NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Četiri kosovske vlasti

Uz priznanje da je Savet bezbednosti reagovao pravovremeno i da su ocene pojedinih međunarodnih i stranih zvaničnika bile primerene, ostaje mučan utisak da je na njujorškoj sednici na tri potpuno različita načina ocenjeno ubijanje dece u Goraždevcu: kao izolovani incident, pojedinačni zločin i kao teroristički čin

      Četvrta godišnjica međunarodnog prisutva na Kosovu i Metohiji, kako vojnog tako i civilnog, pokazala je da su ciljevi postavljeni u Rezoluciji 1244 SB UN sve dalji, umesto sve bliži. Četiri godine se međunarodna zajednica, oličena u Unmiku i Kforu, zariče da će da uspostavi vladavinu zakona, poštovanje ljudskih prava, da će da pokrene privredu i suzbije svekoliki kriminal, posebno onaj njegov najpogubniji, organizovani vid. Stvarnost Kosova je sasvim drugačija i pokazuje jalovost tih zaricanja.
       Na Kosovu postoji nekoliko nivoa i vrsta vlasti, ali nijedna neće ili nije u stanju da obezbedi minimalan stepen poštovanja ljudskih prava, što je prvi i osnovni razlog postojanja svake demokratske vlasti. Prvo, postoje različiti oblici lokalne vlasti čija su ovlašćenja mala, a teritorijalna podela na opštine neprimerena sadašnjim prilikama. Zatim, obrazovane su privremene kosovske institucije koje majorizacijom Srba i dela nealbanaca agresivno i neodustajno rade na nezavisnosti Kosova. Treću vlast čini vlast međunarodne zajednice, ali je uticaj koji je ona spremna da ima obrnuto srazmeran ovlašćenjima, broju zaposlenih i utrošenim sredstvima. Ta vlast koja se, uz časne izuzetke, pilatovski odnosi prema nebrojenim i najgrubljim i najbezočnijim povredama ljudskih prava jednako je slepa i gluva na politiku kosovskih institucija i vođa usredsređenu na to da Kosovo postane nezavisno, što bi mogao biti tek prvi korak ka ostvarenju zamisli da svi Albanci žive u jednoj državi. Kolika bi cena bila tog projekta na Balkanu, na kojem je tek uspostavljen krhki mir i stabilnost, ne treba ni pomišljati. U vlasti međunarodne zajednice na Kosovu ispoljava se suprotstavljenost pogleda i interesa Vašingtona i Brisela, pogotovo posle angloameričke intervencije u Iraku. Najzad, četvrtu vlast na Kosovu čini redukovana i izvedena vlast Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora koja proizlazi iz Zajedničkog dokumenta od 5. novembra 2001, zapravo sporazuma naših vlasti i Unmika.
       Na Kosovu, dakle, deluju različiti i mnogi nivoi vlasti, različite institucije. Učinak im je, posebno u oblasti zaštite ljudskih prava, zanemarljiv. Kao da i tu važi stara latinska izreka da što je više zakona, više je bezakonja. Odnosno, što je više vlasti, manje je odgovornosti.
       Premda Rezolucija 1244 ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, odnosno SCG, ona vlast naše države suspenduje postavljajući na delu njene teritorije vlast međunarodne zajednice kao vrhovnu vlast. Samim tim, ta vlast formalno preuzima najveću odgovornost za sve što se zbiva na Kosovu. Sve ono što se dešava na Kosovu na glavu su postavljeni demokratski ideali i vrednosti savremenog sveta. Slobode kretanja za Srbe i nealbance nema osim u pratnji Kfora, pod uslovom, naravno, da te pratnje ima. A ima je ili zahvaljujući odgovarajućoj političkoj podobnosti, ili zahvaljujući čeličnim živcima kadrima da izdrže krajnje obeshrabrujuću i besmislenu birokratsku proceduru. Najviši stepen ličnog integriteta i bezbednosti zajamčen je u getima poput Goraždevca, pod uslovom da se geta, zapravo zatvori, ne napuštaju. Nedavno zločinačko ubistvo najmlađih žitelja Goraždevca jeziva je potvrda istinitosti ove tvrdnje.
