U kosarku je usao slucajno: "bezeci od skole i zeleci da potrosi visak energije". Pokazalo se, da kad se on za nesto zainteresuje, onda nema sale. "U upravi 'Bosne' nisu toliko obracali paznju na mene. Naslucivali su da sam talentovan. Mislim da su toga bili svesni moji prvi treneri Nikola Radic i Mladen Ostojic. U meni su videli decaka koji na terenu nema postovanja ni prema kome, koji ne voli da gubi, koji je 'zivotinja' na parketu. Ali su napravili veliku gresku zeleci da me ustupe 'Sarajevu'. Doduse, bio je njihov obicaj da salju mlade igrace na kaljenje u druge timove. Meni to nije odgovaralo. Odlaskom u 'Sarajevo' ne bih dobio nista. Oni su igrali istu Republicku ligu. Moja nesvesna resenost da se ne dam nasla je svoje ispunjenje u slucajnom poznanstvu, a kasnije i velikom prijateljstvu, sa Duletom Vujosevicem."

"Cak i moji roditelji su osetili da je taj covek pravi i da se na njega mogu osloniti kad sam ja, tada sedamnaestogodisnjak, u pitanju. Duletov, skoro slucajan, dolazak u moju kucu u Sarajevu bio je prekretnica u karijeri i prelasku u 'Partizan'. Pre toga upozorio me je da postoje teskoce sto se tog transfera tice, jer bez ispisnice kluba iz kojeg dolazim ne mogu zvanicno igrati u novom klubu godinu dana. To nije promenilo moju odluku. Presao sam u 'Partizan' za par patika, smestaj i hranu ne postavljajuci nikakve uslove. Moji nisu bili za to. Mama se bunila, a caleta sam brzo pridobio."

Tada je naucio da trenira po sedam-osam sati, da ustaje rano, da prihvata savete samo od onih koji su se kao dobronamerni vec dokazali. "Bilo je u to vreme ljudi u klubu koji su me strasno simpatisali a i onih koji su mislili da sam neandertalac dosao iz Sarajeva zbog svoje drskosti i spremnosti da mnogo radi. Dule je u tom trenutku za mene bio i otac i trener, covek koji me je formirao u igrackom i ljudskom smislu. Od njega sam naucio da posvecujem puno paznje individualnom radu. Shvatio sam da u sportu, kao i u bilo kojoj profesiji, talenat nije nista bez rada. Ponekad cak ni to nije dovoljno jer, jednostavno, mozete da nemate srece. U mojoj karijeri je bilo svega."

Kad je iz Amerike dosao prvi put, ove godine u februaru, pricao je da mu zivot u "zemlji demokratije" ne odgovara. "Ne svidja mi se njihov nacin zivota jer je mentalitet drugaciji. Brzo zive. Medjuljudskih odnosa gotovo da nema. Najbitniji su im materijalni interesi i novac. Priuste sebi neka zadovoljstva tek na kraju zivota. Moj zivot je malo juznjackiji." Sada nosi drugacije utiske: "Nije ni cudno sto mi se Amerika nije svidela odmah jer dosao sam tamo iz sveta koji je kao druga planeta. Sada sam se navikao. Bice mi Amerika jos lepsa i bolja kad budem bez problema igrao celu sezonu."

A problem je bila ruka. Tacnije, desni zglob u kojem nakon operacije stoji sraf. Za obicnog smrtnika zastrasujuce, za kosarkasa moguci hendikep, za Danilovica: "Nije to nista. Sve je OK. Vidis izgleda normalno.Hteo sam da igram odmah posle povratka sa oporavka iz Jugoslavije. Oni se nisu slozili, hteli su da budu sigurni. Tako sam igrao samo pet utakmica."

Zivot u Americi sada je nesto drugo: "Putovanja i igranje na strani mi oduzimaju najvise vremena, ali kada sam u Majamiju imam dovoljno vremena za sebe. Zivim jednostavan zivot. Treninzi traju tri sata dnevno i to je jedina moja obaveza. Ne postoje ni pravila o rezimu zivota, ipak sam najcesce toliko iscrpljen putovanjima da nemam snage za nocni zivot. Ostrvo Ki-biskejn, na kojem imam stan, samo je po sebi zanimljivo jer tu zivi mnogo Italijana, Spanaca i Kubanaca, a gde su oni - tu je vruca atmosfera. Ostajanje do kasno i diskoteke, ipak, nisu moja sfera interesovanja. Vise volim preko dana da odem na plazu, a uvece u neki mirniji restoran."

