Ekonomska politika u 1997.

NULTE VARIJANTE

Jugoslovenskoj privredi ostaju opcije da krene putem Cilea pod Pinoceom, da bude stabilna i recesiona, ili da bude inflatorna i haoticna

Kako cemo ziveti u 1997. godini?

Malo koji ekonomski strucnjak ce biti voljan ili sposoban da na ovo pitanje u ovom momentu suvislo odgovori. Samo jedno je sasvim izvesno: sigurno necemo ziveti onako kako nam ministri i ostali predstavnici vlasti obecavaju. Niti ce nam iduce godine drustveni proizvod porasti za 13 odsto, niti ce nam izvoz biti veci za 48 (ili 37) odsto, niti cemo se voziti brzim prugama i putevima, niti cemo ziveti u evropolisima...Ostvarenje tih ciljeva bilo bi ravno cudu, a cuda nema. Ovaj narod imao je priliku da se u to uveri u vise navrata poslednjih godina.

Setimo se samo obecanja srpske vlade, sa premijerom Mirkom Marjanovicem na celu i ministrom koordinatorom Draganom Tomicem (SIMPO), da ce nam drustveni proizvod (DP) u 1996. godini porasti za 19, a izvoz izmedju 50 i 100 odsto!? Od tih obecanja ostvareno je: rast DP od oko sest odsto i izvoza od oko 15 odsto, sto nije rezultat za bacanje, uprkos svemu. Kako rece dr Mladjen Kovacevic, profesor Ekonomskog fakulteta, tokom nedavnog savetovanja ekonomista na ovom fakultetu, " u zemljama gde demokratija postoji, takva vlada bi brzo otisla sa scene " .

No, umesto toga, ta vlada nas ponovo obasipa iracionalnim optimizmom. Verovatno i zato sto je ovo zemlja u kojoj, prema recima profesora Kovacevica, " pesimisti budu u pravu, a optimisti dobijaju razna drustvena priznanja " .

Ali, ako zanemarimo ruzicasta obecanja nasih vlada i ministara (koja, valjda, vise niko - ukljucujuci i njih same - ozbiljno ne shvata), razgrnimo malo tu nasu privrednu buducnost.

Jugoslovenski strucnjaci koji bez iluzija procenjuju moguca ekonomska kretanja u iducoj godini smatraju da je najrealnije ponovo ocekivati rast drustvenog proizvoda od oko sest odsto. Istu prognozu su iznosili i inostrani strucnjaci koji analiziraju ovdasnje privredne prilike.

No, buduci da je ovogodisnji rast industrijske proizvodnje od oko osam odsto postignut uz porast uvoza repromaterijala od gotovo 50 odsto, valja biti oprezan cak i kad su u pitanju tako " skromne " prognoze. Statisticari su nedavno obznanili da ce SRJ ovu godinu zavrsiti sa spoljnotrgovinskim deficitom od dve milijarde dolara. Cak i ako se prihvati njihovo uveravanje da ce se deo te razlike izmedju uvoza i izvoza pokriti trampom robe za robu (takozvani barter-aranzmani) - sto, inace, nije sasvim izvesno - pitanje je da li ova zemlja ima i koliko zvanicno neregistrovanih deviznih rezervi da i naredne godine iz njih alimentira privredni rast. A ako ih nema, Jugoslavija bi morala da ih pribavi po svetu da bi odrzala sadasnju dinamiku kretanja drustvenog proizvoda.

Do inostranog kapitala moguce je doci na dva nacina: izvozom robe, ili uvozom kapitala.

Mogucnosti ostvarenja izvoznih projekcija (rast od 48 ili 37 odsto) vise su nego mrsave. Jer, kako upozorava dr Jurij Bajec, savetnik Vlade Srbije i ekspert Ekonomskog instituta, visoka uvozna zavisnost ovdasnje proizvodnje i izvoza odmah otvara pitanje rastuceg spoljnotrgovinskog deficita. Ko ce to finansirati?

Dakle, kao jedina sansa ostaje nam uvoz kapitala. On, dakako, nije moguc bez povratka SRJ u medjunarodni finansijski svet.

