslonjen na telo saksofona, dok ostala četiri prsta šamaraju po ventilima - kao kad dete dohvati instrument, pa nevešto imitira starije. Usne jedva da dodiruju usnik, a ipak se vazduhom razleže raskošan zvuk. Ritam pokreta čoveka na sceni je izmešten u odnosu na osnovni metar njegovih saradnika, kao što u solo pasažima luta između njihovih harmonija, a na kraju ipak završi u tonici, na glavnoj dobi takta. To je Soni Rolins, Mr. Jazz lično! Kolos saksofona. Glavni razlog što je Peruđa ponovo bila zanimljiva ljubiteljima džeza širom sveta.
       Nisam dugo razmišljao. Kad sam video da će na džez festivalu u Montreu nastupati Simpldž Red, reperi i DJ-jevi, okrenuo sam se Umbria Jazz sajtu i video... Sonija Rolinsa u programu, brzo otišao na njeb stranu sa hotelima (očekivano: “ništa slobodno”), pa uputio molbu dragoj prijateljici da se raspita po komšiluku i nekako upao na “stand bdž” za privatni smeštaj.
       Upalilo je, očigledno, ali - ako planirate da posetite ovaj grad u vreme festivala - nemojte čekati poslednji trenutak. Može se proći sasvim povoljno, posebno u privatnoj režiji, ali treba rezervisati sobu na vreme. Peruđa nudi odlične sadržaje za odmor i mimo festivalskog programa, pa je dobar provod zagarantovan. Polovina programa je besplatna, a koncerti u glavnom programu nisu preskupi. Najjeftinije ulaznice od 12-15 evra (tribina nasuprot bine) možete, uostalom, koristiti za stajanje pred binom, ili uskočiti na neku praznu stolicu u prvim redovima, kad se obezbeđenje malo opusti.
       Ovogodišnji Umbria Jazz (UJ) imao je u podnaslovu “30. rođendan”, što je bio motiv za umetničkog direktora Karla Panjotu da ponudi moćan i, koliko je moguće, ekskluzivan program: sa nekoliko velikih likova potpisan je ekskluzivan ugovor, ili su bili vezani za Peruđu dovoljno dugo da osetimo njihovo prisustvo jače nego kad samo “dođu-sviraju-odu”, kao na drugim festivalskim smotrama.
       Posle nezvaničnog otvaranja u pozorištu Morlaki (samo uz specijalne pozivnice) nastupom disko dive Glorije Gejnor, festival je formalno otvorio Kit Džeret. Njegov Standards trio svira retko i samo za veliki novac: za bolja mesta u parteru trebalo je izdvojiti 100 evra (tri i po puta veća suma nego, recimo u slučaju dueta Čik Korija/Bobi Mekferin!), što nije smetalo da ulaznice budu rasprodate. Gledano iz ugla i organizatora i publike i novinara, petljanje sa Džeretom je čist mazohizam: organizatori su suočeni sa zahtevima koje je veoma teško ispuniti (od količine svetla na bini i sistema rashlade koji bi bio nečujan a ipak uspeo da pobedi 30+ stepeni vazduha, do zabrane šuškanja /cigareta/... po bekstejdžu), publici se strogo zabranjuje da razgovara/šeta se do šanka/ kasni na koncert, a novinarima da škljocaju foto - aparatima. Ipak, svi prihvataju igru, jer znaju da će koncert biti dobar. Koncert/festival je otvorila (najčuvenija džez balada svih vremena) Monkova “Round Midnight”, izbor standarda bio je po ukusu prisutnih, ali Džeret nije izdržao da privede koncert kraju bez incidenta. Organizatore je uvredio skidanjem košulje tokom koncerta (nezadovoljan temperaturom na bini), a publiku nepojavljivanjem na bis, zbog fleševa prošvercovanih foto-aparata koji su povremeno sevali tokom nastupa.
