Kad bi novinar bio zaludan pop i kad bi imao volje i zivaca da pobelezi sve te njihove posleratne govore, obidje sve te njihove silne "proizvodne pogone" i opise sta je od svega ostalo a sta propalo, bila bi to najdeblja knjiga "na prostorima prethodne Jugoslavije". A sta bi tek bilo da se covek pozabavi onim sto "na prostorima malih ekrana nasih teve-prijemnika" izgovaraju raspolozeni socijalisticki "gubitasi", dok "komuniciraju"?

U takvom raspolozenju preziveli smo i minuli Sedmi jul, dan koji cemo pamtiti po tome sto je nas predsednik Slobodan Milosevic jedan objekat licno pustio u pogon a pustanju drugog subjektivno prisustvovao. Neke su novine odmah javile: u novi vek (ulazimo) kao razvijena drzava!

Nije to nista novo. Na propagandu smo, za ovih pola veka socijalisticke izgradnje, navikli. Ali, mozemo se upitati: sta je to sto ovu vlast tera da tolika propaganda krene bas ovih dana i na nacin koji je toliko slican Brozovom vremenu?

Sta se to tamo u Prilikama, kod Ivanjice, "pustalo u pogon", da je jedan sef drzave, da je jedna cela drzava time morala biti podignuta na noge? Rec je o jednom velikom tanjiru (laicki receno), koji sluzi za telekomunikacije. Rutinska stvar, na kraju veka. Zasto je bas Slobodan Milosevic morao svojim kaziprstom da doticnu spravu preda na upotrebu radnom narodu? Dva se odgovora mogu naslutiti: on u ovom trenutku opste bede i nerada nije imao sta drugo da ukljuci, a onda, prvi takav tanjir u Ivanjici ukljucio je, svojevremeno, Josip Broz. Treci je ukljucio Milosevic, a ko je baratao na drugom - zaboravilo se.

Predsednik Republike, predsednik Republike... ponavljali su zajapureni televizijski novinari, posebno izabrani za ovu priliku. Koliko je naroda izislo da ga doceka, tesko je reci. Televizija broj nije pominjala, a nije se preterano trudila ni da nam prikaze dubinu prizora. Reporter nikako nije uspeo da shvati ko je predsedniku Republike Slobodanu Milosevicu bio glavni domacin. Da li je to bila Radmila Andjelkovic, predsednik Upravog odbora srbijanske poste, ili je to bio generalni direktor Milorad Jaksic? U svetu je direktor samo prvi cinovnik jedne firme, a upravni odbor neprikosnoveni gazda. U zemlji koja je po mnogo cemu izvan sveta, i glavne uloge u preduzecima bitno se razlikuju. Cak su u jednom trenutku dvojica muskaraca - predsednik Milosevic i direktor Jaksic - pustila svoje muske korake, a Radmila Andjelkovic je, kao dama, morala da pristize, trceci za njima.

Mozda su obojica bila impresionirana velicinom onog treceg tanjira? Ili su posli od pravila da ko hoce sa njima da koraca u novi vek i da bude u vrhu, mora i sam da ima dobar korak.

Posle Prilika, svi su, djuture, krenuli prema Prokopu, novoj zeleznickoj stanici u Beogradu. Onda je "u prisustvu predsednika Republike Slobodana Milosevica proglasen pocetak izgradnje glavne beogradske zeleznicke stanice Prokop". Citalac primecuje svu tu novinarsku ekvilibristiku, o proglasenju pocetka izgradnje i slicno. Verovatno da danas postoje citavi timovi "novih jezicara" koji na drzavno- partijskoj televiziji ili u listovima bliskim rezimu brinu brigu kako da obican knjizevni i narodni jezik upropagandisu u slavu vlasti i velikog vodje. Takvi su (mislim) napisali i govor koji je Milomir Minic, predsednik Upravnog odbora srbijanske zeleznice, procitao (ovde su direktori bili u drugom planu).

Posto je (osecajno) priznao da je ovo za sve veliki i svecani trenutak, izrekao je i ove istorijske reci: "Pocinjemo izgradnju zavrsnih objekata zeleznickog cvora. Radove otpocinjemo danas, 7. jula, na Dan ustanka naroda Srbije protiv fasizma..."

Revoluciju, pocetak revolucije, Minic nije spominjao. I uopste niko od zvanicnika, koji su ovih dana neumorno govorili, nije spomenuo rec - revolucija. O "drugu Titu" da i ne govorimo. A ako je sedmog jula ista u Srbiji pocelo, pocela je komunisticka revolucija, koju je poveo Josip Broz. Zasto danasnja vlast to izbegava da prizna? A istovremeno sve sto je revolucija donela, danasnji su vlastodrsci prigrabili u svoje ruke, cuvajuci i sistem i privilegije sistema.