" Jugoslavija ne moze preziveti 1997. godinu bez saradnje sa spoljnim svetom. "

Sa ovom recenicom, izgovorenom pre nesto vise od mesec dana u Londonu, jugoslovenska privreda ulazi u novu godinu. U momentu kada ju je izgovorila Dzoan Hoj, urednik u " The Economist Intelligence Unit " , ona je bila vazna ali nije se cinila neostvarljivom.

Sada stvari stoje sasvim drugacije jer je, u medjuvremenu, politika, po milioniti put u ovoj zemlji, preprecila put svemu sto cini ekonomski razumne poteze. Danas je Jugoslavija veoma daleko od saradnje sa spoljnim svetom i sva je prilika da nam taj svet nece skoro pruziti sansu da regulisemo odnose sa njim.

Svidjalo se to nama ili ne, presudnu i konacnu rec o povratku SRJ u medjunarodne finansijske ustanove imace Sjedinjene Americke Drzave. S obzirom na to da srpsko rukovodstvo, sa Slobodanom Milosevicem na celu, trenutno zaostrava odnose sa Amerikancima (predsednik Milosevic je nedavno odbio da primi Ricarda Majlsa, otpravnika poslova ambasade SAD u Beogradu), malo je verovatno da ce Vasington upaliti zeleno svetlo za punopravno clanstvo SRJ u medjunarodnim finansijskim institucijama. Koliko pre nesto vise od mesec dana svetlo je bilo narandzasto.

U svakom slucaju, svi, ali bas svi ovdasnji iole relevantni ekonomski strucnjaci, podupiru tezu o neophodnosti povratka Jugoslavije na svetsku finansijsku scenu.

Ali, za razliku od londonskih strucnjaka, nasi nisu spremni da tu tezu u ovom momentu beskompromisno brane. Danko Djumic, direktor Ekonomskog instituta, izbegao je da na pitanje novinara NIN-a komentarise moguce posledice neobnavljanja konkretnije saradnje sa svetskim finansijskim guruima kao sto su Medjunarodni monetarni fond, Svetska i Evropska banka i trzista kapitala uopste. G. Djumic smatra da bi takva prognoza bila na nivou ciste spekulacije. Gotovo da je van svake sumnje da iza takvog objasnjenja stoji zelja g. Djumica da izbegne bilo kakvo izjasnjavanje o aktulenim politickim zbivanjima u Srbiji.

Kako sada stvari stoje, ipak je sve vise izvesnosti a sve manje spekulacije oko buducnosti nasih odnosa sa finansijskim svetom. Nece ih biti.

I sta sad?

Sasvim nezavisno od regulisanih ili neregulisanih odnosa sa svetom - mada ne i bez uticaja na njih - na unutrasnjem planu ostaju sva ona ogranicenja dinamicnijem ekonomskom razvoju o kojima strucnjaci govore vec godinama, tako da oni najdosledniji i najuporniji sve vise lice na papagaje. Ili na resavsku skolu. Tako, recimo, dr Stojan Stamenkovic, urednik Mesecnih analiza i prognoza (MAP), strucnog casopisa Instituta ekonomskih nauka, u preporukama ekonomske politike za 1997. godinu kaze da vaze preporuke objavljene u MAP-u novembra 1995. godine.

Prvo je tu na listi strukturno prilagodjavanje: gasenje jednih i radjanje drugih preduzeca; smanjenje javnih rashoda; rekonstrukcija bankarskog sistema; stvaranje trzista rada; brza i obavezna privatizacija; uspostavljanje pravnog poretka i saobrazavanje privrednog sistema sa trzisnom privredom.

Malo je ekonomista sa renomeom koji se nece potpisati ispod ovih ciljeva. Ali dr Bajec kaze da je osnovno unutrasnje ogranicenje za njihovo sprovodjenje otpor privrede, stanovnistva i same drzave prema bilo kakvim sustinskim izmenama privrednog sistema. Takav stav se izrazava i kroz politicke stavove, smatra dr Bajec. " Do sada su se radije prihvatale politicke poruke koje govore o postignutim, makar i skromnim rezultatima i obecanja o postepenim i umerenim reformama na ekonomskom i socijalnom planu " , konstatuje Jurij Bajec. No, nije mu promaklo da se raspolozenje menja sto se, kako kaze, " vidi iz razlicitih rezultata glasanja na nedavnim izborima u gradskim i industrijskim centrima u odnosu na pretezno poljoprivredna podrucja " .