Jos prvi nastupi na parketu potvrdjuju njegovu kontroverznost: 1989. godine kada prezime Danilovic ulazi u spisak igraca "Partizana", a slede i pozivi za igru u dresu "plavih", na Evropskom juniorskom prvenstvu u Titovom Vrbasu izazvao je tucu sa Italijanom Ambrasom. "Tada nisam trazio nikakve pare. Nikakvih 50 ili 100 hiljada maraka. Igrao sam da bih se dokazivao. Bilo je to vreme velikih pritisaka i uzbudjenja. Imao sam plan u glavi. Bilo mi je dovoljno da igram u ekipi sa igracima koji su za mene nekad bili samo 'vasionski likovi'. Ljudi koje sam vidjao samo na televizijskom ekranu. Divac. Djordjevic. Paspalj."

" Neke stvari jednostavno mogu da izolujem. Da ne dozvolim da uticu na mene. Mozda to nije ljudski ali takav sam. Taj moj prirodni 'patent' me je spasio i rasula u glavi u trenucima kada je rat zahvatio Sarajevo. Rat u Hrvatskoj me se skoro nije ticao, jer sam ga dozivljavao kao nesto daleko, nesto sto nema veze sa mojim zivotom, ali kada se ta apsurdnost prosirila i na grad u kome je bila cela moja porodica, nisam mogao da budem ravnodusan. Sreca je da sam zahvaljujuci nekim svojim poznanstvima za mogucnost rata saznao i pre nego je on poceo. Tako sam uspeo da nagovorim sestru i majku da uoci tog bajrama dodju u Beograd. Otac je ostao tamo, ali sam i njega kasnije izvukao. Helikopterom. Opet zahvaljujuci prijateljima koje sam imao i kojima sam za to zahvalan."

Poslednja sezona igranja za "Partizan" je njemu, kao i celoj ekipi, donela nezaboravne trenutke. Ili su ih doneli oni sami. Vodjeni bivsim saigracem Zeljkom Obradovicem, ciji je dolazak na trenersko mesto on doziveo kao stvar pozitivnu za ekipu, osvojili su titulu Evropskog sampiona (92. u Istanbulu). "Tada smo zvezde u timu bili Sasa Djordjevic i ja. To je tako bilo i trebalo da bude. Igra se formirala oko nas. Od mene kao igraca koji je stalno zeljan pobede i uspeha moze se ocekivati da budem ljubomoran na Saleta kad njegova igra dodje do izrazaja vise od moje, ali to se nikad nije dogodilo. Njegov presudni kos u finalu sa 'Huventudom' za mene je bio kruna naseg uspeha, a istovremeno i potvrda da je on to sto jeste - sjajan igrac. Nikad svoj uspeh nisam stavljao iznad ekipe ili ga poredio sa uspehom drugog igraca.

Nakon izgradjene karijere u Jugoslaviji dosla su ponovna dokazivanja:. Italija. Ili je Italija bila samo usputna stanica ka NBA ligi i Americi? "Nema tu cilja - radis, imas odredjeni smer u glavi, pa kako stvari idu - idu. Slusas svoju intuiciju i stomak, savete onih kojima verujes i ponekad igras na sve ili nista." Sam odlazak u Italiju je sjajno prosao. Cudno. Odlazenje iz 'Partizana' je uvek za sobom vuklo i prepirke sa upravom, natezanje oko novca, provokativna prepucavanja u stampi. Takve "uspomene" nose i Djordjevic i Divac i Paspalj. 'Partizan' jeste po tome poznat. "Cini mi se da problem nisu imali jedino sa mnom. Ja sam u tom klubu odradio cetiri godine svog ugovora tako da od mene nisu uzeli nista, jer na to nisu ni imali pravo. Za nase uspehe su korektno placali, naravno, racunajuci jugoslovenske standarde. U inostranstvu je to mnogo vise. 'Partizan' mi je dao puno. I ja njemu. Kako su resavali svoje sukobe sa drugim igracima ne znam, niti me to zanima. U moje vreme klub je znao da malo pretera u svojim zahtevima za obestecenja. Zeleli su da zarade vise nego sto su ulozili. Mogu samo da kazem da mislim da su prema Duletu Vujosevicu bili nepravedni. Nikada od njih nije dobio materijalnu satisfakciju za ono sto je doneo ovom klubu. A doneo je mnogo. Pomenimo samo stvaranje igraca kao sto smo Cveticanin i ja."

