Vatrene ulice

OPERACIJA PUZ

Pita italijanski novinar: da li ce srpski rezim uci u istoriju kao prvi koji je srusen sprdnjom

Religiozni ljudi, koji vole da ponavljaju pricu o Badnjem danu kao svetkovini u kojoj se stapaju paganstvo i hriscanstvo, dobili su dan pre praznika rodjenja Spasitelja priliku da vaskrsnu pricu o duhovnoj obnovi srpskog naroda.

Sedmonedeljna tradicija ulicnih protesta obogacenih bacanjem jaja, petardi, zvizdanjem i duhovitim parolama prekinuta je na Badnje vece, kada je nekoliko stotina hiljada Beogradjana prisustvovalo paljenju badnjaka. Vozila su prolazila u tisini, a hiljade gordih i smirenih (ne)vernika drzalo je svece u rukama, pazeci da ih vetar ne ugasi.

Da se veliki hriscanski praznik docekuje sa mesavinom mira bozjeg i nagomilanom gorcinom okupljenih svedocila su povremena zvizdanja i petarde na obodima okupljene mase pred Hramom svetoga Save na beogradskom Vracaru, koja nije uspela da cuje poruke srpskog patrijarha, niti zvuke " Rozdestva " .

" Cuo sam da je predsednik kroz zube cestitao Bozic nasoj crkvi i prosto ne mogu da verujem da se uopste odlucio na takav cin. Koliko sam cuo, u svecanoj poruci su bile samo dve reci. Tolika im je i vera i ljubav prema bliznjima i prema svom narodu " , kaze jedan svestenik, duboko potresen brojem ljudi koji se nalazio na platou gde su po predanju spaljene mosti srpskog svetitelja, i istovremeno ljut sto se Bozic docekuje sa strepnjama o mogucoj policijskoj intervenciji. Uprkos svemu, Hristos se, vaistinu, rodio.

" Pored vernika, ovde je bilo i puno ljudi koji se tek priblizavaju Crkvi, dece koja prvi put prisustvuju paljenju badnjaka ili onih koji su, prosto, uplaseni od ovih bezboznika cije su glavne zapovesti - ne ljubi bliznjeg svog i kradi. Mi smo do sada sedeli kod kuce, ali smo dosli da ovima pokazemo da nas ima dosta i da se zahvalimo arhijerejima na onom saopstenju " , prica bracni par Nikasinovic po zavrsetku najmasovnije verske svecanosti u Srba.

A dan pre Badnje veceri pokusaj vladajuce partije da omoguci nesmetan saobracaj i istovremeno spreci dalje povecavanje lavine gradjansko-pesackog zadovoljstva doziveo je slom kada su lideri koalicije " Zajedno " pozvali gradjane u protestnu voznju, koja se pretvorila u pozorisni hepening u kome je ucestvovalo nekoliko desetina hiljada beogradskih glumaca. Hiljade vozila se te nedelje (5. januar) naprasno pokvarilo, a saobracajna i ostala policija nije uspevala da regulise saobracaj.

Gradjani su uzaludno, glasom vapijucih u pustinji, zvali policiju, ali policije bilo nije. Iz autobusa parkiranih preko puta Savezne skupstine, uniformisana lica su sa vidljivim interesovanjem posmatrala saobracajni kermes, najvecu izlozbu automobilskih " krseva " ovog grada i duhovito paradiranje " mehanicara " oko svojih vozila. " E, da je Zoran Radmilovic ziv, pa da ovo vidi " , rekao je sredovecni inzenjer sa Vracara posmatrajuci poruke Miska 1, 2 i 3.

" Ma, ocajan sam. Sve mozes da ocekujes u ovoj zemlji i da ti upropaste zemlju, vode te u besmisleni rat, pokradu deviznu stednju, poniste izbore, ali da mi se pokvari moj neunistivi auto, to ni Kleopatra nije mogla da pogodi. I to bas sada, kada ove fasisticke horde nadiru ka nama... " , prica iznervirani mladic i dodaje da on samo zeli da stvara, a ne da rusi, da je za jedinstvo a protiv razdora, za literaturu Mire Markovic a ne Dostojevskog i ostalih belosvetskih mracnjaka... Dirljiva beseda se zavrsila iznenada, napomenom njegove devojke da se ne obraca pravom novinaru ( " A, ti nisi iz RTS, onda zaboravi " ).