Slike sa ulica srpskih gradova potkrepljuju takav zakljucak. Ali reakcije vlasti na njih pokazuju da ona tu promenu nije blagovremeno uocila i, na njenu nesrecu, cak i kada bi sada bila voljna da reformise privredni sistem (bez politickih i pravnih reformi), malo je verovatno da ce dobiti medjunarodnu finansijsku pomoc i potporu, koje bi prelazak ucinile bezbolnijim i politicki oportunijim.

I tako u igri za mogucu ekonomsku politiku tokom 1997. godine ostaju tri opcije: trzisne reforme sprovedene po cileanskom modelu u vreme Pinocea; stabilnost uz recesiju i inflacija i haos. Sve tri su za stanovnistvo ravne nuli sto se tice kvaliteta zivota.

Ukoliko sadasnji srpski rezim moze da prebrodi ugradjene ideoloske i mentalne prepreke prema trzisnoj privredi, onda mu, bar iz sadasnje perspektive, samo policija moze pomoci da do nje stigne. Pre svega zato sto, ocigledno, vlast nema opstu podrsku svojih gradjana, bez koje je tesko zamisliti prolazak putem zasutim " znojem i suzama " , sto ce promena svakako zahtevati. Pinoce je u Cileu pokazao kako se to radi. Nama je sada i ovde mala uteha sto danasnji Cile upucuje na zakljucak kako se na dug rok i to moze dobro zavrsiti.

" Privredu je moguce stabilizovati i na nultom nivou " , rekao je svojevremeno dr Danijel Cvjeticanin. I to je druga opcija koja vlastima stoji na raspolaganju. Bez stednje, bez inostranog kapitala, sa sve tanjim rezervama deviza iz nekih " sivih sfera " , uz restriktivnu monetarnu politiku, sa sve vecom nezaposlenoscu i sve manjim platama, bez ikakvih promena moguce je zadrzati status ljuo. To bi znacilo da se vrtimo (ili setamo) ukrug. Na kraju ce i za to biti potrebne jake policijske snage.

Kako se pokazalo ovih dana, vlast nije sasvim eliminisala ni mogucnost besprimernog oporezivanja stanovnistva uz pomoc besmislenog stampanja para. Javnosti je vec nagovesteno da je Narodna banka Jugoslavije proteklih mesec dana vec povukla takav potez, mada manjih razmera. Sada se prica kako nove novcanice od 100 dinara stoje spremne u trezorima, sto samo po sebi nije alarmantno (ako se za iznos pustenih novih novcanica povuku apoeni manje vrednosti). A kako je ovih dana izjavio dr Nebojsa Savic, profesor na Univerzitetu " Braca Karic " , Narodna banka Jugoslavije sakriva podatke o kolicini novcane mase u opticaju, sto, opet, upucuje na zakljucak da u ovom delu monetarne politike nesto muti (to su, inace, svuda u svetu javni podaci, bas kao i devizne rezerve).

Ako je suditi po izjavama celnih crnogorskih rukovodilaca, inflatorni haos je put na kome oni nece pratiti svoje srpske kolege. Crnogorci, prema izvestaju Radija B 92, spremaju iskorak od politike stampanja novca bez pokrica, pri cemu bi im prvi korak bio izdavanje bonova, kao pretece crnogorskog novca. Bas kao sto su svojevremeno ucinili Slovenci.

No, nijedna zemlja se nigde i nikada nije razvila i obogatila na krilima inflacije. Naprotiv. Tako ce i ovu varijantu ekonomske politike posle nekog vremena morati da podupru jake policijske snage. Koje su pre nedelju dana dobile drugi deo plate za oktobar. A vojsci plate kasne vec dva meseca.

# Vesna Kostic