Eksplozija kamiona-bombe u centru Bagdada ponovo je pokrenula pitanje efikasnosti mirovnih misija Ujedinjanih nacija

      Sadam Husein je živ. I njegov režim je živ. Samo su Ujedinjene nacije poverovale Americi da je rat u Iraku završen i da je došlo “vreme za mir”. To ih je koštalo smrti iskusnog službenika UN i dvadeset njegovih saradnika. Mirovna misija UN premešta se u susedni Jordan, a službenici se sve više javno pitaju zašto su i dolazili.
       Nesreće, napadi na službenike UN događali su se i ranije, ali nikada ovako transparentni i pogibeljni. Zato je, prvi put u istoriji izbila otvorena ‘pobuna’ ljudi poslatih da čuvaju mir u zemlji u kojoj ga nema i dugo ga neće biti, gde rat nije dobijen i gde se ne zna ko su sve protivnici, koga i čega.
       U utorak, 19. avgusta, bombaš(i) samoubica je dovezao kamion pun eksploziva pred bagdadski hotel “Kanal” u kome su se nalazili službenici Ujedinjenih nacija. Usledila je stravična eksplozija, po bagdadskom vremenu u 12.30, u kojoj su porušena tri sprata hotela. U ruševinama je našlo smrt više od 20 ljudi, službenika UN a više od stotinu ih je povređeno. Među poginulim je i šef misije Seržo Vijeira de Melo, na koga je, najverovatnije, atentat bio i usmeren.
       Strani izveštači sa lica mesta tvrde da je De Melo, odmah posle eksplozije, dok su službenici UN, nedavno došli iz Evrope i Amerike, ranjeni, pocepani i krvavi, bežali iz zapaljenih ruševina, bio živ da su ga čuli i videli, pokušavali da mu dodaju vodu kroz pukotine u ruševini, ali da je preminuo dok su spasioci pokušavali da dođu do njega. Strašna smrt za svakoga, baš u Sadamovom stilu, a naročito za nekog ko se celog života borio za mir.
       Svi povređeni ni dan kasnije nisu bili izvučeni iz ruševina, tako da je, u trenutku pisanja ovog teksta, tačan broj mrtvih i povređenih još nepoznat. Zna se, samo, da je ovo jedna od najvećih tragedija koja se dogodila službenicima Ujedinjenih nacija. A mirovnjacima najveća i najnepotrebnija.
       Napadač(i), vozač kamiona usmerio je vozilo puno eksploziva tačno u zid iznad koga je bila smeštena De Melova kancelarija. Kasnije su delovi tela vozača nađeni razbacani oko kamiona, koji je takođe potpuno uništen u eksploziji.
       Američki predsednik Džordž Buš, koji ove godine nema mira na odmoru na svom ranču u Teksasu, morao je da prekine započetu partiju golfa, da telefonira Kondolizi Rajs, savetniku za nacionalnu bezbednost i Kofiju Ananu, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. Takođe i da održi konferenciju za štampu na kojoj je rekao kako, po taktici, metodima i ciljevima, “ove ubice” još jednom prikazuju sebe kao neprijatelje celog civilizovanog sveta.
       “Ove ubice neće odrediti budućnost Iraka”, rekao je Buš, Amerika će odrediti budućnost Iraka. To nikad nigde nije rečeno u zvaničnim američkim krugovima, ali je svima jasno. Međutim “to”, nekako, ne ide.
       U intervjuu za radio-televiziju američke vojske, dan ranije, u ponedeljak, Buš je rekao da prvi maj ne označava datum pobede u Iraku, već završetka “glavnih vojnih operacija”. Posle tragedije, u utorak, rekao je: teroristi nas iskušavaju... Ali, “mi ćemo nastaviti rat protiv terora sve dok ubice ne budu izvedene pred lice pravde”.
       Upitan da li to znači da američki narod treba da očekuje duže angažovanje vojnika u Iraku, Buš nije direktno odgovorio. Samo je rekao da i druge zemlje šalju vojnike u Irak. Prema njegovim rečima postoji međunarodna zainteresovanost da se Irak rekonstruiše i razvije u mirnu, demokratsku zemlju, što je i u interesu Amerikanaca.
       Znači, rat nije završen. Teroristi nisu uhvaćeni. Zašto su, onda, mirovnjaci “dovučeni” u Bagdad? Da opravdaju američku intervenciju, ublaže njene posledice, posluže kao pokriće jednoj, od samog početka, trapavo vođenoj kampanji za svrgavanje jednog diktatora i praktično uništavanja jedne zemlje čija je najveća nevolja to što ima naftu.
       Kako koji dan prolazi, sve više postaje jasno da su se Amerika i Britanija, nasuprot celom svetu, olako i nepromišljeno upetljale u rat sa Irakom, da su ga lako pobedile i da zapravo nisu postigle ništa, osim što su izazvale niz afera u svetu, a naročito u svojim zemljama i Iraku u kome veštački oformljena, privremena vlada, vodi borbu sa njima (Amerikancima) sa svojim narodom (Iračanima) i sa sobom, uporno i dosledno, ne predstavljajući ništa i nikoga.
       Majstorski su u sve to upetljali Ujedinjene nacije i ono što UN nisu htele da urade pre, uradile su posle. Prevaren je bio i tako iskusan diplomata kao što je bio De Melo.
       Svi su pohrlili da uspostave mir u zemlji u kojoj još nije završen rat. Nikome nije bilo sumnjivo to što se krvava Sadamova revolucionarna garda nije borila do kraja - kada su znali da svakog pripadnika čeka, u najboljem slučaju, suđenje i da im ono što su radili, niko nikada neće oprostiti. Stotine hiljada krvnika je zajedno sa svojim vođom, jednostavno, nestalo i nikome to nije bilo sumnjivo.
       Sada su u to zamešateljstvo upletene i Ujedinjene nacije. I , “od sada”, svi smo mi krivi za ono što se događa i što će se događati u Iraku.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ
      

Sloboda i sigurnost U napadu na misiju UN u Bagdadu poginuo je i njen šef, 55-godišnji Brazilac Seržo Vijeira de Melo, čovek koji već 33 godine radi za ovu međunarodnu organizaciju. De Melo se školovao u Rio de Žaneiru a doktorirao je na Sorboni. Radio je u mirovnim misijama u Ruandi, Kambodži, Istočnom Timoru, bivšoj Jugoslaviji i na Kosovu.        U Irak je došao u maju, privremeno, jer je istovremeno bio na mestu visokog komesara za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama. Njegov posao u Iraku bio je vrlo komplikovan. On je, naime, radio na formiranju iračke privremene administracije, koja u trenutnoj razjedinjenosti iračkih prvaka, teško može da profunkcioniše. Ali on je bio optimista. “Sloboda, ponos i sigurnost moraju od danas biti zagarantovani svakom Iračaninu”, rekao je kad je došao u Bagdad. Njemu su sigurnost garantovale UN, Amerikanci i Iračani.        Generalni sekretar UN Kofi Anan ga je nazvao “izuzetnim slugom čovečanstva”.