"...okrenuti buducnosti i prosperitetu... Postovani Predsednice Republike,

Dozvolite mi da posebno, Vama licno, zahvalim sto ste pokrenuli i zahtevali da modernizujemo nasu zeleznicu, sto ste trazili da u te projekte idemo smelo i odgovorno, da Vam zahvalim za svu podrsku koju nam pruzate, posebno za Vase izuzetno angazovanje da se stvore uslovi da ovi projekti mogu uspesno da se ostvare. Budite uvereni da cemo Beogradski zeleznicki cvor zavrsiti kvalitetno i u roku..."

Nekad se govorilo i pevalo: Samac - Sarajevo, to je nasa meta, izgraditi prugu, jos ovoga leta... Jedan- dva, jedan-dva, omladina Titova. Tako je bilo pre pola veka i tada je sve to moglo biti i shvatljivo. Ko danas u Evropi od izgradnje jedne stanice pravi svetsko cudo i zaklinje se svom vodji da ce neki posao biti zavrsen - u roku? Samo mi, Titovi pioniri...

Pljustale su velike reci u slavu naseg predsednika Slobodana Milosevica na svim proslavama posvecenim Danu ustanka naroda Srbije. U Beloj Crkvi predsednik srbijanskih boraca Milisav Lukic dao je novi doprinos partizanskoj terminologiji. Posto je za poslednjih nekoliko godina do sire javnosti dosla istina o onome sta se pre pedeset i pet godina desilo na vasaru u Radjevini, kad je Srbin pucao u Srbina, ili jos bolje, kad je komunista pucao u antikomuniste (kakav sveopsti ustanak, kakvi bakraci!), ovaj stariji covek ipak nije mogao da izgovori cistu laz o pucnju u okupatore ili fasiste, nego je nasao novu floskulu: bio je to pucanj u cuvare okupatorske vladavine i tome slicno. Kakva je to okupacija bila, mora covek da se upita, ako je njena vladavina zavisila od dvojice zandara (nedicevaca), i kako se pet godina odrzala pored tolike komunisticke sile kakva je vladala u Srbiji? Sve su to, blagi boze, fabrikovane teorije, izbacivane u vreme Brozovo, i prava je sramota sto se one ovih dana ponovo ozivljavaju. Zar za poslednjih nekoliko godina nismo, posteno i naucno, raspravili pricu i o partizanima i o cetnicima i zar nismo javno objavili i radove naucnika i misljenja partizanskih glavesina (Djilasa, Tempa pre svega), da su antifasisticku borbu vodili i partizani i cetnici? Doduse, cetnici jesu omanuli kao revolucionari, ali kako revoluciju vise niko zvanicno ne pominje, zasto se onda tako napadno slave komunisticki praznici, kakav sigurno jesu ovi koje zovemo julskima?

Svuda, na svim proslavama, glavnu rec imali su socijalisti. Ako se vec pominje praznik ustanka Srbije, zasto samo socijalisti? Pa na svim izborima, to je cist racun, vise ima ovih koji nisu crveni. Da li se to ponovo pravi jednopartijska drzava? Da li ce se Slika Slobodana Milosevica naci na svim lokomotivama, posto je on najvise doprineo izgradnji nove stanice i modernizaciji srbijanske zeleznice, koja nas vuce u novi vek? Sve na to mirise. Dan posle proslava javio se na malom ekranu naseg teve-prijemnika i Bosko Perosevic koji je nedvosmisleno proglasio da je deoba pocela. Ono sto mi imamo a oni nemaju, to je nas predsednik Slobodan Milosevic. Mi naivni mislili smo da je Sloba predsednik cele Srbije, posto je legalno i legitimno pobedio na izborima. Sad nam Bosko porucuje da naseg predsednika imaju samo oni, socijalisti.

To mi i to oni imali smo cetrdeset i prve, zar ne?

# PETAR IGNjA

Prosecna majska plata u Srbiji bila je samo 511 dinara, a penzionerski cek za maj, koji ce biti isplacen u julu prosecno ce iznositi 269 dinara. U jugoslovenskoj privredi, kako nedavno rece Oskar Fodor, ministar za industriju u Vladi Srbije, nije moguce naci robu vrednu 330 miliona dolara, koliko bi, tvrde, moglo da se proda u okviru "kineskog aranzmana" o uvozu nafte. Slicno je i u poslu zvanom "ruski gas".

Moderna i dobra infrastruktura je, svakako, preduslov za razvoj bilo koje, pa i nase, privrede. Ali, kako kaze Aleksandra Posarac, saradnik Instituta ekonomskih nauka, "bolje bi bilo da osposobe pruge da vozovi po njima mogu da idu brze od 20 kilometara, nego da grade zeleznicke cvorove". No, kad preduzeca nemaju para da plate racune za vodu, struju, telefon, licne dohotke, a o sirovinama iz uvoza da i ne govorimo; kad drzava u budzetu nema novca za penzije, otkup zita i remont elektroprivrednih postrojenja - sta ce im zeleznicki cvorovi, "Europolisi" i slicne fatamorgane? Kad stanovnistvo kuka da mu je hleb skup - sta ce mu telefon? Nesrecni Tomislav Banovic, predsednik Samostalnog sindikata, misli da je telefon, ipak, vazniji. Ili su ga samo u to, sa nekim stanom, automobilom i redovnom platom, ubedili?

