Iz vojnog ugla

DA LI CE IMPLODIRATI VJ

Za koga navijaju 63. padobranska iz Nisa i 1. gardijska iz Beograda

Armija je poslednje oruzje drzave, ali vojnici nisu madjionicari. Za svaku opciju njihove upotrebe i u ratu i u miru oni moraju biti tehnicki opremljeni i psihicki pripremljeni. To znaci da politicari moraju da poznaju i priznaju sposobnosti vojske i nacine na koje ona funkcionise.

Da li se onda stalno potezanje Vojske Jugoslavije u kontekstu sadasnjih politickih zbivanja u Srbiji, nagadjanja i kalkulacije tipa " koga podrzava Vojska " , polako pretvara u odredjenu napetost i nocnu moru armijskog sastava pred mogucom opasnoscu da dodje do raslojavanja na pristalice vladajuce stranke i zagovornike opozicije? Preti li Vojsci Jugoslavije implozija i koliko je to danas " skolska " hipoteza?

Vojska Jugoslavije dosad je nesumnjivo dobila sve pohvale za drzanje u aktuelnim dogadjajima u Srbiji, pocevsi od studenata do raznih politickih faktora, pa sve do medjunarodne javnosti i Stejt departmenta. Insistiranje na mirnom i demokratskom razresenju krize uz istovremeno naglasenu potrebu za sto brzim ukljucivanjem u medjunarodnu zajednicu kroz sve oblike saradnje, a sto pretpostavlja i sto brze okoncanje politicke krize, nacelan je stav Vojske Jugoslavije prenet i studentskoj delegaciji prilikom susreta sa nacelnikom Generalstaba general-pukovnikom Momcilom Perisicem. To je zapravo zvanicno gledanje armije na demonstracije, ali prica " koga podrzava vojska " mnogo je suptilnija.

Bilo je proteklih mesec dana mnogo nagadjanja oko pisama podrske opoziciji koja su navodno stigla iz nekih garnizona Vojske Jugoslavije, posebno iz juzne Srbije. Spominjala se cesto i 63. padobranska brigada iz Nisa, kao i neke druge jedinice iz sastava Trece armije cija je komanda u Nisu. U javnosti se pojavila i teza o 1. gardijskoj brigadi iz Beograda, koja je, navodno, " uz rezim " za razliku od 63. padobranske. U zapadnim medijima govorilo se i o " pobuni u delovima vojske " . Sta je od svega toga istina?

Licno poznajem skoro sve oficire i podoficire iz 63. padobranske brigade iz Nisa, to je elita elite, najbolje od najboljeg sto trenutno ima Vojska Jugoslavije. Na rang-listi svetskih padobranskih jedinica 63. brigada iz Nisa po individualnim sposobnostima na nivou je americkih padobranaca, " rendzera " i " zelenih beretki " , ruskih " rejdovika " i " visotnika " , izraelskih komandosa, britanskog SAS-a... Medju pripadnicima 63. padobranske vlada posebna vojnicka solidarnost ne samo na profesionalnom nivou, vec takoreci bratstvo po oruzju i krvi, bratstvo vojnicke casti, padobranske uniforme i znaka, neka vrsta " padobranske masonske loze " . To su sve mladi ljudi koji svoj zivot svakodnevno rizikuju za bednu platu. U armiji i jedinci drze ih, dakle, samo osecaj pripadnosti 63. padobranskoj, svest da rade vojnicki posao koji drugi ne mogu, ili ne smeju, osecaj muske vojnicke superiornosti prema svima drugima, posebno prema civilima.

Proteklih godina, pa i sada, oni se dovijaju na sve moguce nacine da bi svoje padobrane i opremu odrzali u upotrebljivom stanju, ali drustvo kao da za to nema previse razumevanja. Neki istaknuti kadrovi iz ove jedinice su i otisli, smucilo im se sve, dosadilo im je da sami kupuju opremu kojom treba da skacu. I kada odu iz jedinice, iz aktivnog sastava, oni se smatraju pripadnicima 63. padobranske brigade, oni su na to sa razlogom ponosni. Nema nijedne druge jedinice Vojske Jugoslavije sa kojom se vojnici, oficiri i podoficiri, i kada odu iz nje, toliko identifikuju kao sto je to 63. padobranska brigada iz Nisa. Padobranac je uvek padobranac, do kraja zivota on je iz 63. brigade. Uostalom, ta je jedinica imala u proteklom periodu, poslednjih pet godina, i veliki broj rezervista koji su na vezbe dolazili cak iz inostranstva. Jedan i iz Juznoafricke Republike!

