Nikola Koljevic

PROFESOROVE MUKE

U odbranu od onih koji su ga napadali, sekspirolog je posezao za Dostojevskim: " Najkrivlji si coveku kome si najvise dobra ucinio "

Od " pojave Srba " u bivsoj Bosni i Hercegovini, 1990. godine, pa sve do septembarskih izbora prosle godine, ime dr Nikole Koljevica bilo je u centru paznje. A onda, posle cetiri meseca odsustva iz javnosti, kao grom iz vedra neba, odjeknula je vest da je bivsi potpredsednik Republike Srpske, u vecernjim satima 16. januara, u svom kabinetu na Palama, pokusao samoubistvo, pucajuci dva puta, sebi u glavu.

Zasto je ovaj univerzitetski profesor, poznatu sekspirolog, digao ruku na sebe - ostalo je u sferi nagadjanja. Od svega sto je u opticaju u javnosti, pouzdano je samo da je u poslednje vreme bio dosta " potisten " , povucen u sebe. (Upravo takav je bio i 27. decembra, u Beogradu, na promociji najnovije knjige Mome Kapora.)

Da je profesora nesto mucilo, moglo se naslutiti i iz njegovog odgovora Vorenu Zimermanu, u NIN-u (1. novembra), na optuzujuce navode bivseg americkog ambasadora u Jugoslaviji da je Koljevic od njega svojevremeno trazio pomoc za " omeksavanje " Karadzica i uklanjanje Milosevica. Vec na pocetku svog odgovora, kojim demantuje Zimermana, Koljevic objasnjava zasto nije bio u prilici da odmah procita i reaguje na ambasadorove " memoarske varijacije " , napominjuci da to nije mogao " sticajem okolnosti - uglavnom zdravstvene prirode u porodici " .

U spekulisanju o mogucim motivima Koljevicevog samoranjavanja, neki mediji izvukli su " zakljucak " da je u pitanju " bolest cerke " , isticuci, cak, da je to i sam profesor Koljevic, navodno, naveo u svom oprostajnom pismu. S tim u vezi je dovedena i njegova tragedija od pre dvadesetak godina, kada je, pod nerazjasnjenim okolnostima, izgubio jednog od dvojice sinova. Medjutim, povodom takvih napisa, ubrzo je usledio demanti Koljeviceve porodice, u kojem se kaze: " Navodjenje porodicne tragedije kao jednog od motiva koji se pominje u pismu, plod je apsolutne neistine - spontane ili unapred koordinirane - spekulacije. "

Jedina zvanicna funkcija, koju je profesor Koljevic u poslednje vreme imao, bila je - predsednik Udruzenja knjizevnika Republike Srpske. A tek kada je iz kabineta predsednika Skupstine Republike Srpske objavljena zvanicna vest o njegovom samoranjavanju, objavljeno je i da je bio " spoljnopoliticki savetnik u Narodnoj skupstini RS " .

Naglo potiskivanje profesora Koljevica na marginu politickih zbivanja, kao i odsustvo njegovog imena sa svih izbornih lista, za mnoge je bilo veliko iznenadjenje. A i kako ne bi, kad se zna da je sve ovo ratno vreme bio uz Karadzica i da je ucestvovao na gotovo svim pregovorima koji su se ticali resavanja sukoba na prostorima BiH, pa i na onim " zavrsnim " u Dejtonu i Parizu. Nije ga, cak, bilo ni medju clanovima nedavno ustanovljenog Senata Republike Srpske, sto je iznenadilo i same senatore, ugledne intelektualce s obe strane Drine.

Za najveci greh, kako se moze cuti, uzima mu se sto je navodno negde izjavio da on nikada nije bio clan Srpske demokratske stranke!

Osim te " optuzbe " , dugo ga je pratila " anatema " (a s njom je i otisao sa politicke funkcije) da je bio blizak sa predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem (iako je odbio da pridje Socijalistickoj partiji). Ta " sumnja " podgrevana je na osnovu (neko vreme) cestih susreta sa Milosevicem i razgovora sa njim na " ti " , kao i na osnovu Koljevicevih cesto " meksih " stavova u odnosu na Karadzica, Krajisnika i Plavsicku.

Od tih " optuzbi " Koljevic je morao cesto da se brani isticuci da je stav zapadnodrinskih Srba od pocetka bio da se mora saradjivati sa rukovodstvom Srbije, bez obzira ko je na njegovom celu. " S onim ko je predsednik Srbije, predsednik nase matice, mi moramo saradjivati ukoliko nismo ludi ili ukoliko nismo ideoloski isfanatizovani " , objasnice jednom prilikom u NIN-u. A nekom drugom prilikom, u ovom istom listu, reci ce da " svaku sansu za prevazilazenje bilo kakvog raskola u srpskom narodu treba iskoristiti " . Jer, " koji to jos normalan covek raskol u svom narodu smatra nacionalnim interesom " ?!