Ponude je dobio od nekoliko italijanskih timova ("Knor", "Kazerto", "Stefanel") i spanskog "Huventuda". Otvoreno je priznavao da ce visina ponude odluciti. Izabrao je "Knor".

Sledeca situacija u kojoj je imao priliku da bira i uporedjuje ponude dogodila se nakon dve uspesne godine i odradjenog (i to kako odradjenog) ugovora za "Knor", tj. Bakler. Spanski "Huventud" je opet bio zainteresovan i nudio je milion i trista nemackih maraka. Maticni klub osamsto hiljada. Svoju ponudu su izneli neki grcki klubovi, ali o njima nije razmisljao jer je naslucivao da bi mu Grcka presekla puteve ka Americi. Ostao je u Italiji. Zasto? "Ponudili su mi mnogo vise od te sume."

On i devojka sa kojom je ziveo (samo Ceca i nista vise) pronasli su u toj zemlji nacin zivota koji im je odgovarao. Druzenja sa prijateljima Djordjevicem i Bodirogom odrzavana su telefonski, a susreti u nekom od gradova planirani su prateci plan odigravanja utakmica. U saigracu Klaudiju Koldebelu pronasao je i prijatelja i poslovnog partnera. Zajednicki su usli u posao prodaje sportske opreme i ulozili novac u prodavnicu koja snabdeva i njihov, za njega bivsi klub.

Iako su godine u Italiji najlepse, ruznih trenutaka je bilo. Prilagodjavanje, koje je uvek tesko, proslo je i zaboravlja se, ali se ne zaboravljaju trenuci kao sto je onaj na utakmici Kupa sampiona u Zagrebu 1992. godine. "Bio sam prvi Srbin koji je usao u Zagreb od kada je rat poceo. Pretpostavljao sam da ce biti nekih problema i da ce se nesto dogoditi, ali takvu mrznju nisam ocekivao. Osam hiljada ljudi i oko trista policajaca je doslo u halu samo da bi vredjalo nekog tamo Srbina. Nije mi bilo nimalo lako. Odigrao sam utakmicu do kraja. Naravno, lose. Cak i igraci, Franjo Arapovic i Aca Petrovic su pokusali nesto da dobace, ali smo na terenu malo 'porazgovarali' pa su se smirili. Znali su da ih ocekuje dolazak u Bolonju, na moj teren." I posle takvih neprijatnih iskustava sa igracima sa kojima je cinio istu reprezentaciju o njima govori bez posebnih emocija. Ako se setimo i onog, nazalost negativno nezaboravnog, izlaska na postolje Evropskog sampionata u Grckoj, njegov komentar je: "Ja razumem hrvatske igrace i njihov strah od njihove tzv. demokratske drzave." To sto on sam nikada nije imao problema da kaze da se video sa Radjom ili Kukocem, mozemo takodje smatrati komentarom sa pozadinom, ovog puta pozitivnom.