Dakle, da li je iz te brigade doslo neko pismo podrske opoziciji, da li je ona nosilac virusa armijske implozije? Prema svim mogucim podacima, niko od pripadnika aktivnog sastava nije se zvanicno oglasavao povodom dogadjaja u Srbiji. Dakle, nije bilo sluzbenih pisama sa imenima i prezimenima i potpisima, pecatima jedinice i vojne poste. Bilo je anonimnih pisama koja su otisla na razne adrese, ali brojevi vojnih posta nisu nikakva tajna, to u svakom gradu u kojem postoji garnizon, ko hoce, moze da sazna. Verovatno je bilo rezervista iz 63. brigade koji su pisali pisma, peticije, ili javno nastupali u prilog opoziciji, posebno zbog svega onoga sto se dogadjalo u Nisu, a svi su se oni predstavljali kao pripadnici 63. padobranske.

S druge strane, oficiri i podoficiri, aktivan sastav, takodje su politicki ljudi koji posle zavrsetka radnog vremena konzumiraju informacije i gledaju sta se na ulicama Nisa zbiva. Kada, dakle, posle podne skinu uniforme i obuku civilna odela, oni su gradjani koji nisu " pali sa Marsa " , vec ljudi sa svim " civilnim " problemima kao i drugi. Naravno, uz " vojne " probleme kao sto su plate koje kasne po mesec i vise dana, stanovi kojih nema, smanjivanje armije koje ce neke od njih verovatno otpremiti u penziju. Sta sve ti ljudi govore kada skinu uniformu, moze se pretpostaviti, sta sapucu nocu zenama na jastuku i protiv koga - to znaju samo njihove zene...

To je, naravno, samo deo price o 63. padobranskoj brigadi, price koja ima i druge elemente karakteristicne za celu Vojsku Jugoslavije, za drustveno-politicki kontekst njenog bitisanja unazad nekoliko godina: postepena marginalizacija vojnih potreba i imperativa, oklevanje i odlaganje da se za Vojsku nabavi moderno oruzje i onda kada iz inostranstva postoje vrlo povoljne finansijske ponude i mogucnosti raznih prebijanja! Vojni profesionalizam jeste ili ideologija, ili pare. Kako se na pragu 21. veka vojnici vise ne mogu terati da po svaku cenu izaberu ideoloski tabor, jer bi to bio povratak u vremena ideoloskih zombija, drzavi preostaje da pronadje finansije ukoliko zeli da poseduje respektivnu odbranu, posebno zato sto se u svetlu najnovijih politickih pregrupisavanja medju strankama albanske alternative na Kosovu ukupna jugoslovensko-albanska jednacina menja, i mogla bi na srednji rok gledano ostro ograniciti jugoslovensku spoljnu politiku i bezbednosne opcije.

Razumeti armiju znaci razumeti sustinsku razliku u odnosu na sve druge javne sluzbe. Nijedna druga profesija ne zahteva da covek zrtvuje svoj sopstveni zivot. Covek ne sledi naredjenja koja bi mogla da izazovu njegovu smrt samo zato sto nosi uniformu, ili zato sto veruje u danas evropskim standardima vec diskutabilne vrednosti kao sto su patriotizam i duznost (prema ispitivanju spanskog casopisa " Kambio 16 " , samo 8 odsto mladih Spanaca spremno je da pogine za svoju domovinu). On slusa sve dok je dobro hranjen, dok se brinu o njemu i dok ga postuju. Armija poseduje svoj kodeks casti, sistem vrednosti, a na politicarima je da stalno preispituju stepen zadovoljstva oficirskog kora ukupnim stanjem, jer od toga dobrim delom zavisi efikasnost armije.

Politicari moraju da brinu ne kako misle generali, vec kako razmisljaju i sta muci porucnike i kapetane. Jer, konkretna naredjenja da pucaju, vojnicima ne izdaju generali, vec upravo ti kapetani i porucnici. Njima interesi partokratije vise nisu bas na srcu. Mnogi od tih kapetana i porucnika imaju rodjake koji su krenuli na put egzila iz Krajine i Republike Srpske, vojnicki poraz u ratu za Krajinu ostavio je traga na psihi tih mladih oficira, njihova vojnicka cast je povredjena, a pad zivotnog standarda doveo do skoro totalne proletarizacije. Ako se mislilo da egzodus nekoliko stotina hiljada Srba s one strane Drine moze proci politicki bez posledica, onda je to bila pogresna procena, jer emotivno praznjenje moralo je doci kad-tad. U vojnickim porodicama to ima jos jacu dimenziju. Besramno prikrivanje tragedije tog egzodusa imalo je efekat bumeranga.

