(“Šta je na poklon”, NIN br. 2743) Prokomentarisao bih poslednje događaje u beogradskoj “Prosveti”, čiji sam direktor nekada bio.

      Pitanje poklonjenih knjiga je prilično nevažno u celoj priči, čak i da se ne uzme u obzir njihova realna cena koštanja.
       Snažno podržavam direktora Savića u nastojanju da delegitimiše republičko Ministarstvo finansija u pogledu ocene umetničke vrednosti knjiga, kao i u onom što uz to ide, verujući da će taj princip važiti i za druge izdavače. Pravičnost i dobar ukus nalagali bi da novac koji se time uskrati birokratiji pripadne onima koji su ga preplatili - kupcima knjiga.
       Snažno podržavam direktora Savića i u pogledu eventualne privatizacije “Prosvete” ukoliko je njegov pristup tom problemu identičan ili blizak onome koji je iznet u tekstu, a svodi se na oštro protivljenje bilo kakvom podržavljenju “Prosvetine” imovine, pogotovo bez garancija za izdavački profil transformisane firme.
       Problem “Prosvetine” privatizacije ne treba mistifikovati. Do kraja 2000, od ukupne imovine preduzeća u društvenom vlasništvu je bilo 99,44 odsto, a u privatnom 0,56 odsto. Dana 18.1.2001. “Prosveta” je donela odgovarajući program privatizacije i javni poziv o upisu akcija prema kojem je 60 odsto tadašnjeg kapitala u protivvrednosti tri i po miliona DEM trebalo besplatno podeliti zaposlenima. Ako je “Prosveta” ispunila svoju zakonsku obavezu i do 28. 1. 2001. predala dokumentaciju tadašnjoj Direkciji za privatizaciju i do tog datuma ili posle u “Službenom glasniku Srbije” objavila javni poziv, privatizacija bi se obavila po tadašnjem zakonu, što znači da bi zaposlenima bilo poklonjeno tri i po miliona DEM u akcijama. Većinsko vlasništvo zaposlenih bilo bi nepremostiva prepreka eventualnom podržavljenju preduzeća. Ukoliko su pak u “Prosveti” pomenute radnje izostale, jedno od pitanja bi bilo i zašto se to desilo, da li je to neko sprečio, ko, i zašto.
       Privatizacija sama po sebi, a ni kao prvi korak, ne rešava ključni problem: efikasnost poslovanja preduzeća, pogotovo u kontekstu ukupne privrede jedne zemlje. Što bi nobelovac Stiglic kazao, privatizacija je drugorazredno pitanje, a ona u tranzicionim zemljama uglavnom znači radikalno smanjenje broja zaposlenih. Koncept privatizacije u Srbiji je tip “instant” ili “big-beng” privatizacije i bitno je suprotan Stiglicovom stavu, a svodi se u suštini na nacionalizaciju efekata prodaje društvene imovine i potonju komandnu redistribuciju vlasničkih prava.
       Budimir Rudović, Novi Beograd