Dešava se da ijekavski u Beogradu bude nepoželjan isto onoliko koliko je i ekavski već izvestan broj godina nepoželjan na Crnogorskom primorju

      Demokratizacijom i evropeizacijom (na verbalnom nivou, dakako) našeg društva, otvaranjem ka novim prostorima, što se vidi i u veoma velikoj i široko, u intelektualnim i političkim krugovima prihvaćenoj pojavi aktivne upotrebe stranih reči i izraza nove generacije iako naš jezik raspolaže velikim bogatstvom termina, trebalo je da se uđe u polje međusobne a lokalne jezičke, tj. izgovorne uzajamnosti i tolerancije. Kako se ovo pitanje neosporno oslanja na političke tendencije, nije baš jasno kako se ovaj fenomen uklapa u proklamovanu široku, miroljubivu i liberalnu koegzistenciju mnogih “naroda i narodnosti”.
       Zapravo, jasno je koliko i fenomen zabrinjavajuće netolerancije verske, nacionalne ili seksualne drugojačijosti.
       (I)jekavski i ekavski su, podjednako i ravnopravno, narečja srpskog književnog jezika. Srpskohrvatski više ne postoji, ali to ne treba da znači da ne postoji ni ijekavski u preostalom (ako to tako posmatramo) srpskom. Ne radi se ni o nacionalizmu niti o jugonostalgiji. Reč je o objektivnom i realnom postojanju ova dva izgovora. Vuk Karadžić je bio ijekavac (da napomenemo i važnu činjenicu da je dobar deo srednjovekovne, cela dubrovačka kao i naša narodna književnost nastala i zapisana na ijekavskom te da je taj izgovor uzet za osnovu srpskohrvatskog književnog jezika) ali ekavski nije na Bečkom književnom dogovoru bio minorizovan. Dešava se da umanjujemo i skraćujemo širinu našeg jedinstvenog jezičkog polja, u trenutku kada nam je, zbog viših suštinskih razloga, to najmanje potrebno. Dešava se da sada, kada “iskreno” hoćemo da sačuvamo zajedničku državu ekavaca i ijekavaca, pa makar to i bilo “novorođenče sa neminovnim smrtnim ishodom” (prema rečima nekih političara), ijekavski u Beogradu bude nepoželjan isto onoliko koliko je i ekavski već izvestan broj godina nepoželjan na Crnogorskom primorju. Dešava se to, dakle, i sada kada je šef ove nove države ekavaca i ijekavaca, tj. Srbije i Crne Gore, pravi ijekavac iz plitke zaleđine Budvanske rivijere.
       I ako prenebregnemo (mada je i to teško) sve navedene “neregularnosti” u načinu mišljenja nas, budućih građana Evrope bez granica, važno je i šta se na psihološkom planu dešava ljudima koji su pod lupom “izgovorne inkvizicije”. Destabilizacija identiteta, gubljenje kontakta sa korenom svoga jezičkog bića kao ogledalom svog nadnacionalnog fundusa i stalni mada nikada preterano jak latentni pritisak u šarolikoj svakodnevici mnoštva kontakata, na raznim nivoima. Još kada se tome doda očigledna pozitivna i zabrinjavajuća tendencija ka sve većoj nacionalnoj, a samim tim i jezičkoj, hermetičnosti kod nas, onda je vreme da se i o ovome progovori javno, javnije nego što može da deluje ovaj tekst.
      
       MILIJANA SIMONOVIĆ