Da li, ipak, i pored svega, Vojska Jugoslavije mora da izabere tabor? Sigurno je da cuvanje reda i mira na ulicama nije zadatak, barem ne uobicajeni, armije i da za tako nesto drzava poseduje druge instrumente. Vojska mora da ostane instrument stabilnosti i ne sme da se pretvori u orudje borbe za vlast. No, ukoliko bi na ulicama potekla krv u vecim kolicinama, armiji bi tesko bilo da ostane pasivna. Za sada ona se ne izjasnjava na cijoj bi strani bila u radikalno promenjenoj situaciji, ali njen vrh insistira na mirnom i sto brzem raspletu. Da li bi njeno opredeljivanje zavisilo od toga ko bi eventualno bio odgovoran ako dodje do tragicnog raspleta krize? I ko bi bio taj ko bi procenio odgovornost?

U svakom slucaju, Vojska Jugoslavije dozivela je prethodnih godina trostruki preobrazaj, koji je aktuelnim dogadjajima sada jos vise podstaknut: depolitizacija, departizacija i renacionalizacija. Dakle, armija se depolitizirala i departizirala u vremenu od 07 casova ujutro do kraja radnog dana i dok se nosi uniforma, renacionalizacija je proces, istina, tek na pocetku, a to je negovanje vojnickih i ratnickih tradicija srpskog i crnogorskog naroda pri cemu se naglasava da je Vojska Jugoslavije armija svih gradjana i stanovnika ove zemlje. Ovaj trostruki preobrazaj Vojske odvijao se i tece u nadrealnoj kohabitaciji sa " demilitarizacijom " drustva sto su javno, ili diskretno, zagovarale odredjene politicke grupacije sa vrlo glasnim prozivanjima i eliminacijama " ratnih huskaca i zagovornika rata " , pri cemu se socijalno i politicko okruzenje manihejskim duhom opet deli na prijatelje i neprijatelje, prave se razlike izmedju " mi " i " drugi " , pri cemu su opet oni " drugi " bilo neprijatelji u sopstvenoj zemlji, ili potencijalni neprijatelji u inostranstvu. Paradoksalno, da Vojska vise nema stalan " mit o neprijatelju " , ali na politickoj sceni taj mit je u upotrebi... Da li to znaci da je armija manje militarizovana od nekih politickih struktura, da je vise demokratska od civila?

" Kraj istorije " Frensisa Fukujame zamenjen je na prostorima Balkana ponovnim rodjenjem geografije. Postkomunisticki politicari tek treba da uhvate korak sa geografijom svojih novih drzava, a politicka kartografija najkrvavija je nauka. Mnogi veruju da ce se u regionu Balkana uspostaviti trajan mir tek kada se na nekoj opstoj balkanskoj mirovnoj konferenciji opet zacrtaju trajne granice. Ako politicari ne budu u stanju da to ostvare, uradice to vojnici na terenu. Jacanje vojske BiH federacije pokrece pitanje novog rata za unitarnu BiH, da li kada ode SFOR, ili mozda i pre. Na pitanje da li medjunarodna zajednica, SAD, mogu da dozvole takvo gazenje Dejtona, moze se uzvratiti i kontrapitanjem: Dejton odredjuje i povratak svih koji zele u svoje domove. Dakle, Dejton se ne moze koristiti u delovima kako nekome odgovara; on vredi ili kompletan, ili ce SAD opet zazmuriti na oba oka kao i kod hrvatske " Oluje " .

Ponasanje sadasnje vlasti i opozicije u Jugoslaviji, ali jos vise Vojske Jugoslavije u tom slucaju, vec sada je predmet istrazivanja analiticara sa Zapada.

Da li bi sadasnja vlast pruzila podrsku bosanskim Srbima ukoliko ih napadne armija BiH, da li bi to uradila opozicija koja sada demonstrira, kako bi reagovala Vojska Jugoslavije? Jer, ako se nastavi vojno jacanje muslimansko-hrvatske vojne koalicije, a ne dodje do povratka izbeglica i neke vrste reintegracije BiH, onda je, nazalost, novi rat vise nego izgledan.

