Odgovornost za “curenje dosijea” policijski zvaničnici pokušavaju da svale na penzionisane službenike koji su, dodatan izvor prihoda našli u prodaji dokumenata koje su poneli kući

      U većini ozbiljnih država na svetu moć političara ili stranaka direktno je proporcionalna broju glasova dobijenih na izborima. U Srbiji, međutim, posle pedesetak godina duge istorije uhođenja i nebrojenih drugih nečasnih radnji usko povezanih sa delovanjem ovdašnjih brojnih i duboko ukorenjenih tajnih službi, snaga političkih partija, nažalost i protivno obećanjima, još uvek se u izvesnoj meri bazira na pristupu tajnim arhivama još tajnijih domaćih obaveštajnih službi. Bez obzira na deklarativno gnušanje od produkata višedecenijskog paranoičnog špijuniranja koje su vodile službe opisivane kao “stubovi represivnog sistema”, lideri novonastale srpske demokratije, njihovi politički oponenti, ali i krajnje sumnjivi poslovni ljudi, pribegavali su tokom prethodne dve i po godine “citiranju klasika” kao dodatnom mehanizmu zaštite sopstvenog položaja. Šira javnost je upravo na taj način uspela da sazna neke od “tajni” iz privatnog života ovdašnjih novinara i političara, finansijskog poslovanja političkih partija, te detalje zatvorenih razgovora unutar državnih kabineta.
       Kako bi ovdašnji politički život “uterali” u čistije tokove, i sprečili ucene i zlouoptrebe proistekle iz neovlašćenog baratanja pisanijama obaveštajnih službi, Ministarstvo pravde, a prethodno Centar za antiratnu akciju predložili su zakone o lustraciji, otvaranju dosijea, objavljivanju imena doušnika i saradnika tajne policije, čime bi se, kako se planira, država oslobodila balasta ogromne količine potencijalno opasnog otpada višedecenijskog rada tajnih policija. Kako su izračunali stručnjaci, naravno bez direktnog uvida u arhive, na policama, u kompjuterima, na disketama ili snimljeno na mikrofilmove, kako god da se ta građa čuva, nalazi se oko 400 000 dosijea pojedinaca i organizacija, koje su bile obuhvaćene “operativnim postupcima” Državne bezbednosti.
       Poreklo takvih disketa je još uvek pod velikim znakom pitanja, mada policijski zvaničnici deo odgovornosti pokušavaju da svale na penzionisane službenike tajnih službi, koji su, zbog niskih penzija, dodatan izvor prihoda našli u prodaji dosijea koje su, prilikom napuštanja kancelarija, jednostavno poneli kući. “To je svakako istina, odnosno deo istine. Minuli rad može da bude unosan posao. Uzevši u obzir šta se sve dešavalo u proteklih nekoliko meseci, danas je teško reći ko je sve imao pristup dosijeima. Teško je i reći ko sve ima dosijee i šta takvi dokumenti sadrže, ali u moru podataka sakupljenih dugogodišnjim praćenjem svakako postoji i masa stvari upotrebljivih u političkim obračunima ili nešto komplikovanijim poslovnim transakcijama”, kaže za NIN nekadašni pripadnik Službe državne bezbednosti.
       Broj dosijea, izveštaja ili drugih dokumenata proisteklih iz “praćenja, prisluškivanja, izjava doušnika, pregleda pisanja štampe” i svih drugih izvora koje po pravilu sadrže arhivi tajnih službi nemoguće je odrediti, mada je Centar za antiratnu akciju nedavno izračunao da ta brojka dostiže i fantastičnih 400 000. Nepoznat je i broj ljudi koji su doprinosili prikupljanju građe za tako obimnu dokumentaciju, ali je mreža saradnika, projektovana da iskoristi ambicije, zavist i tradicionalno ukorenjenu servilnost prema vlasti, ma kakva ona bila, suštinski ne odražava stvarnu snagu Državne bezbednosti. Tek pred kraj Miloševićeve ere, krajem devedesetih, DB je narastao na oko 5 000 zaposlenih, pod dirigentskom palicom haškog zatvorenika Jovice Stanišića i nešto ranije zatvorenog protežea Jugoslovenske levice Radeta Markovića. Broj zaposlenih u Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA), demokratskom nasledniku DB, takođe nije nikada javno objavljen, ali je novoformirana služba izradila 7 000 značaka za potrebe svojih radnika.