Drugi iznervirani vozac je na pitanje novinara Radija B 92 o razlozima kvara (da li je to zato sto ste vas automobil vozili pod stranim, fasistickim zastavama) odgovorio da je do fatalnog kvara doslo jer auto nije provozao kroz institucije sistema. Dvojica prijatelja su u oronulom vozilu strane proizvodnje (a to nije slucajno, ocenio bi komentator Radio Beograda Milika Sundic) odlucila da pridremaju, nekulturno izbacivsi noge kroz otvorene prozore na otvorenim vratima.

Nekoliko metara dalje, citava ekipa elektricara, medju kojima je bilo nekoliko profesora tehnickih fakulteta, pokusavala je da popravi zmigavac na autu. zmigavac se nije dao.

Negde kod zgrade Protokola na Terazijama drugi vozac je sa kablovima u ruci pokusavao da uzme nesto bioenergije od sugradjanja za akumulator na svom automobilu. " Prijatelju, savetujem vam da uzmete malo od naseg predsednika, ali pazi da ti taj krs ne eksplodira od tolike negativne energije " , dobacuje mu jedan od desetina hiljada slucajnih prolaznika.

Atmosfera nabijena mesavinom montipajtonovskog i domaceg, civijaskog humora zbunila je sredovecni par iz unutrasnje Srbije, koji je zapanjeno posmatrao razbarusenu ulicnu povorku i pokusavao da shvati " ciji li su oni " , da bi nakon toga covek postavio nerazresivu dilemu " da li se oni bune ili se samo zafrkavaju " ... " More, dala bi im motike, pa da gi onda vidimo " , rekla je simpaticna, brkata zenica. " Cuti, bre, je l'vidis koliko ih je. 'Ajmo na stanicu " ,zakljucila je kratak politicki dijalog povodom zbivanja u zemlji i svetu glava familije. Zbunjeni par je svakih nekoliko metara okretao glavu, zastajkivao i upucivao ukocene poglede ka veselim demonstrantima. Gledajuci prizore iz " operacije puz " , jedan italijanski novinar je zakljucio da bi srpski rezim mogao da udje u istoriju kao prvi koji je srusen " sprdnjom i opstim zajebavanjem " .

Svesni razarajuceg efekta gorenavedenih aktivnosti, vlasti su odlucile da u sredu 9. januara odu korak dalje i zabrane protestne voznje, kako bi se regulisao nesmetan saobracaj. Iako se u centru Beograda pokvarilo tek tridesetak automobila, policija je tog dana uspela da izazove pravu nocnu moru za sve gradjane koji su nekud pokusavali da odu ili odnekud dodju, a prica o protestnoj voznji ce ostati upamcena kao najbolji dokaz o neogranicenosti nacina da se buni protiv jedne ogranicene vlasti. " Posle ovog ponizenja, bracni par Milosevic moze samo da popusti ili da uvede vanredno stanje. Mozda on misli da ce se ljudi umoriti ili uplasiti, ali to mu onda nisu neke misli " , kaze sluzbenica Milena K.

Samo ljudi sa zadivljujucom memorijom secaju se prvog slavljenickog skupa koalicije " Zajedno " odrzanog dan nakon istorijskog drugog kruga lokalnih izbora, kada su lideri opozicije odusevljeno govorili da srpskom prestonicom prvi put posle 50 godina nece vladati komunisti. Beogradski maratonci su od tada pretrcali 50 pocasnih krugova, u kojima se kroz maglu javljaju ciklusi sa okupljanjima pred Republickom skupstinom, setnjama sa bacanjem jaja, setnjama bez jaja, ali sa pistaljkama i petardama, serpama i poklopcima, pa kontramiting, zabrana setnje, protestna voznja, zabrana voznje...

