INTERVJU: SVETISLAV BASARA

NEMA BOLA BEZ PATNJE

Briga JUL-a za subverzivno delovanje stranih sila bila bi mnogo logicnija da je usmerena na SANU. Ako je nesto doprinelo propadanju Srbije, pored komunistickih partija, onda je to Akademija nauka i umetnosti

Svetislav Basara dobitnik nase nagrade za pricu godine govori za NIN o postmodernizmu, SANU, piscima u politici i piscima van politike, tradicionalistima kao i o svom poimanju najnovijih dogadjaja u Srbiji.

Sartr je smatrao da su se pisac i drustvo razisli. Kaze: " Drustvo ne trazi od pisca da ga prikaze kakvo jeste, nego kakvo bi htelo biti " . Nismo odmakli mnogo od ovog Sartrovog davno izrecenog stava?

- Mi smo odmakli mnogo u svim domenima koji bi se mogli okarakterisati kao priblizavanje jednom normalnom toku stvari. Drustvo ocekuje od umetnika uopste, a pogotovu pisaca - buduci da pisci operisu onim sto je svakom coveku najblize, a to je jezik -da dobije jednu sliku o sebi koja ce biti ne samo prihvatljiva, nego i ulepsana, i to dosta ulepsana.

Naravno, u svakom periodu, u svakom dobu, nadje se dovoljan broj pisaca koji su spremni da odgovore na taj zahtev drustva. Medjutim, isto tako, svako doba ima odredjeni broj umetnika koji ne zele da ucestvuju u tom falsifikovanju realnosti i koji drustvo prikazuju onakvim kakvo ono jeste, koji u drustvenom tkivu pronalaze bolesna mesta, razoblicuju ih a sve u zelji ne da morbidno uzivaju u drustvenim nesavrsenostima, nego da ukazu na zarista koja bi se mozda mogla popraviti.

Kome je lakse - piscu koji se razisao od drustva ili onom koji to nije ucinio?

- U izvesnom smislu lakse je piscima koji se ne razilaze sa drustvom. Ja ih nazivam " drustveno-politicki pisci " .

Kis kaze da pisac velicini ljudskog poraza pokusava da suprotstavi svoj sopstveni mit, svoj individualni glas. " Slutim " , kaze Kis, " da postoji samo ova dilema: ili se predati aktuelnom trenutku, publicistici i politici, dakle prestati biti pisac, hamletovsko-verterovski hudoznik, ili istrajati, verujuci da sve to ipak ima nekog dubljeg smisla. " Kao da vas ne muci ta dilema?

- Ta dilema mene ne muci. Ovoj sjajnoj Kisovoj definiciji dodao bih da stojim na stanovistu da je pisac samo nesto manje od monaha. Dakle, to je profesija koja ne podrazumeva i od koje ne treba ocekivati udobnost, a narocito ne gradjansku udobnost. Oni koji se opredele za nju, svesni su sta ih ceka. Ako su zaista iskreno opredeljeni za to, i ako im je to zaista jedan visi poziv, oni nevolje na koje nailaze podnose sa trpeljivoscu i cak sa radoscu, jer se iz tih nevolja izlazi jaci i obogaceniji novim saznanjima i novim iskustvima.

Kako u ovom trenutku izbeci politiku i publicistiku?

- Zasto izbegavati politiku i zasto izbegavati publicistiku? Sve zavisi od toga kako se prilazi politici i publicistici. Politicki momenat je veoma bitan. Gotovo sve u dvadesetom veku je politizovano i to nije osobina samo dvadesetog veka.

U svojoj novoj knjizi koja se zove " Ideologija heliocentrizma " upravo se bavim tom temom: infiltracijom politike u evropsku realnost. Pokusavam da dokazem u toj knjizi da je i heliocentricni pogled na svet posledica politicke odluke, a ne naucnih saznanja.

Konstatujete u " Virtualnoj Kabali " da zivimo u doba koje nazivamo postmodernom. Sta podrazumevate pod postmodernistickim habitusom? Cini se da ga u odredjenoj meri drugacije poimate od drugih pisaca koji sebe smatraju postmodernistima?

- Da, ovo pitanje je veoma bitno i prizeljkivao sam da mi ga neko postavi za poslednjih godinu dana iz prostog razloga sto se toliko dezinformacija u vezi sa postmodernom ovde pojavilo. Doslo je do velike terminoloske zbrke.

Treba napomenuti da postmodernizam kao pravac u umetnosti ne postoji i da je to izmisljotina nedovoljno obavestenih teoreticara i knjizevnih kriticara.

Postmodernim se naziva odredjeno doba. Termin postmoderna uveli su francuski mislioci u drugoj polovini ovog veka. Dakle, postmodernom se naziva period koji je nedavno poceo, istorijski posmatrano nedavno, nakon sloma svih modernistickih doktrina i projekata. Te modernisticke doktrine i projekti su zapoceti od prosvetiteljstva naovamo. Dakle, to je jedan citav niz, gotovo celokupna evropska realnost koja je obuhvacena tim modernistickim projektom. Globalna kriza koja potresa svet je posledica sloma tog modernistickog koncepta koji se zasniva na glorifikaciji coveka i njegovog postavljanja na vrh piramide univerzuma, kao svemocnog gospodara prirode. Iz tog modernistickog projekta proizasle su takve stvari koje na prvi pogled nemaju nikakve veze sa pojmom modernog, onakvog kakvim se kolokvijalno uzima. Na primer, nacizam, fasizam, psihoanaliza...

Dakle, u tom smislu postmoderna je jedna vremenska odrednica, jedna vremenska epoha koja je pocela pedesetih godina sa pocetkom definitivnog sloma modernih doktrina, a zavrsila se krajem osamdesetih godina padom Berlinskog zida. Krah moderne je simbolizovan rusenjem Berlinskog zida.

