Afera o pranju novca još nije razrešena, a najavljena je nova, s istom temom, samo što sad, izgleda, nisu umešani samo vladini službenici već i članovi vlade. To se moglo i slutiti, jer nisu se valjda vladini službenici “otuđili” od vlade i radili nešto van njenog znanja. Ako im i ovoga puta advokat bude aktuelni premijer, loše im se piše, naravno samo figurativno

      Najnovija afera, u koju su umešani službenici Vlade Srbije, još nije razrešena, niti objašnjena, a već su izbile nove. Koliko ove nedelje otvoriće se još jedna, i tako sve dok ova vlada bude postojala, iako ovakva kakva jeste ova vlada nikada nije trebalo ni da postoji. Nekom “srećom”, građani Srbije to nisu znali niti pretpostavljali, inače bi Slobodan Milošević još uvek sedeo u svojoj vili na Dedinju a ne u ćeliji u Hagu.
       Naša, srpska, zapravo njihova vlada, još uvek postoji samo zato što oni to hoće. Ljudi vole vlast. Čak i kad dokažete, pokažete, činjenice podnesete pod nos, oni se prave da ne vide, ništa ih ne dotiče, ničega ih nije sramota. U narodu sve više se javlja mišljenje da bi ih ovakve kakvi su smenio i sam Milošević, čak i da su njegovi.
       Afera o pranju novca još nije razrešena, a najavljena je nova, s istom temom, samo što sad, izgleda, nisu umešani samo vladini službenici već i članovi vlade. To se moglo i slutiti, jer nisu se valjda vladini službenici “otuđili” od vlade i radili nešto van njenog znanja. Ako im i ovoga puta advokat bude aktuelni premijer, loše im se piše, naravno samo figurativno.
       Naime, premijer je, braneći svoje službenike, izjavio da su oni bili optuženi za nešto slično, dole, kod njega, u Nišu, ali ništa nije moglo da se dokaže, jer je “strani državljanin” umešan u te poslove već u zatvoru u inostranstvu, zbog čega nije mogao biti ispitan. I poj’o vuk magarca.
       Između poslednje afere i afere koja će tek izbiti zbilo se i nekoliko događaja koji se kod nas ne računaju u afere već u omaške, sitnice, koje se zabeleže tek nekim novinskim tekstom. Među te “omaške” spada poruka, izrečena posle puta u Ameriku, našeg premijera i srpskocrnogorskog ministra spoljnih poslova, koja bi, otprilike mogla da se protumači kako njima nije potrebno nijedno izborno telo, nijedna izborna vlast da bi oni odlučili nešto što ne spada u njihovu nadležnost. Oni su, iako je “krivica” pala samo na premijera, ponudili učešće naše vojske u mirovnim operacijama u svetu, a nama su rekli, javno, da je njima, odnosno nama, to ponuđeno.
       Sitna diplomatska “omaška”, i to tolika da ju je dementovao, odmah sutradan, lično američki državni sekretar Kolin Pauel. Nekoliko dana kasnije to “njihovo” je ozvaničeno i, opet, nikom ništa. Naša vojska će učestvovati u mirovnim operacijama, samo što “premijer nije bio vlastan da iznese takvu ponudu”, kaže njegov žestoki kritičar dr Vojislav Koštunica. U svakoj normalnoj zemlji u normalno vreme premijer bi bio premijer još samo tri sata, posle govora Kolina Pauela. Jer sledeći put, premijer koji se na ovaj način bavi spoljnom politikom, može da ponudi naše vojnike za rat, na primer, sa Japanom.
       Drugi predstavnik vlade, ministar, nudi trgovinu, drugoj državi, srpskim životima i dušama poginulih Srba: ako vi odustanete od tužbe, nećemo ni mi vas tužiti što ste ubijali naš narod. I to je samo jedan “nevlastan” pokušaj trgovine. Afera, ni slučajno.
       Treći, takođe ministar tvrdi da je normalno što ima dva stana, jer su jedan prekoputa drugog, a daleko mu je do kuće na Senjaku. I šta tu ima da se priča, zar nije samo poklanjanje ličnog preduzeća sasvim dovoljan znak dobre volje. I to nije afera. Kod nas je afera kad neko ukrade novac. A to se nikada ne može dokazati, jer četvrti ministar nikad nema vremena da pogleda dokazni materijal pošto stalno čita račune za pežoe, upaljače i drugu nužnu opremu za policiju - iako mu se sve smučilo i već odavno je dao ostavku, koju je neodgovorni potpredsednik vlade pocepao.
       Najgore od svega je to što svi znamo i sav ovaj narod zna da su pomenute “epizode” tačne. I da ih ima još više. Ove su “između dve afere”, a više od dvadeset njih je ova vlada imala. Svi su sve više i više za smenu vlade, ali još ne sasvim, jer ne mogu svemu ovome da veruju. Detalji afera i “međuigre” u “međuvremenu” razvlače se po novinama, u pričama, ali svi su omađijani, ne mogu da veruju. Za ovo smo se borili? Šta smo to učinili?
      
      
       Za nepune tri godine ova vlada zaustavila je svaku mašinu u ovoj zemlji, ekonomija više ne postoji. Prodato je sve što vredi, cigarete i voda, pivo, prodavaće se čak i u ratu. Ministri, uvezeni eksperti, gledaju nas sa TV ekrana i reklamiraju cigarete. Nasmejani, ne govore svom narodu kao ministri zemalja iz kojih su došli, da je pušenje štetno za zdravlje, već da je dobro što ćemo imati naš marlboro, što ćemo pušiti i davati drugima da puše. Što ćemo ginuti, ali ne u našoj zemlji i ubijati, ali ne naše ljude. O tome se stara vlada.
       Narod sve lošije živi. Sve je više štrajkova, protesta. Međutim, sve se nekako, olako, završi. Svi, samo ne i vlada, vide da je na pragu eksplozija. Možda bi se izborima ova neregularna situacija mogla rešiti, ali nema ko da raspiše izbore. Ovoj vladi i v.d. predsedniku države to ne pada na pamet. I dalje trguju iluzijama nadajući se da će oni pre doći do mašina za seckanje papira no narod do njih. Afere “cure” iz same vlade. Carstvo im se klima, glava im se klima, ali oni još vladaju, rekao je jedan pisac za meksičkog cara i njegove ljude. Ovi naši ministri nisu tu knjigu čitali. Nisu čitali ni “Ribare ljudskih duša”. Nisu ni mnoge druge. Ima li, onda, svrhe da se grčevito drže vlasti ? Očigledno da ima. A koja je to svrha, saznaćemo mnogo godina kasnije. Za nas će to biti prekasno.      
      
      
       MILAN DAMNjANOVIć