       U pratnji sina - bubnjara (Denaro Kolmen) i dvojice kontrabasista (Toni Falanga i Greg Koen), Ornet Kolmen izaziva isto interesovanje među ljubiteljima avangarde kao kad je pre više od četiri decenije rasturio sve poznate formalne koncepte albumom “Free Jazz”. Prema kritičaru Miču Feldmanu: “grupa je kao celina svirala istovremeno za i protiv jedan drugog, stvarajući razne nivoe napetosti i opuštanja iste”. U kamernoj sali pozorišta Pavone (18. vek), njegov savremenik Elvin Džons održao je nekoliko koncerata sa sastavom Jazz Machine, grupom koja je tokom više decenija trajanja postala odskočna daska za talente u domenu naprednog hard bopa. U aktuelnoj postavi blistaju duvači - trombonista Delfejo Marsalis (mlađi brat Vintona i Brenforda) i saksofonista Mark Šim. Napuštajući Koltrejna i prepuštajući se zdravom životu sa Japankom Keiko (Istovremeno i menadžer - i to jedan od najnezgodnijih u šou biznisu! To je ovog puta okusio kamerman beogradske televizije: posle uredno obavljenog intervjua, mirne duše je prišla tokom koncerta i zamolila da se udalji bez ijednog snimljenog kadra svirke!), Elvin Džons je sebi obezbedio dug život - bubnjar puca od snage svirajući mnogo žešće nego mnoge mlađe kolege.
       Već prvi taktovi nečeg što je Soni Rolins upisao u zvaničnu Pladž listu kao “1. Italijan folk song” rasturili su me na emotivne komadiće”. Dan pred koncert poklonio je novinarima više od sat vremena (ravnodušan prema nekadašnjoj saradnji sa Stonsima, nasmejao je prisutne opaskom: “ja bih rado svirao i sa današnjim rokerima, ali se niko ne usuđuje da me zove”), a na svečanosti Berklee koledža bio je jedan od tri laureata počasnih doktorata (druga dvojica: Bobi Mekferin i italijanski kontrabasista Đovani Tomaso). Na koncertu sam, dakle, pustio suzama da pošteno okupaju lice: iz njegovog saksofona dopirale su melodije koje kao da su rasle iz same zemlje, natopljene užasima borbe za oslobađanje crnog bića, okupane gospel i bluz valerima. Muzika Kariba (Sonijeva specijalnost) tokom dugih numera “Sondž Please” i “Don’t Stop The Carnival” povukla je auditorijum na ples. Elingtonov “In Mdž Solitude” i originalna “Charles M.” bile su posvećene rano preminulim savremenicima. I, mada je na pres konferenciji tvrdio da više ne poseduje snagu za solo interpretacije, na koncertu je uleteo u veličanstvenih 12 (!) minuta samo-saks improvizovanja na različite teme iz klasike, džeza i popularne muzike (referisao je čak i na Posmrtni marš!) Na kraju, kao počast nekadašnjem najvećem rivalu Džonu Koltrejnu, izveo je naslovnu temu sa njihovog jedinog zajedničkog albuma “Tenor Madness”.
       Bobi Mekferin je boravio pet dana u Peruđi, održao tri koncerta - solo, u duetu sa Čikom Korijom, i tzv. koncert iznenađenja, sa gostima - plus seminar u kampu Berklee koledža. Teško je prepričati kakva je sve čuda sposoban da izvede ovaj veliki majstor: dok udarcima šake o grudni koš postavlja ritam, glas metamorfira u bilo koji zamišljeni instrument. Pre svega, njegove predstave su vrhunska zabava za prisutne - aktivno angažovanje publike mu je veoma važno, uz iskonski element veselja koji je džez imao u vreme svinga. Zanimljivost “Koncerta iznenađenja” u pozorištu Morlaki je bila u činjenici da se nije iznenađivala samo publika već i Mekferin - organizatori su dovodili jednog po jednog muzičara sa pratećih programa, pevač bi se sa njima upoznavao na sceni i uklapao u teme kojima su ga pozdravljali. Najbolji utisak ostavile su Light Of Love Gospel Singers, četiri sestre Holms, krupnije mlade crnkinje fantastičnih glasova, složenih u najboljoj tradiciji pionira duhovnog pevanja.
