Slom drvne, a potom i industrije mikročipova, izuzetno visoki porezi na primanja i imovinu, kao i navika lokalne administracije da zatvara oči pred problemima načinili su Oregon najgladnijom američkom državom

      Na svakoj kasi u svakoj većoj samoposluzi u Oregonu svaki Amerikanac može za dolar, dva ili pet da pomogne nekog od gladnih komšija. A njih, onih koji su izloženi hroničnoj gladi, u Oregonu - ima mnogo. Mnogo više nego u bilo kojoj drugoj državi u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su u isto vreme najveći izvoznik hrane.
       “Prema Pregledu populacije Oregona iz 1999. godine oko 119 000 članova domaćinstava nije imalo dovoljno da jede, a još oko 590 000 ljudi ne jede hranu koju bi želeli”, tvrdi Mičel Likman dodajući da svako peto dete mlađe od pet godina ne jede dovoljno, uprkos tome što se roditelji često odriču svojih obroka u korist dece.
       Takođe, Likman veruje da je veliki broj jako debelih ljudi jedan od prikrivenih pokazatelja gladi u Oregonu jer “ti ljudi jedu samo brzu hranu” koja ne košta mnogo i na neko vreme može da umiri stomak, ali ne i da nahrani organizam.
       Večeru ili ručak najčešće preskaču Amerikanci afričkog, latino i indijanskog porekla. S obzirom na to da obično nemaju više od osam razreda osnovne škole, oni ne zarađuju više od 15 000 dolara godišnje i nisu u stanju da nađu pristojno plaćen posao.
       Po svemu sudeći onih koji gladuju daleko je više. Menadžeri u narodnim kuhinjama hrane (food banks) tvrde da se svake godine broj korisnika povećava za deset do dvadeset odsto, što je gore nego u najsiromašnijim državama, Misisipiju i Lujzijani.
       “Ljudi obično ćute i trpe, jer ih je sramota da priznaju da nisu sposobni da obezbede obrok za sebe i svoju porodicu. Tek kada nemaju drugu soluciju dolaze i traže paket sa hranom koji, ako im se posreći, može da potraje tri do pet dana”, kaže Maraja Luski, student završne godine Univerziteta u Oregonu koja je kao dobrovoljac radila u jednoj od narodnih kuhinja u Judžinu gde se dnevno pripremalo oko 150 obroka, uglavnom supa.
       Na prvi pogled čini se da Oregon sa površinom od oko 158 hiljada kvadratnih kilometara bogatih šumama i vodama, izlazom na Tihi okean nema razloga da bude dvostruko gladniji nego, recimo, susedna severna država Vašington koja je sličnih geografskih i klimatskih karakteristika.
       “Tri su razloga zašto gladni ljudi dolaze ovde. Kao prvo, u krugu od oko deset milja, između Portlanda i Judžina živi oko 77 odsto celokupne populacije Oregona, pa je razumljivo zašto je broj gladnih u Judžinu mnogo veći nego u ruralnoj oblasti na zapadu”, objašnjava Džems Torej, gradonačelnik Judžina, i dodaje: “Takođe, mnogi koji nigde nisu dobrodošli dolaze u Judžin jer smo mi prijateljski naklonjeni prema svim strancima koji su krenuli u Kanadu. Osim što Oregon ima umereniju klimu mi imamo i snažnu socijalnu zaštitu za ljude na marginama društva što nas još dodatno čini atraktivnim za ljude koji nemaju šta da jedu.”
       Sredinom 2000. godine državna agencija Oregonian Progress Board sprovela je sopstveno istraživanje na osnovu koga se ispostavilo da direktori narodnih kuhinja i nevladine organizacije preteruju i da je svega 2,9 odsto domaćinstava suočeno s istinskom glađu.
       Međutim, malo je verovatno da samo “najezda” najamnika iz Kalifornije može u potpunosti objasniti zašto čak i stanovnici Oregona koji rade nemaju dovoljno novca da se prehrane. Prosečni radnik u Kaliforniji zarađuje 15, 16 dolara za sat vremena, dok je za isti posao u Oregonu plaćen svega 8,20 dolara.
       “Proteklih decenija ekonomija u Oregonu bila je zasnovana na snažnoj drvnoj industriji. Međutim kada je zaštita životne sredine postala značajna tema, Oregon je bio prinuđen da se “prebaci” na tada vrlo profitabilnu industriju mikročipova. Nažalost, i ova industrija bila je teško pogođena u poslednjih nekoliko godina, a mnoge investicije su nepovratno izgubljene”, tvrdi Dejv Frohmejer, rektor Univerziteta u Oregonu, koji veruje da jedan od mogućih izlaza može biti u pružanju poreskih olakšica malim firmama čije bi sedište bilo u Judžinu, a ne recimo u Protlandu gde je koncentrisana većina kapitala.
       Slabljenje ekonomije i nesposobnost da se stvore nova radna mesta povećali su stopu nezaposlenosti na osam odsto što je daleko iznad proseka SAD.
       Uprkos rasprostranjenom mišljenju da siromašni ne plaćaju redovno porez, naročito kada su poreske stope visoke, nije tačno da siromašni stanovnici Oregona izbegavaju svoje obaveze.
       Istraživanje Centra za javnu upravu u Oregonu pokazuje da su bogati ti koji odugovlače sa plaćanjem federalnih i lokalnih poreza na imovinu i primanja. Statistike pokazuju da većina porodica izdvaja polovinu svojih primanja kako bi platila stanarinu i ostale režije. Za hranu i ostale, osnovne, potrebe u koje ne spada medicinsko osiguranje troši se ostatak novca.
       Šta god zvaničnici i državne agencije tvdile činjenica je da hronična glad postoji u Oregonu i da bi se uravnoteženijom poreskom politikom i ohrabrivanjem privatnog sektora stvorile mogućnosti i za najugroženije.
       “Kada se kaže ‘glad’ obično se misli na onu koja vlada u južnoj Aziji ili Africi, tako da kada mi to kažemo čini se da preterujemo”, kaže Maraja Luski uz napomenu da je takva glad samo vrh ledenog brega: “Samo deset odsto ljudi umire na takav način. Glad o kojoj ja pričam i koja definitivno postoji u Americi, u Oregonu, u Judžinu ubija svakog dana oko 24 000 ljudi koji nemaju mogućnosti da zarade dovoljno novca, da uče i sebi obezbede osnovnu medicinsku zaštitu.”
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