       Stručnjaci za ovu oblast, međutim, postavljaju pitanje da li je takva služba, s obzirom na ovdašnja demokratska opredeljenja uopšte nekom potrebna. “Unutar same službe postoje izraženi animoziteti između određenih grupa. To je lako objašnjivo. Ukoliko ste godinama sedeli u kancelariji sa ljudima koji su se bavili raznim mutnim radnjama, ali sami u njima niste učestvovali, prema zakonu, vi ste saučesnik. A to je samo jedan od problema”, kaže NIN-ov izvor, pripadnik zapadne obaveštajne službe koji je želeo da ostane anoniman. Dalje, kako navodi, postavlja se problem finansijske kontrole, koju je, preko svojih direktora, DB godinama sprovodio. “Ispostavilo se da je nekadašnji DB izvor svih zala. Tito je preko Službe zavodio strah, a Milošević je strahu dodao i akciju. Stanišić i Marković su uspostavili sistem delovanja, ali ne samo preko DB već i mimo firme. Tako ste dobili niz preduzeća preko kojih je Služba obavljala razne poslove, banke preko kojih je išao novac, i one druge preko kojih su prane pare, ne samo ovdašnje već i novac iz inostranstva. Istovremeno, Goran Matić je unutar Službe postavljao osnove paralelne tajne policije koja je radila za JUL. Suštinski, kriminalci koji su za DB obavljali prljave poslove, uključujući akcije po ratištima, prebijanje demonstranata po Beogradu i slično imali su znatno veća prava nego obični službenici. Sve najsnažnije mafijaške organizacije u Srbiji nastale su upravo na taj način. Komplikovana rabota.”
       Iskustva država nekadašnjeg Varšavskog pakta, sa kojima se mi već gotovo deceniju bezuspešno i bez kakvog ozbiljnog razloga poredimo, različita su, i, mahom, upućuju na sveopštu vezu tajnih službi i podzemlja. Češka, koja se i u ovoj oblasti uzima kao etalon demokratskih reformi, raspustila je svoje tajne agente, školovala desetine mladih i formirala potpuno novu službu. Rusija, naprotiv, slovi za potpuno drugačiji slučaj, te je, kako tvrde tamošnji novinari, ponekad teško razlikovati organizovani kriminal od državne politike.
       Prema definiciji, kontrola tajnih ili obaveštajnih službi treba da predstavlja kompromis između ljudskih prava i državnih tajni, pri čemu bi učešće širokog spektra političkih stranaka u kontrolnim mehanizmima obezbedilo nezavisnost od trenutnih odnosa političkih snaga. U Sjedinjenim Američkim Državama o kontroli CIA i FBI brine se i nevladina organizacija Centar za nacionalne strateške studije, čiji je glavni cilj da “spreči eroziju ljudskih prava i ustavnih procedura usled tvrdnji o ugroženosti nacionalne bezbednosti”.
       Taj centar objedinjava aktivnosti velikog broja organizacija za zaštitu ljudskih prava, građanskih sloboda, istoričara, novinara, naučnika, kojima pruža pravnu pomoć sa ciljem ozbiljnijeg pristupa državnim informacijama, sprečavanju preterane tajnosti rada vlade, nadzora nad radom obaveštajnih službi, zaštitu ljudskih prava disidenata, sprečavanju nelegalnog prisluškivanja ili praćenja, te zaštiti slobodnog protoka ideja preko međunarodnih granica. U proteklim godinama, ta organizacija smatra se zaslužnom za donošenje Akta o kontroli obaveštajnih službi.
       Od zloupotreba tajnih službi, ili njihove preterane upotrebe nisu imune ni države koje slove kao etaloni demokratije. Stoga je nedavno u Švedskoj formirana Komisija za istinu sa ciljem da utvrdi okolnosti koje okružuju dosijee oko 100 000 osoba koji su čuvani u državnim arhivama. Prema prvim rezultatima komisije, švedski obaveštajci su desetak godina prisluškivali telefone navodnih neprijatelja države, dok su, istovremeno, sastavljani spiskovi za hapšenje stotina ljudi u slučaju političkih nereda. Meta obaveštajne službe bile su prokomunističke organizacije, aktivne u Švedskoj tokom sedamdesetih, ali uprkos obimnom poslu nadgledanja, kako tvrde tamošnji socijalisti, “nije otkrivena nikakva kriminalna aktivnost”.
       RADE MAROEVIĆ