Koljevicu se prigovaralo i da je bio veliki zagovornik Dejtonskog sporazuma, sto je bio " put " da zameni Karadzica. Medjutim, u Dejtonu je, kao i svi ostali pregovaraci iz Republike Srpske, Koljevic bio " protiv " mnogih resenja. Ali, po povratku iz Dejtona, na " svesrpskom samitu " u Dobanovcima kod Beograda (gde se otislo pravo s aerodroma i gde se ostalo noc i dan), svi oni, pa i drugi visoki funkcioneri Republike Srpske koji nisu ucestvovali na dejtonskim pregovorima - milom ili silom - potpisali su ovaj sporazum. Svi, izuzev generala Mladica, koji nije dosao na ovaj sastanak, iako je bio pozvan.

Po dolasku na Pale, Koljevic je dao izjavu da je Dejtonski sporazum bio " velika improvizacija " i da je " cilj organizatora bio samo postizanje sporazuma, a ne neko pravedno resenje " . U svakom slucaju, Srbi su u medjuvremenu, od najvecih kriticara Dejtonskog sporazuma postali njegovi najveci branitelji!

Odrzani su i izbori, po dejtonskom receptu, a Koljevic se nije kandidovao (niti su ga kandidovali) ne samo na Karadzicevo nego ni na bilo koje drugo mesto. Kada sam ga pre otpocinjanja predizborne kampanje upitao da li ce se kandidovati, odgovorio je " upravo sam kandidovan za predsednika, ali lokalnog bridz-kluba u Banjaluci " . Potom je " uozbiljio " odgovor: " Pre svega, koliko je meni poznato, covek nikada ne kandiduje sam sebe, vec ga predlazu drugi, odnosno politicke stranke. Ukoliko pomisljate da cu ici po narodu i skupljati potpise - ne pada mi na pamet. A verujem, niti ikom ozbiljnom u Republici Srpskoj... "

Za proteklih sest godina, cesto sam bio u prilici da se susrecem sa profesorom Koljevicem. Pricao mi je profesor o svom zivotu u predratnom Sarajevu, o svojim nekadasnjim prijateljima koji su ostali " na drugoj strani " . Posebno ogorcen bio je na Marka Vesovica, za koga se po Sarajevu pricalo da mu je licno profesor Koljevic pisao doktorsku tezu. Kada je rat poceo, Vesovic je napisao i da se " tako dobro ogrejao jedne hladne sarajevske zime " Koljevicevim knjigama, " jer im je to najbolja namjena " . Profesor Koljevic kaze da se, kad god tako nesto cuje, seti reci Golde Meir " nije mi toliko strasna vasa mrznja, koliko je strasno sto ste me naterali da vas mrzim " , iako se i sam odupire da ne upadne u zamku mrznje. To svoje odupiranje odmah podupire objasnjenjem koje pronalazi kod Dostojevskog: " Najkrivlji si coveku kome si najvise dobra ucinio. "

Jednom dok mi je pricao o Sarajevu, o sarajevskim neprilikama, shvatio sam da govori jednom polovinom duse i tela a da je ona druga polovina i dalje u tom gradu iz kojeg je morao da ode. Razumeo sam to njegovo " cepanje " tek kada su mu suze navrle na oci i kada je poceo da mi prica o sinu koga je nesrecnim slucajem izgubio, o drami njegove porodice kad su se rastajali, ne od grada u kojem su godinama ziveli, vec od sinovljevog groba... Pricao je i da mu je jedne noci na vratima vikendice na Jahorini, gde je nasao smestaj, zagrebao - medved...

Pozalio se i na " nesigurnost " , kaze da je primetio, jednom dok se setao, kako su ga pratili neki " nepoznati mladici " , za koje je bio ubedjen da su imali " tacno odredjeni cilj i nameru... " i da su dosli s druge strane Drine...

U to vreme Koljevic je izbegavao da ide u Beograd, kaze da je on licno " zamolio Karadzica da ga vise ne salje kod Milosevica " , ali da se mora raditi na prevazilazenju srpsko-srpskih sukoba...

Inace, Koljevic se nije eksponirao ni u bilo kojim unutarsrpskim sukobima. On je pazljivo cuvao i negovao " imidz " profesora. Iako je sve vreme bio uz Karadzica, on ni u vreme najzescih politicko-generalskih sukoba nije prekidao dobre odnose sa generalom Ratkom Mladicem, sto ne znaci i da se cesto nisu slagali.

On je i mogao " komotnije " da se ponasa, izmedju ostalog i zbog toga sto se kad je rec o isturenijim politicarima, njegovo ime nije vezivalo ni za kakvu " profitersku " aferu.

Zbog svega toga, svi su ga oslovljavali sa: profesore. A on ce na to, dok je bio u politickom zenitu, reci: " U politici ima malo dobrih ljudi. I u Evropi je malo dobrih politicara, a jos manje dobrih ljudi. Dobri ljudi ne idu u politiku, biraju neke druge profesije. Zbog toga sam srecan sto me i pored svih funkcija, svi oslovljavaju sa " profesore " . Moram priznati da sam na tome radio. Cak me je i predsednik Klinton tako oslovio... "

JOVAN JANjIC