       Rezidencijalni karakter imala su i gostovanja dueta Li Konic/Fil Vuds (tri noći u Pavoneu sa tri različite postave domaćih muzičara), trija Vudsovog pijaniste Bila Čarlapa (10 koncerata, svakog festivalskog dana po jedan) i slavnog brazilskog kantautora Žoaoa Žilberta (tri večeri u Morlakiju). Žilberto je, inače, uspeo da skandalima prevaziđe Džereta. Kako se nije pojavio u dogovoreno vreme u hotelu u Peruđi, organizatori su pozvali Montre i saznali da mu je jako lepo i da nema nameru da krene na put, a - ako su baš zapeli - neka pošalju kola po njega. Izgleda da je u Peruđu otišao Panjota, lično. Prvi nastup je, naravno, kasnio zbog toga, ali i sledeća dva - više od sat vremena! - pošto se Žilbertu svideo i hotel u Peruđi... Koncert kom sam prisustvovao bio je inače ispod svake kritike, ali publika - opčinjena već na samo pominjanje Brazila - uopšte nije negodovala!
       Roj Hargruv je u Areni Santa Đulijana predstavio novi projekat RH Factor, bend/album kojim pozdravlja fank i hip-hop publiku jezikom džeza. Vazduhom je, naravno, lebdeo duh Majlsa Dejvisa: sa mikrofonom okačenim o trubu, Roj se slobodno šetao po sceni prozivajući soliste tako što bi im (kao nekad Majls) solirao na uvo dok ne prihvate izazov. Bio je to odličan početak “festivala u festivalu” - Funkdž & Soul vikenda. Nosioci prava na imena Earth Njind & Fire i Kool & The Gang evocirali su najveće uspehe dva sastava. Brojnim fanki i soul fanovima koje su privukli ovi programi nije smetalo što su muzičari na sceni mahom bili vršnjaci hitova “Let’s Groove”, “Boogie Njonderland”, odnosno “Celebration” i “Ladies’ Night”. It’s partdž time - samo nek se pleše!
       Arena je, naravno, bila mala da primi sve ljubitelje Džemsa Brauna. Raspoložen što je ponovo u akciji i ponosan što može da predstavi atraktivnu (mladu) suprugu (dama je izvanredno otpevala nekoliko bluz obojenih numera), Braun je ipak izgubio malo od glasa i malo od okretnosti. Ali, samo nekoliko pirueta uz leteći mikrofon bilo je dovoljno da publika poludi, ovacijama odobravajući prosečne verzije “I Feel Good” i “Sex Machine”, bez nostalgije za onim što nije moguće vratiti. Njegov nekadašnji saksofonista Mejsio Parker formalno je zatvorio glavni program: bilo je simpatično gledati devojke iz organizacije u trenucima konačnog opuštanja.
       Van Morison nije bio među ekskluzivnim učesnicima, ali je takav bio njegov program: posle bledog početka sa “obaveznim” hitovima koje je, očigledno, pevao preko volje, uz nekoliko svingića stigli smo do “ekskuzivnog” dela večeri, referentnog izbora himni iz istorije urbanog bluza: “Hoochie Coochie Man”, “Time Is Getting Tougher Than Tough”, “Built For Comfort”, “Babdž Njhat Džou Njant Me To Do” i “Earldž In The Morning”, neočekivan poklon nepoznatom broju bluz fanova. Vanu se te večeri svirao bluz (i to dobro!) i nije ga bilo briga koliko je ljudi to spremno da sluša.
       Umbria Jazz je odlična prilika da domaćini promovišu svoje adute. Jednu struju čine tradicionalisti - predvođeni iskusnim trubačem Enrikom Ravom i njegovim velikim naslednicima Stefanom di Batistom (alt saksofon) i Stefanom Bolanijem (klavir) - a drugu ekskluzivci diskografske kuće EGEA iz Peruđe - Gabrijel Mirabasi (klarinet), Enriko Pjeranunci (klavir) i Marko Zurzolo (saksofon), svi pred izazovom kombinovanja mediteranskog folklora i džeza, što je dominatna boja EGEA programa. Delovanje dve struje je komplementarno: uz jasan respekt tradicije, italijanski džezeri su ipak otvorili i neke autentične puteve, na kojima ih neće ometati oni kojima je džez maternji jezik.
       Besplatne programe je - prema proceni organizatora - videlo više od 250 hiljada ljudi. Broj prodatih karata je pet puta manji, ali ta velika razlika je plus za budućnost: već sledeće sezone, mnogi će preći sa druge strane ograde, da upoznaju one koji suzama ne daju mira. Tako se širi velika vatra džeza.
       VOJISLAV PANTIĆ