Vreme Sampionata u Grckoj poklapa se sa periodom odluke. Sve (Amerika) ili nista (Evropa): "Dan potpisivanja za 'Majami' odlicno pamtim. Verovatno ga pamti i Mica Beric koji je bio sa mnom u sobi u hotelu 'Hajat'. Bile su to pripreme reprezentacije, dan kada smo igrali prijateljsku utakmicu sa americkom reprezentacijom. Od silnih poziva koji su se tog dana ukrstali preko naseg telefona, jadan covek, nije mogao da spava. Imao sam dogovore sa 'Majamijem' koji je od 'Golden Stejta' preuzeo Bilija Ovensova i moja prava. Ja sam hteo ugovor na tri godine i sumu odgovarajucu tom periodu. Oni, spreceni novouvedenim ogranicenjem sume koju klub moze da potrosi na kupovinu igraca, nisu mogli to da mi obezbede. Nisam pristajao na drugaciji dogovor. Racunao sam - ako treba da napustim sve sto sam stvorio u Evropi, onda neka to bude iz odgovarajucih razloga. Ugovor se morao potpisati do ponoci tog dana. Prethodne noci sam pricao sa Duletom (Vujosevicem) i odlucio da, ako to propadne, potpisem za 'Olimpijakos', 'Panatenaikos' ili 'Real Madrid' koji su nudili slicnu sumu. Stomak mi nije 'odobravao' takvu odluku. Ali i da sam bio primoran da to uradim, uradio bih, nisam hteo da popustim u svojim zahtevima. Kada su Grci smanjili ponudu za petsto hiljada maraka rekao sam da necu vise da razgovaram sa njima i spustio slusalicu. Nije mi bilo svejedno. Ali, na srecu, Amerikanci su se javili i predlozili ugovor sa trazenom ponudom plus jos jednom godinom i ogromnom cifrom. Cifrom koju ja hocu. Tu smo se nasli."

Odlazak u Ameriku se brzo pokazao kao ispravan. Posle osam utakmica imao je trideset minuta na terenu i prosek od petnaest koseva po utakmici. Nesto kasnije, u decembru, u mecu protiv "Feniks Sansa" dostigao trideset koseva. Ipak, moze se reci da je Danilovica pratila i sreca. Pred sam pocetak lige Glen Rajs, igrac koji je u "Majamiju" igrao na njegovoj poziciji, otisao je u "Sarlot". Istovremeno u klub je dosao Alonzo Morning, centar koji je nedostajao ekipi. "I ovako bih startovao u prvoj petorci. Oni to uvek objave pet-sest dana ranije. Taj njihov princip rada, to sto kao igrac o utakmici i igri ne moras da mislis, strasno mi odgovara. Sve je isplanirano i organizovano do detalja. Novinari, cije me ponasanje ovde i u Italiji nerviralo, tamo imaju konkretna uputstva za odnos prema nasem radu. U svlacionici mogu da budu do sat vremena pre i petnaest minuta posle utakmice. Prate nas svuda na putovanjima ali intervjue sa igracima dogovaraju najpre sa klubom."

Nije neobicno sto mu odgovara i rad sa trenerom Patom Rajlijem jer je ovaj, jos iz vremena kad je trenirao "Lejkerse" i "Njujork Nikse", poznat kao trener koji insistira na upornom i napornom treniranju. "Jos u prvim danima kad smo bili u kampu na Floridi stekao je poverenje u mene. Radili smo po osam sati dnevno, sto meni nije bilo strano, posebno individualne vezbe koje sam ja radio jos sa Duletom Vujosevicem kad sam imao sedamnaest-osamnaest godina. Pat Rajli je odlican trener i pravi profesionalac. Sa igracima uvek razgovara otvoreno i konkretno. Bez obzira na to sto sam u ovoj sezoni igrao manje nego sto bih da nije bilo povrede, rekao mi je da racuna na mene u prvoj petorci u sledecoj sezoni. Zbog toga cu se u Ameriku vratiti nesto ranije, vec prvih dana septembra. Zato sam na Kopaoniku trenirao cetiri puta dnevno. I zbog Olimpijade i zbog sledece sezone i tog dogovora koji me motivise."

Zastrasujuce zvuci i pomisao o dokazivanju u ligi koja ima jednog Dzordana, Dzonsona, Melouna... "Oni ne priznaju evropske zvezde, ali ja nisam imao strah od njihovih. Ponekad me takav malodusan nacin razmisljanja obuzme pred utakmicu ali na terenu mislim samo na pobedu. Nije me razmazilo to sto sam se u Italiji osecao kao zvezda. Niti sebe u Americi osecam kao anonimusa. Ne mozes to biti kada igras u prvoj petorci NBA tima. To je pre svega velika cast i uspeh. Prva godina igranja u NBA je godina dokazivanja. Posebno protivnickim igracima i sudijama. U toj godini ti postavljas granice do kojih protivnik moze da izaziva tvoje strpljenje a sudijama pokazujes koliko si korektan ili bezobrazan igrac. Meni se inace dopada taj nacin komunikacije koji oni imaju sa sudijama. Mozes da ih pitas sve sto te zanima. Da saznas zasto ti je nesto dosudjeno, ako ti je nejasno. Ali americka kosarka nije gruba kako se obicno misli. Kada te fauliraju, to je cist faul. Nema prljavih poteza, stipanja, pljuvanja kao u evropskoj."