Za to vreme, pripadnici srpske peripateticke skole su se prehladjivali i razboljevali, dobijali i gubili prijatelje, isli i vracali na prinudne odmore i vracali se s njih, ali se nisu umorili. Na vecito pitanje stranih i domacih novinara dokle mogu da izdrze, najbolji odgovor je dao setac Ignjat Petrovic, penzionisani profesor: " Mozemo vise nego sto i najveci optimisti misle. Nikada necu da zaboravim jednu zaista potresnu dokumentarnu emisiju o seljaku sa Zlatibora koji je u ovom suludom ratu izgubio jedinog sina. Kada novinar pokusava da ga utesi recima da ce i ta tuga da prodje i da ce suze presusiti, seljak odgovora da i on to misli, ali se suze stalno odnekud skupljaju. Tako je i sa ovim narodnim nezadovoljstvom. Ono se stalno odnekud skuplja. "

ZAPISI SETACA

Pravilo i izuzetak

U ovoj rubrici, NIN je nameravao da objavljuje neposredna svedocenja beogradskih setaca, ucesnika u kolonama koje su od kraja novembra na ulicama Beograda klicale slobodi, pokusavale da se izbore za svoja osnovna politicka i ljudska prava. Ni tih setaca, ni tih kolona u ovom trenutku vise nema na ulicama naseg grada pa ne moze biti ni direktnih izvestaja s lica mesta, koje je NIN zeleo da zabelezi. To je odredila ona volja i ona ruka s Dedinja koja u danasnjoj Srbiji sve presudjuje, odlucuje o svemu, pre svega o nasim zivotima i sudbinama. U toj situaciji, smatrao sam jos uvek aktuelnim da rekonstruisem, po secanju, sta sam, na Fakultetu dramskih umetnosti, rekao studentima, na njihov poziv da im se obratim, u subotu 24. novembra, oko osam sati uvece, na samom pocetku studentskog protesta. Kazao sam im sledece:

" Pridruzujem se vasem protestu i smatram sve vase zahteve pravednim. Mislim da je vasa pobuna protiv Milosevica i njegovih i opravdana i otpoceta u pravo vreme, cak mozda u poslednji cas. Kad je rec o povodu za nju, o njenoj opravdanosti sve je kristalno jasno: vi ste se pobunili protiv najvece izborne kradje u politickoj istoriji Srbije, ustali ste da odbranite pravo na slobodu, na dostojanstvo, na opstanak, na sadasnjost i buducnost.

Ali, mozda i ne znajuci, vi se bunite i protiv neceg neuporedivo znacajnijeg, mnogo sustastvenijeg. Vidite, dok ste deca, kad idete u skole i na fakultete, vi zivite u jednom prirodnom svetu u kojem se tacno zna ko je ko, ko je sta: zna se ko je dobar djak zato sto je inteligentan, a ko zbog toga sto je bubalica; zna se ko dobro igra fudbal, ko lepo peva ili dobro svira na gitari, koji se mladici dopadaju devojkama, a koje se devojke svidjaju mladicima.

Cim izadjete iz tog razdoblja zivota, nasilno vas prevode, kao i sve prethodne generacije u proteklih pola stoleca, u jedan neprirodan, partijski, komunisticki svet u kome mesto koje cete zauzeti vise ne zavisi toliko od vase pameti, od vaseg znanja, od vase savesnosti i ozbiljnosti, od onog sto zapravo jeste koliko od toga da li ste spremni da se odreknete onog najboljeg u sebi, da navucete na lice masku, da se konformisticki prilagodite poremecenom poretku vrednosti, koji ucvrscuje svemoc onih koji na svoju korist gvozdenom rukom kontrolisu citavo drustvo. I to je ono sto morate dobro da zapamtite, ono cega morate neprestano biti svesni.

Jos vaznije je da znate u kom ste se trenutku pobunili. To je cas u kome se srpsko drustvo nalazi na sudbonosnoj prekretnici. Od ishoda vase pobune zavisi da li ce ubuduce u Srbiji vlast biti smenjivana mirnim, nenasilnim, parlamentarnim putem, na izborima, ili nasilno, u krvavim metezima, u gradjanskim ratovima. Svojom pobunom, vi u stvari pruzate sansu i Milosevicu i njegovom rezimu da s najmanjom stetom po sebe odu s vlasti ako tako zeli vecina gradjana nase zemlje. Oni to jos ne shvataju i time i sebe i vas izlazu nesagledivim opasnostima, mogucoj katastrofi.