Sta je, u stvari, postmoderni duh, ukratko formulisan?

- Postmoderni duh je duh koji tezi jednom povratku cvrstim osloncima, dakle, aksiologiji. Jedan krak postmodernih teoretskih mislilaca je religiozan, a drugi je humanisticki orijentisan. Ali, bilo koji pravac da su odabrali, to je pristajanje na trazenje jednog cvrstog oslonca, oslonca koji nije vestacki, koji nije od danas do sutra, koji nije nestabilan. Svi projekti modernizma su nestabilni.

Nisu li jedan od ozbiljnih nasih generatora svekolikih nevolja stvaraoci koji se prepoznaju pod pojmom tradicionalisti, odnosno modernisti koji decenijama daju alibi, na ovaj ili onaj nacin, svojim partijskim drugovima u nasem izolovanju od Evrope i svetskih duhovnih tokova? Logisticka podrska vlasti?

- Da. Kod nas postoji veliki broj intelektualaca koji daju ne samo logisticku, nego i teoretsku i svaku drugu podrsku ovoj vlasti.

Sokantniji od pisaca te orijentacije jesu pseudoistoricari; ja bi ih nazvao grupom skolovanih mitomana.

Cela ta ekipa je smestena u SANU. Briga JUL-a za subverzivno delovanje stranih sila bila bi mnogo logicnija da je usmerena na Akademiju. Ako je nesto doprinelo propadanju Srbije, pored komunistickih partija, onda je to Akademija nauka i umetnosti.

Akademija u kojoj je bilo mesta za Josipa Broza, a za Crnjanskog nije. Ta Akademija je ne samo opasna; ona je nacionalna sramota.

Na paradigmi Dobrice Cosica, u uslovima mentalne hibernacije tvrdite da taj simulakrum nije delatan. Postoji li uopste delatan simulakrum? Nije li i ovo sto se danas desava takodje simulakrum?

- Ne. Nema delatnih simulakruma. Simulakrum je potpuno isti kao ono sto simulira, s tim sto nije delatan i sto za razliku od jedne pojave koju simulira, koja ima svoj istorijski tok - simulakrum je tu da spreci taj istorijski tok.

Ova nasa stvarnost je, na zalost i na nesrecu, krcata simulakrumima, strasnom terminoloskom zbrkom, jednom opstom pometnjom u toj misaonoj sferi iz koje, dakle, proisticu sve ostale nevolje.

Prvo dolazi duhovna beda, a onda materijalna.

Takozvana ovdasnja udruzena levica je u jednoj ozbiljnoj politickoj analizi, u stvari, desnica. To su ljudi koji su krajnje konzervativni, koji zele da zacementiraju jedan prevazidjeni sistem, dok je, na primer, Seseljeva Radikalna stranka levica, stranka koja pociva na populizmu, koja ima cvrstu, rigidnu unutrasnju autoritarnu strukturu.

Centar i stvarna levica tek treba da se izrode iz ovih protesta koji nailaze. Tek treba da se stvore jedan autentican centar i autenticna levica.

Posle pola veka ovo je jedini dogadjaj koji se moze nazvati istorijskim. Ovaj spontani narodni otpor protiv jedne tanatokratije, protiv jedne vlasti koja krupnim koracima vodi ovaj narod u nestajanje.

Moze li se reci da dosadasnja strategija budjenja i trajanja kolektivne energije, usled istrosenosti svoje konstrukcije, dolazi u fazu kada se budi individualna, subjektivna energija? Da li tu lezi nas spas i da li bas u tome modernisti, da ih uslovno tako nazovemo, vide subverzivnu delatnost grupe mladih, postmodernistickih pisaca? Da li oni tu vide subverzivnost postmoderne?

- Sumnjam da njihova razmisljanja odlaze tako daleko i tako duboko. Oni su, po mojoj oceni, uplaseni iz cisto prakticnih razloga. Uplasili su se da ce biti istisnuti sa knjizevne scene, jer je to takav sklop svesti, koji decenijama opstaje upravo uz pomoc politickih odluka. Dakle, oni koji su politicki bili podobni, koji su politicki bili inaugurisani, oni su trajali u ovoj kulturi.

Ono sto je Bulatovic govorio: literarna sekcija Prve proleterske.

- Apsolutno, Bule je to umeo lepo da sazme. Oni su trajali bez obzira na vrednost. To ne bi bilo tako strasno da tokom vremena nisu spustili opsti kulturni nivo. Buduci da do skora, do pre petnaestak godina, nije bilo nikakve alternative takvoj literaturi, ljudi su to prihvatili kao plafon. Otuda i dan danas postoji sirok krug ljubitelja tih socinenija.

Najveca steta je u tome sto je takva literatura, sto su takvi pisci postavili prepreku estetskom razvijanju citalacke publike kod nas. To se malo promenilo u poslednje vreme.

U " Napuklom ogledalu " pisete: " Nismo mi postali od majmuna, nego smo postali majmuni " . Da li smo dosli u njegosevsku situaciju: gleda majmun sebe u zrcalo?

- Apsolutno, posle dugog perioda nasilja nad realnoscu, bezanja od realnosti, falsifikovanja realnosti, sto se jos nastavlja (sada tragikomicno na programu septicke jame iz Takovske 10), mi se suocavamo sa realnoscu. Ovo se definitivno moze tako odrediti kao jedno sumiranje i otreznjenje. Zato je veoma mucno. Bojim se da ce biti jos mucnije, ali druge nam sada nema.

Nema bola bez patnje?

- Nema bola bez patnje i tu casu moramo popiti do dna. Nema druge.

# LUKA MICETA