Iako nema nameru da u Americi ostane posle isteka cetvorogodisnjeg ugovora, ove zemlje se nece tek tako odreci: "Imacu nesto gde cu moci da se uvek vratim. Kupio sam dvoiposoban stan na ostrvu i mislim da ga zadrzim. Majami se sve vise pretvara u zanimljivo mesto. Nekada su to bili Los Andjeles ili Njujork, ali se neke stvari sada sele na juznu i istocnu obalu. Tamo je jeftinije, mada ne vise kao ranije."

Ulazak u elitnu ligu sa sobom obicno vuce i nacin zivota koji odgovara kako holivudskim tako i NBA zvezdama. "Sticajem okolnosti se nalazim na slicnim skupovima na kojima i te holivudske zvezde. One dolaze i na nase utakmice. Upoznao sam dosta njih ali se sa njima ne druzim. Madonina kuca je nedaleko od mog stana, Hulio Iglesijas je deonicar mog kluba, Stalone stanuje blizu mene... Ali to me ne impresionira. Cenim te ljude kao uspesne u poslu, nemam zato averziju prema njima, ali ni potrebu da se sa nima zblizavam. Druzim se uglavnom sa nasim ljudima koji zive i rade tamo. Cak nisu ni iz sveta kosarke. Sa svojim klupskim saigracima se druzim samo profesionalno. Previse vremena provodimo zajedno na treninzima i putovanjima tako da prosto jedni drugima dosadimo. U Italiji smo bili upuceni jedni na druge. Ziveli smo blizu i druzili se. U Majamiju smo svi rastrkani i zivimo na desetine kilometara daleko. Kad se vratis kuci sa dvadesetodnevnih putovanja najvise vremena provodis sa nekim sa kim zivis. Uostalom, pauze izmedju putovanja najcesce traju samo nekoliko dana, pa sve pocinje ponovo."

Na putovanja igraci ne vode supruge i devojke, ali im se one mogu uvek pridruziti. "U svakodnevnom toku stvari moja obaveza je taj trening koji pocinje oko deset, pola jedanaest. Obicno dodjemo ranije. Ponekad ostanem duze i treniram sam, ali najcesce sam nakon ta tri sata slobodan. Posebno mi odgovara ta njihova briga o svemu sto je igracu potrebno. Na trening dolazim praznih ruku, ne vucem nikakve torbe i slicno. Oprema, peskiri, oporavak posle treninga... sve je njihova briga. Nase je samo da igramo onako kako umemo i za sta smo placeni."

Sama igra se procenjuje na osnovu brojki. Ilustracije radi, za njih nije nista neobicno da znaju da je Medzik u mecu protiv Atlante 15. februara postigao svoj 138. tripl-dabl. "Ta statistika mi strasno smeta jer ima stvari koje se kroz nju ne vide. Na srecu, iako je moj trener poznat po skupljanju svih mogucih brojki, on zna i to da one nisu sve. Mogu da pokazu ucinak igraca, ali ne i borbenost ili samopouzdanje koje on donosi ekipi."

