Stranim turistima u Guči se, osim muzike, ponajviše svidela domaća šljivovica. Možda i pod njenim uticajem, skoro da nisu ni primetili visoke cene, đubre i zidne satove sa portretima Ratka Mladića i Radovana Karadžića

      Ni Guča nije ono što je nekad bila, vajkao se Alesandro Gori, Italijan iz Udina, udobno zavaljen pod šatrom u plastičnoj kafanskoj stolici posle obilne porcije jagnjećeg pečenja. “Previše stranaca”, objašnjava uz usmeh, na srpskom. Alesandro, naravno, sebe ne smatra strancem, u Guči je već treći put. Uostalom, koliko je on ovde domaći, pokazuje i to što ga kod Miloša na tezgi čeka njegova čaša za šljivovicu, sa Alesandrovim imenom na njoj.
       Ove godine Alesandro je u Guču stigao sa povećim društvom - više od 25 ljudi, iz osam zemalja - koje, za razliku od njega, tek uči osnove srpskog jezika. “The prasetina is great. Pass me jagnjetina”, razgovarali su među sobom mešajući pečenje sa “šljivom”. Posle druge ture, stigla je i treća: “Arriva la šljiva!”, povikao je veselo, već veseli Andrea. “Živeli!”, na srpskom mu odgovara Tom, Amerikanac iz Bostona. Učenje jezika se nastavlja. “And pivo jelen, molim.”
       Tom je po drugi put među Srbima. Pocupkujući u ritmu Bregovićevog “Kalašnjikova” govori kako je otkrio tajnu “ove lude muzike”: “Uzmu trubu, sviraju normalno. Uzmu slivu, I, uuuh...”. “Toliko energije, toliko energije! Jako egzotično”, uskače u razgovor Giljermo iz Barselone.
       Zvanično je saopšteno da je Guču ove godine posetilo više od 400 stranaca. Postaje li to trubački sabor originalni srpski brend, što bi rekli srpski PR-ovi? Moguće, jer i “starosedelac” Alesandro primećuje: “sada se otvorilo malo, ima više ljudi iz inostranstvo”. Loša strana otvaranja: “Mnogo je skuplje sada.” Nije dovoljno da malo domaće pivo bude 150 dinara, nekoliko parčića bajatog hleba još toliko, već je i kelner, na račun od hiljadu i po dinara, prosto morao da pokuša da se “ugradi” za još trista.
       Da Guča zaista postaje drugačija nego što je bila, pokazuju i neki novi klinci, ovdašnji, koji se vesele na sebi svojstven način - prava žurka nije u kafani, pod šatrom uz trubače, već na ulici, oko spomenika trubaču, pred štandovima gde se hladno pivo prodaje za pedeset kinti. Skaču pored zvučnika koje ne treba kititi novčanicama u ekstazi kao da sutra ne postoji. Bugarin Aleksandar je oduševljen: “Ljudi su ovde tako živi. Kod nas u Bugarskoj je potpuno drugačije.”
       Ni njemu ni Tomu iz Bostona, dok se grle pokušavajući da uhvate koju reč “Đurđevdana”, ne smeta đubre po kojem gaze, razbacano na sve strane. Blagonaklono će: “Pa, nismo ni hteli da dođemo u Švajcarsku.” Kada je već o higijenskim navikama reč, primećujemo da u javnom ve-ceu (“dva’es kinti ulaz”) jeste prljavo, ali ima sapuna! Srbi se lagano uče turizmu... Ali, i da uče strance istoriji. “Ova dvojica, to su ti najveći srpski heroji!”, viču dva ćosava četnika s crnim šubarama na glavama i konzervama laškog piva u rukama, pokazujući Tomu štand na kome se prodaju zidni satovi sa portretima Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Tom se smeška, šta će. Posle pita ko su ta dvojica. Kad čuje odgovor, ponovo se smeška. Truba prekida svaki dalji razgovor, a tu su i razigrane, oskudno odevene devojke koje čas istorije čine sasvim izlišnim.
       I tako do zore, pa u krevet na nekoliko sati, a onda sve ispočetka, još žešće. Samo je jedan dan ostao do kraja sabora. Vidimo se sledeće godine? “Naravno”, odgovara Rui Gomeš iz Porta. Šta bi voleo da se promeni do tada? “Ništa. što se mene tiče, ništa, super je. Ali, ja sam stranac, vi treba da živite ovde, ne ja.”
      
       NIKOLA VRZIĆ