U prizorima i slikama na ulicama gradova u Srbiji Zapad nastoji da ovih dana nadje odgovore i na te dileme. Neki komentari u zapadnim medijima o vezama opozicionih lidera sa srpskim politicarima na Palama nisu zato slucajni. No, ko to moze sada javno reci da bi dozvolio novi srpski egzodus u Bosni, po cenu naklonosti Zapada u sadasnjoj krizi? Javno sigurno ne.

SR Jugoslavija je jos strategijski " nicija zemlja " . Realno gledano, bezbednosno i spoljnopoliticki prihvatljive alternative su regionalni sistem bezbednosti, postepeno ukljucivanje u proces " Partnerstvo za mir " i NATO, neutralni status, ili clanstvo u jednoj sveevropskoj bezbednosnoj zajednici koja ce se tek formirati. Sve ove opcije ne iskljucuju se uzajamno. Sto se tice Vojske Jugoslavije, ona ce morati da bude grupisana po sistemu odbrane sa svih pravaca, jer je i jednodimenzionalni mit o neprijatelju nestao. Naravno, lakse je pricati o tome nego prestrukturirati vojnu doktrinu, formirati nove frontove sa brojno manjim snagama i manjim finansijskim sredstvima, sto je sve nalik kvadraturi kruga. Amoralna filozofija da nam ne preti nikakva opasnost plod je birokratske nekompetentnosti i monopola na procenu ratne opasnosti.

Vojska voli snazne lidere, da na celu ima lidera. Nije neka posebna vestina postati servilni demokrata u odnosima sa ljudima; prava je stvar ziveti u zizi zbivanja, poznavati osecanja, znati sve i razumeti mase, znati kako im prici, zadobiti njihovo poverenje. Prava bitka nije, dakle, na ulicama i trgovima gradova Srbije; prava bitka se vodi i dobija u srcima i duhu ljudi. Zadobiti njihovo poverenje, znaci dobiti ljude. Cini se da Vojska Jugoslavije tu bitku dosada dobro vodi...

SVEDOCENjE

STUDENTI KOD PERISICA I SOKOLOVICA

Posle topa nista ne puca

Da li je policija toliko lose obavestena da je morala studentima da ukrade spisak sa adresama i telefonima clanova Studentskog protesta

Delegacija Studentskog protesta pozvala je samu sebe u goste kod nacelnika Generalstaba Momcila Perisica i ministra policije Zorana Sokolovica. Kako su se tamo proveli ekskluzivno za NIN pise Cedomir Jovanovic, student trece godine dramaturgije.

ZASTO SMO OTISLI U GENERALSTAB I MUP

S obzirom na to da smo propustili postare a culi sta misle neke poste, procenili smo da je Generalstab mesto na kojem treba traziti prvo veliko slovo pisma koje mnogi anticipiraju, podsticuci neizvesnost pitanjem od cijeg odgovora unapred strahuju: " Cija je vojska? "

U Ministarstvo policije nismo otisli da bismo za nesto molili, niti nesto trazili. Zahtevali smo od gospodina Sokolovica da povuce policiju sa politicke scene, pri tom pokusavajuci da mu razjasnimo besmisao analogije pendrek - indeks. Ministar je izgledao kao covek koga je toliko nazuljala fotelja u kojoj sedi da je spreman da iseta i iz svoje koze. Nista se nije izmenilo ni posto smo mi pokusali da pomognemo, nastojeci da mu objasnimo sta je u stvari posao policije.

- Gospodine, mi nismo saobracajni prestupnici.

- Gospodine, apelujem na vas... ne ocekujte od policije da krsi zakon.

- Gospodine, nemojte vi kao ministar policije, biti poslednji covek koji ce shvatiti da su u ovoj zemlji pogazeni ozbiljniji zakoni od onog kojim je regulisano ponasanje pesaka u saobracaju.

- Gospodine, apelujem na vas... postoje ti propisi.

ZASTO SMO IGNORISALI PROTOKOL

Da bismo stigli do generala i policije, morali smo sami sebe pozvati u te posete, svesno ignorisuci protokol. I znam da nismo pogresili.

Jednostavno, " posto nas je tako puno zvala " , vojska se kad-tad morala sresti sa onima koji misle da je bolje i nezvan na vreme pitati, nego u nevreme zvati.

Odnos prema policiji sveli smo u ravan koju je najlakse predstaviti kroz kontraargument: " Koga od nas oni pitaju kako mu se dopada njihova verzija reda i mira? " Sustina je prosta. Nama su policiju uvalili u goste, mi smo Zoranu Sokolovicu uvalili nepun sat razgovora koji sad pokusava sto pre da zaboravi.