Kao "lazni" pokazatelj na terenu moze se racunati i atraktivnost igraca. Celavi, ofarbani, tetovirani... Daniloviceva frizura je u tom ludilu ekscentricnosti proglasena za jednu od pet najboljih, zajedno sa frizurama Rodmana, Pipena, Morninga i Barklija. "Kakvu Barkli ima frizuru?", jedini je komentar kosarkaskog asa cija frizura jos cuva uspomene na Evropu. "Oni se zaista zabavljaju na terenu. Naravno, ne zaboravljaju nikad znacaj ishoda utakmice. Meni su smesne te njihove frizure sa atraktivnim pozdravljanjem, obavezne zvake, tetoviranje. Ali to sto utakmica postaje sou program mi ne smeta. Simpaticno mi je i kad majka Skota Pipena snimi reklamu za tablete protiv glavobolje i, bacajuci loptu u kos, aludira na slobodna bacanja koja su Pipenova slabost. Kosarka tu ne postaje nebitna. Ona je uvek bitna. Uostalom, oni od nje zive. Koliko se na taj nacin zivota naviknu pokazuje i to sto se skoro zavisno vracaju u tu ludnicu, primer je Medzik Dzonson. Mogao je da ima sta hoce i da radi sta hoce, ali bez kosarke nije mogao. Ne mislim da je to vracanje bilo zbog novca. Jednostavno, naviknes se da zivis zivot koji je uvek u centru paznje."

Pretvaranju NBA kosarke u film doprinosi velika angazovanost kosarkasa na snimanju reklama. U tom svetu Danilovic se nasao prvi put reklamirajuci "Udarnik" carape. U Italiji jedini dodir sa reklamnom kampanjom imao je kroz obavezu da nosi "ribok" patike kao cela ekipa. U Americi ima dvogodisnji ugovor i obavezu da nosi opremu "Najka", a snimanje reklamnih spotova je odlozeno zbog povrede. Uredjivanje tih odnosa prepustio je svom menadzeru Italijanu Lucijanu Kapiciozi, inace evropskom menadzeru koji u rukama ima karijere Kukoca, Sabonisa, Rebrace. "On ima svoje agente i u Americi. Mene samo konsultuje o tome kojom sam cifrom zadovoljan." Objasnjenje takvog stava: "Svojim prvim ugovorom obezbedio sam se za ceo zivot." I: "Mozda neko misli da reklamiranje Dzordanu kao najplacenijem igracu sveta nije potrebno, posebno ne radi licne afirmacije, ali on zivi takav nacin zivota koji zahteva stalne izvore prihoda. Najcesce oni taj novac daju u dobrotvorne svrhe. Posebno crni igraci insistiraju na tome zbog tog sveopsteg pogleda na crnu rasu kao potlacenu. Cak tu postoji i prica o iskoriscavanju crnih igraca od strane belih rukovodila. S druge strane, vodi se stalna potraga za belim igracima. Mene sve to ne interesuje posebno. Kosarku igra onaj ko ume i voli. I to je sve."

Danilovic je jedan od manjine belih igraca u NBA ligi. Na pripremama za Olimpijske igre radio je mnogo na snazi i masi. Sada ima 100 kg, i to misica. "Crni igraci jesu superiorniji od belih. U pitanju su prirodne fizicke predispozicije koje beli igrac moze donekle da dostigne radom na sebi. Resenje je u kolektivnoj igri i organizaciji odbrane. Kada smo ove godine igrali u plej-ofu, sto je i bio cilj 'Majamija', imao sam priliku da cuvam Dzordana i Pipena. U stvari, pokusao sam da ih cuvam, jer njih mozes samo donekle da limitiras. Svakog igraca u NBA je tesko cuvati. Time se ne ubija car kosarke. To zato i jeste NBA kosarka - igra se brzo, snazno i cisto."

O nasoj reprezentaciji: " Uspeh nase kosarke je u tome sto imamo dobru skolu i sto na pocetku karijere zivimo za igru i kos. Mi nemamo, kao vecina, na primer italijanskih igraca, dobra kola i novac vec u sedamnaestoj godini. Centar naseg sveta tada je kosarka. Osim toga, igraci u nasoj reprezentaciji su vezani i prijateljskim a ne samo kosarkaskim vezama. Sa nestrpljenjem smo ocekivali to okupljanje 'plavih'. Na sve to se moze dodati i to da smo mi Srbi cudni ljudi. Ne trpimo nikog na ledjima. Imamo posebnu volju za pobedjivanje koju kod drugih naroda nisam sretao. Osvajanje 'srebra' na ovom takmicenju je isto sto i osvajanje 'zlata' na nekom drugom jer igraju i Amerikanci.

# SVETLANA POPOVIC

NASLOVNA STRANA