Osim toga, imate pravo da budete ponosni sto pripadate narodu za ciju je slozenu dramu u nekoliko proteklih godina malo ko pokazao pravo razumevanje, cije je ponasanje obicno tumaceno njegovom urodjenom sklonoscu da se bez otpora potcinjava autoritarnim vodjama. To je cinjeno cak i u akademskim krugovima gde se moralo znati da se nijedna komplikovana drustvena pojava ne sme objasnjavati jednim jedinim izolovanim faktorom, pogotovo sto je i on i te kako sporan. Naprotiv, taj omalovazavani narod je uspeo da dobije jedne izbore u okruzenju u kome su svi hladni, elektronski mediji, koji danas presudno oblikuju svest masa, okupirani i zloupotrebljeni od vlasti. Nesto slicno nisu postigli ni Poljaci, ni istocni Nemci, ni Cesi, ni Slovaci, ni Bugari, ni Rumuni, pa ni Slovenci i Hrvati. U njihovim zemljama su prvo oslobadjani ili bar omeksavani ti mediji pa su tek onda komunisti gubili izbore.

Zatim, valja da imate u vidu i s kim se sukobljavate. Upustili ste se u borbu ne s obicnim vlastodrscima, koji se lako ne odricu pocasti i privilegije koje idu s vlascu, vec s okrutnom, beskrupuloznom kleptokratijom ciji pripadnici, mozda cak i dvadesetak hiljada ljudi, bolje od svih drugih znaju da su zasluzili da budu krivicno gonjeni. Oni ce se braniti svim sredstvima. Da biste ih pobedili, morate da budete spremni na dugacku bitku; potrebno je da u sebi mobilisete istrajnost i upornost, volju i energiju koje biste u srecnijim vremenima trosili polako, kroz citav zivot.

Pa ipak, verujem da cete naposletku uspeti. Zasto? Odmah cu vam reci. U svom sada ne vec tako kratkom veku video sam u Evropi mnoge diktatore: Ataturka, Musolinija, Staljina, Hitlera, Franka, Salazara, Broza, Envera Hodzu. Neki od njih su nestali zajedno sa svojim rezimima, neke su, opet, njihovi diktatorski poreci za neko vreme nadziveli. Jedni su umrli nasilnom smrcu, drugi kod kuce, u svojim posteljama. Ali, nijedan od njih, ukljucujuci cak i Envera Hodzu, nije opstojao na vlasti samo zahvaljujuci gruboj policijskoj sili. Svaki od njih je bar za neko vreme, bar polovini nacije pruzao u socijalnom pogledu vise od svojih prethodnika. Ne vidim zasto bi bars na Milosevicevom slucaju bilo prekrseno to pravilo.

I, na samom kraju, zelim da vam kazem da veceras nisam govorio samo u svoje ime. Obratio sam vam se i u ime nekadasnjeg profesora ovog fakulteta, mog prijatelja Slobodana Selenica, koji vise nije medju nama. Da moze, siguran sam, da ni on ne bi govorio drukcije... "

Od te hladne, svetle novembarske veceri, ispunjene radosnim oslobodjenjem od straha desetina hiljada ljudi koji su tog dana demonstrirali u Beogradu, u beskrajnoj ceznji za slobodom, proslo je cetrdeset osam dana, a nista se nije dogodilo sto bi protivrecilo onom sto sam tada rekao. I studenti, i opoziciono nastrojeni gradjani, ali i vlast cinili su ono sto su morali i jedino mogli. Prvi su istrajali u mirnim, civilizovanim demonstracijama; drugi su pojacali represiju. Milosevic je u potpunosti ogoleo svoj mehanizam vladanja: ignorisao je narodnu volju; jos bestidnije je zloupotrebio televiziju; okupirao je Beograd cetama svojih pretorijanaca ciji kordoni u vecernjim casovima u najstrozem centru grada svetlucaju avetinjskim, celicnoplavim sjajem; dopustio je da grupe batinasa u civilu povremeno prebijaju demonstrante, cak da proliju ljudsku krv; pokazao je da njegova drzava ne pociva ni na kakvom pravnom poretku, vec iskljucivo na kvazipravnom nasilju. U stvari, u zemlji je postavljena magbetovska scena za definitivan rasplet. Od toga nas moze spasti jedino bozje cudo, ili skrivena slabost rezima, koju u ovom casu jasno ne vidimo.

Vladimir Stamenkovic, pozorisni kriticar

# Batic Bacevic