- Gospodine, sta se to desilo pa ste vi saobracajnu policiju poceli da opremate slemovima i pancirima?

- Gospodine, apelujem na vas... ja sam drugostepena instanca. Raspitajte se na terenu... oni bolji znaju.

- Vi ste prvi covek srpske policije.

- Nemojte to da trazite od mene.

ZASTO SMO OTISLI PRVO U VOJSKU JUGOSLAVIJE

- Posle topa vise nista ne moze da puca.

Sentenca kojom je general Perisic okoncao razgovor.

KAKO SLUSA VOJSKA

Iz personifikacije Vojska Jugoslavije - prisutni oficiri proizilazi zakljucak: Vojska slusa studente.

Za nacelnika Generalstaba garantujem da, pored toga sto se pokazao spremnim da saslusa nas, slusa i Radio B 92 iz cijeg je programa i saznao za nasu nameru. Ne znam koga vojska jos slusa. Siguran sam da sve cuje.

KOGA SLUSA MINISTAR

Zakazali smo sebi sastanak u MPU-u za podne. Ministar ga je odlozio do cetrnaest casova, valjda da se zna ko ce kome da odredjuje. Klimavim gardom ministar je pokusao da eskivira pukotine staklenog zvona kroz koje su do njega dopirala pitanja.

- Zasto nas blokirate u pesackoj zoni? Da li je MUP odlucio da se od 25. decembra u Beogradu vozi i trotoarima?

- To nije tacno.

- Opkoljavate nas kordonima u ulici u kojoj trideset godina nema saobracaja.

- Takva naredba ne postoji.

- Znaci li to da smo mi izlozeni samovolji vasih ljudi? Na kojoj sednici vam je republicka vlada nalozila da policijskom represijom gusite nas protest?

- Zasto vlada...

- Ko onda?

- Gospodine... pa postoje propisi.

KAKO CE BITI

Perisic: Mi rezervnu zemlju nemamo... kada sam ratovao znao sam da se odbranim. Vi ste buducnost. I nasi borci. Mi cemo postovati i stititi Ustav.

Sokolovic: Ja ne mogu da naredim policiji da se povuce.

Ne moze policija protiv zakona.

ZASTO GENERAL NOSI SMOKING

Dok su u sluzbi za informisanje sastavljali saopstenje, Perisic nam je rekao da kao nacelnik Generalstaba ne koristi telohranitelje jer ne zeli da ga bilo ko cuva od njegovog naroda. Odgovorio sam mu da je i pored tog licnog cina tuzna vojska ciji se oficiri stide uniforme. Svi su shvatili. General je uzvratio:

- Ja na posao dolazim i sa njega odlazim kao oficir.

- Sta cemo sa poslednjim FEST-om i smokingom?

- Nekad mora i to. Puno njih bi reklo: " Sta hoce ovaj general? "

KADA CE MINISTAR POCETI DA RADI SVOJ POSAO

Pre nego sto pocne da razmislja o tome, Zoranu Sokolovicu mora biti jasno da poznavanje saobracajnih propisa nije adut koji je Studentski protest spreman da mu uvazi. Zbog toga cemo mi kordonima morati da objasnimo da ih pravi posao ceka iza ledja.

Podrazumevalo se da je indeks propusnica za Generalstab i Ministarstvo. Drzim da se jednako podrazumevalo, kako je red, da mi se po zavrsetku sastanka indeks i vrati. Vojno obezbedjenje me je uctivo ispostovalo i, ne gurajuci nos u tudje stvari, vratilo mi indeks sa svim sto je bilo u koricama. Za razliku od vojske, policija je bila toliko impresionirana adresama i telefonima pedesetak profesora, svih sluzbi Studentskog protesta, pejdzerima portparola i clanova Inicijativnog i Glavnog odbora, da je odlucila da ih zadrze za sebe.

- Gospodine, niste mi vratili sve sto sam vam predao.

- Dali ste mi indeks.

Glupo je dalje citirati policiju. Kad se krade svuda iznad nje, besmisleno je ocekivati Eliota Nesa u republickom ministarstvu. Ipak, gospodo iz MUP-a, jednako glupo bi bilo drzati vas u zabludi kako sam vam ja nesto dao. Necete dobiti nista. Ni od mene, ni od Studentskog protesta.

Miroslav Lazanski