U cisto ekonomskom smislu izgradnja "Prokopa", izlazak Beograda na reku, novosadska i niska zeleznicka petlja i sve ostalo sto lici na ove projekte, predstavlja takozvane neprivredne investicije, koji bi lako mogli da se izjednace sa onim sto je u teoriji poznato kao javni radovi, koje je, u vreme ekonomske krize pocetkom veka izmislio Dzon Majnard Kejnz. Svaki iole bolji student neke ekonomske skole zna da su javni radovi deo budzetske potrosnje.

Ucesce javnih rashoda, u kojima su budzeti samo deo, u raspodeli ovdasnjeg drustvenog proizvoda vec se meri sa 70 - 80 odsto, a predstavnici Medjunarodnog monetarnog fonda su nam, svojevremeno, prigovarali i da je 40 i 50 odsto mnogo. Dakle, kad bi to bio spas za privredu, nasa bi vec uveliko bila spasena. Ali nije.

G. Dragan Tomic, predsednik srpske skupstine i direktor "Jugopetrola", sigurno je u pravu kad kaze da ce "250 miliona dolara ubaceno u privredu znaciti veliku uposlenost ljudi i kapaciteta". No, u ovoj izjavi su pobrkani loncici jer je jugoslovenskoj ekonomiji potrebno da se tih 250 miliona dolara uputi u preduzeca i grane koje mogu efikasno (po svetskim standardima cena, kvaliteta i rokova) da proizvedu robu koja ce imati prodju na svetskoj pijaci. Pa ce se tih 250 miliona dolara, plus profit, lepo vratiti u zemlju, pa ce se onda napraviti veca kolicina tih istih vrsta robe, koje ce opet uz profit izvoziti i tako dalje, sve dok se preduzeca, gradjani i zemlja ne obogate da imaju visak novca posto plate hleb, struju, vodu i telefon. E, onda se grade "Europolisi", cvorovi i slicno. Sada ni psenice ne mozemo da proizvedemo koliko nam treba i koliko bi mogli.

Nasuprot bombastim najavama i nerealnim ocekivanjima nasih politicara, ministara i direktora, jugoslovenski izvoz nije doziveo procvat posle suspenzije sankcija. Naprotiv, prema zvanicnim statistikama, on je cak i pao u odnosu na doba stroge ekonomske blokade zemlje. A kako je lucidno zapazio dr Nikola Zelic, saradnik CES-Mekona,u intervjuu "Nasoj Borbi", posto je 1993. godine obesmislila novac, Jugoslavija je na pragu da potpuno upropasti i svoj realni kapital (kao sto su industrijske masine, elektroprivredni objekti i postojece telefonske centrale). Sve su to goruci problemi ovdasnje privrede daleko, daleko znacajniji od "Europolisa", nove satelitske antene..

Da bi pruga Beograd - Bar normalno funkcionisala, potrebno je obnoviti ono sto vec postoji, za sta je, kazu strucnjaci, potrebno najmanje 500 miliona dolara. Zamislite sada voz koji, posle vise ispadanja sa sina i posle 50 sati stize u evropski, moderan, sjajan, besprekoran i idealan zeleznicki cvor negde u Beogradu, Novom Sadu ili Nisu! U kojima nema struje.

No, cak i da je strucno i teorijski nesporno - a nije - da nas neprivredne investicije mogu izvuci iz sadasnje ekonomske katastrofe, pitanje je odakle investitorima tih 250 miliona dolara za aktuelne projekte. Coveku prosto dodje da zaplace kad medju onima koji su namerni da finansiraju ove ideje nadje zeleznicu. Pa, oni stalno kukaju kako ni pare nemaju cak i da im sve istresete iz dzepova!

Sem, naravno, ako neko ne poveruje da, kako rece predsednik Milosevic, ovaj projekat zaista moze "sam sebe da finansira". Ako je to tacno, onda se moze zakljuciti, kako uocava kolega Dimitrije Boarov iz "Nase Borbe", da su Srbi sa svojim predsednikom na celu, izmislili "perpetuum mobile" . Ali, bice pre da mi svi zivimo u stanju koje se svakoga dana u svakom pogledu sve vise krece unatraske.

Dr Zelic, kao jedan od nespornih i uvazenih autoriteta, izlaz vidi u promeni vlasnicke strukture (privatizacija), otvaranju zemlje za inostrani kapital, uspostavljanju trzista kapitala (gde novac kao i svaka druga roba ima cenu), promeni postojece privredne strukture (druge privredne grane, novi proizvodi, nove tehnologije). A to je pravac u kome ovdasnji politicari i prateci premijeri, ministri i direktori ne zele ni da pogledaju. Hocemo li im ikad reci: ako je i od vas, dosta je!

# Vesna Kostic

NASLOVNA STRANA