       Vlast međunarodne zajednice na Kosovu obeležena je pre svega neodgovornošću. Kako vlast bez odgovornosti teško može da se politički opravda, odsustvo odgovornosti nadoknađuje se širenjem velike obmane. Ta obmana, nebrojeno puta ponovljena u poplavi izveštaja različitih međunarodnih instanci na Kosovu svodi se na stav da, sve u svemu, boljitka i napretka - ipak ima. Tako je koji dan pre goraždevačke tragedije, tek jedne u nizu kosovskih nesreća, svetska javnost bila zapljusnuta pohvalama odlazećem šefu Unmika i izrazima podrške novom, dolazećem šefu. Ono za čime Kosovo vapije nisu, međutim, pohvale i podrške vlasti međunarodne zajednice, već njena odgovornost. Da te odgovornosti ima život na Kosovu bio bi bar malo spokojniji i bezbedniji, kao što bi se i nešto više prognanika vratilo. Kao da je većina međunarodnih organizacija potisnula svest o odgovornosti. Pa se neuspele misije i mandati prenebregavaju, a njihovi nosioci nagrađuju na toj neobičnoj kadrovskoj vrtešci. Prethodni šef Unmika bio bi za neuspeli mandat u svojoj zemlji nesumnjivo politički kažnjen; za neuspeh na poslu međunarodnog zvaničnika biva nagrađen.
       Postoji li rešenje za kosovsku zagonetku i nesreću? Pre više decenija američki istoričar srpskog porekla i nadasve dobar poznavalac naših prilika Aleks Dragnić postavio je Milovanu Đilasu pitanje šta je rešenje za kosovski problem da bi, zatečen, dobio odgovor da rešenja - nema. Dragnić ne svedoči kako je dalje tekao ovaj razgovor, ali je nesumnjivo da je Đilasov odgovor ipak bio retorički.
       Jer, rešenja mora biti, kad-tad, ma koliko ono bilo složeno i ma koliko vremena zahtevala njegova primena. Sve je samo ne rešenje ovo što je propisno isprobano u toku protekle četiri godine - status kvo. U osnovi zato postoje samo dva rešenja, premda će vam se, ako pogledate katalošku ponudu Američkog instituta za mir ili neke slične nevladine organizacije, učiniti da ih ima više i mada se pri tom samo jedno preporučuje: otcepljenje uz eventualnu podelu Kosova. Ovakvo rešenje u poslednje vreme ima više zagovornika ne samo preko Okeana nego i kod nas. Kada je reč o njemu, uostalom o svakom rešenju koje se nudi, mora se povesti računa da li je ono sprovodljivo i koje su mu posledice. Ma koliko se u prvi mah razlikovali, i podela Kosova i njegovo otcepljenje vode u dalje preispitivanje granica i prekompoziciju državnih teritorija, samim tim u dalje sukobe i nemire u regionu. Ako ništa drugo, albanski teroristi - nekad ih je okupljala OVK a danas ANA, a i dalje se uredno finansiraju novcem od sistematskog šverca droge, oružja i belog roblja - ionako tvrde da postoji više Kosova, na svim stranama sveta. Jedno Kosovo je, po njima, smešteno na jugu Srbije, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, pod imenom istočno Kosovo.
       Drugo rešenje, koliko sprovodljivo toliko i u saglasnosti sa međunarodnom doktrinom o nepovredivosti i otvorenosti granica i neprikosnovenosti ljudskih prava, podrazumevalo bi visok stepen autonomije Kosova unutar Srbije kao članice međunarodno priznate državne zajednice Srbija i Crna Gora i odgovarujući stepen autonomije za Srbe i nealbance na Kosovu, uz zaštitu tamošnjih kulturno-istorijskih spomenika. To rešenje bi pokazalo da su proklamovana pravila i vrednosti svetske zajednice ipak jači od etničke mržnje, isključivosti i terorizma. Da to rešenje postane stvarnost i da život na Kosovu, za Albance, za Srbe i za sve nealbance postane drugačiji, normalniji, spokojniji, potrebno je da se mnogo šta promeni u ponašanju svih: naroda, vlasti, ali ponajviše u ponašanju Unmika i Kfora. S druge strane, vlast u Srbiji i državnoj zajednici SCG, ona najviša, zakonodavna, morala je već biti sazvana posle terorističkih zločina u Skulanovu i Goraždevcu, umesto da dopusti da je preduhitri Savet bezbednosti.
       Ipak, i uz priznanje da je Savet bezbednosti reagovao pravovremeno i da su ocene pojedinih međunarodnih i stranih zvaničnika bile primerene, ostaje mučan utisak da je na njujorškoj sednici na tri potpuno različita načina ocenjeno ubijanje dece u Goraždevcu: kao izolovani incident, pojedinačni zločin i kao teroristički čin. To nas vraća onom krajnje jednostavnom zaključku: svaka vlast na Kosovu i Metohiji mora da počne da se ponaša odgovorno umesto da svoju neodgovornost prikriva obmanama o tegobnoj kosovskoj stvarnosti. To posebno važi za vlast međunarodne zajednice, kosovsku vlast nad vlastima.
      
       VOJISLAV KOŠTUNICA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu