Konkurs za predsednika

SRBIJA JE UMORNA OD HAVELA

Ova zemlja vec sada izgleda isuvise mala za onoliko Havela koliko se pominje po kafanama i novinama

Nezahvalna i nemilosrdna beogradska intelektualna carsija zabavlja se ovih dana trazenjem naseg Havela, misleci da ce joj neki pisac, poput Deda-Mraza, sa malim zakasnjenjem, doneti na poklon dugo ocekivanu slobodu. Vec prvi koraci u toj potrazi otkrili su nekoliko nepopravljivih gresaka, tako da citav taj posao vise predstavlja zabavu za carsiju i kompromitovanje neduznih kandidata, nego sto nagovestava neku korist za sve nas.

U bolje organizovanim narodima Havel se, naime, trazi onda kad se pripremaju dogadjaji, a ne onda kad oni prerastaju mogucnosti ucesnika. Havel se ne trazi javno, preko novina, on se trazi u tajnosti, a njegovo ime saopstava se javnosti tek onda kad ste sigurni da ce vecina biti zadovoljna izborom. Ovako, samo deset dana od prvog pominjanja te ideje, svaka cistacica u Srbiji zabavljena je manama kandidata, sto, evo, i meni daje za pravo da se pozabavim ovom temom.

Dok se na sve strane trazi srpski Havel niko ne kaze da li se misli na vodju aktuelnog protesta, koji ce doci na vlast putem tekuceg nenasilnog narodnog pokreta, ili se misli na Havela kao predsednickog kandidata na buducim predsednickim izborima.

Ako se misli na onog prvog Havela, nekoga ko bi se stavio na celo opstenarodnog otpora, zaista je tesko pored zivog Vuka Draskovica, Zorana Djindjica i Vesne Pesic zamisliti nekog novog lidera, ne zato sto nije sigurno kako bi taj vodio narod, nego zato sto bi on, bez obzira na funkciju, u stvarnosti bio talac ovo troje. On bi imao funkciju, ali ne bi imao vlast jer bi mu svi potezi bili odredjeni voljom opozicionih celnika koji " komanduju " svojim strankama, pa, prema tome, i najvaznijim odlukama. Bio bi to general sa vojskom, ali bez oficira, sto bi nekome odgovaralo ali njemu svakako ne.

Vec prve izjave Vesne Pesic i Vuka Draskovica, na pominjanje same ideje o nekom Havelu, govore o tome da oni upravo sebe vide u toj privlacnoj ulozi, to jest da nikome nece dozvoliti da se proslavi na njihovom trudu. Dozvolice to samo onome ko bude strogo kontrolisan njihovim zeljama i potrebama. Cak i u tom slucaju, svaki lider pokusace da " progura " sopstvenog Havela, a to bi izazvalo teske potrese u redovima koalicije. Ova zemlja vec sada izgleda isuvise mala za onoliko Havela koliko se pominje po kafanama i novinama; skoro da bi se moglo reci da je Srbija vec umorna od Havela.

Kad se govori o drugoj varijanti, Havelu, kandidatu opozicije na buducim predsednickim izborima, valjda zato sto je Havel knjizevnik, operise se najcesce imenima pisaca. Pri tom se zaboravlja da pisci nikad nisu bili dobri politicari. Previse emotivni, sa previsokim moralnim zahtevima, neizlecivo obavezani sopstvenom literaturom pisci su uvek imali dobar osecaj za pojedince, ali slab osecaj za mase. A bez njega nema dobrog politicara. Od Njegosa pa do samog Havela, svaki ce od njih imati bolje mesto u istoriji knjizevnosti nego u politickoj istoriji. Pisac i politicar su dve suprotnosti koje se uglavnom iskljucuju. Dobra politika ne podnosi suvisne emocije i to se vidi na piscima politicarima.

Dobrica Cosic, nas prvi pisac sa havelovskom prilikom, a kazu i kandidat za novog Havela, u svom nedugom mandatu na mestu predsednika Jugoslavije to je odlicno pokazao. Prepatetican, pomalo staromodan, nesnalazljiv pred reflektorima i kamerama, neodlucan u kljucnim trenucima, delovao je iznenadjen polozajem u kojem se nasao, kao da ga nisu pitali pre nego sto su ga izabrali. Zbog svega toga, uprkos svom iskustvu i popularnosti, u ovom trenutku on bi Milosevicu mozda najvise odgovarao kao protivkandidat i vlast ce se verovatno truditi da, na neki nacin, pospesi njegovu kandidaturu, kao sto pospesuje promociju nekih opozicionih stranaka onda kad joj to moze koristiti. Kao iskusan i mudar covek Dobrica Cosic to, verovatno, nece dozvoliti.

Ono sto je u svesti opozicije decenijama bio Dobrica Cosic, to je danas Dusan Kovacevic, nas najpopularniji i u svetu najigraniji pisac. On bi, bez sumnje, bio najbolji, autenticni kandidat onih gradjana koji se nalaze na ulicama nasih gradova, favorit studenata i mladjeg narastaja.

Ali, Srbija nije samo to. Srbija su i milioni starijih ljudi koji za njega, prakticno, nisu ni culi. Da bi pobedio on bi morao da ulozi malo truda i u ono sto se zove medijski nastup jer za prosecnog, sredovecnog gradjanina koji ne ide u pozoriste i ne cita novine, televizija predstavlja sve. Fantastican pisac, odlican u novinskim intervjuima, on je ponekad neubedljiv u televizijskim nastupima, sto je veoma znacajno u vreme kad ovaj medij predstavlja najvecu snagu. Pamtimo njegove drame, ali ne pamtimo njegove govore.

Uprkos duhovitoj izjavi da ne namerava da menja ni prezime ni posao, zlobnici, kojih u nasem narodu nikad nije bilo malo, Duskovo svakodnevno ucesce u opozicionim i studentskim protestima tumacice njegovom potrebom da se nametne kao kandidat za novog predsednika. On bi, zaista, bio odlican predsednik, ali kao predsednicki kandidat bojim se da bi, poput Vuka Draskovica, bio isuvise otvorena meta za manipulante kao sto su Milosevic ili Seselj. Mozemo samo pretpostaviti sta bi se u toku predizborne kampanje srucilo na normalnog, moralnog, nekompromitovanog Duska Kovacevica. Vec prevremeno isticanje njegove " kandidature " umnozilo je broj njegovih protivnika. Kovacevicu, zapravo, najvise smeta sam Havel, jer ta slicnost izmedju dva dramska pisca, ta nasa potreba da se na silu ostvari podudarnost sa dogadjajima u Ceskoj, samo oduzima autenticnost ovdasnjem buntu, a sa tim i Dusku Kovacevicu kao eventualnom lideru. On je zasluzio da bude nas Havel ne zato sto pise drame, nego zbog citavog svog zivota u kome nema moralnih posrnuca i zbog svog dela u kome nema nevaznih komada.

Milan Panic nije pisac, ali poslednjih dana i on figurira kao kandidat za srpskog Havela. Njegova tipicno americka sposobnost da jednostavno formulise i najkomplikovanije misli, pokretljivost i veciti optimizam doprineli su njegovoj svojevremenoj velikoj popularnosti. On je najvestiji od svih " kandidata " u ophodjenju sa medijima. Jedini ima nesalomivi pobednicki duh i energiju neophodnu predsednickom kandidatu u zemlji gde ucesnici izigravaju sva pravila postene politicke borbe. Da nije bilo prevelike opreznosti Dobrice Cosica on bi i 1992. godine bio blize pobedi, iako se ni njegov ulazak u drugi krug sa Slobodanom Milosevicem ne bi smeo smatrati neuspehom. Ako bi nas Amerika otvoreno zamolila da glasamo za njega mi bismo to mozda i ucinili, ali ako nam ga natura kao nase najvece dobro, onda su njegove sanse veoma male.

Matija Beckovic mozda jedini od nasih Havela ima u sebi iracionalizam koji se moze suprotstaviti iracionalizmu Slobodana Milosevica. Njegove izjave koje se pamte, govornicki dar i postojanost u veri u sebe ucinili su da ga narod dozivljava ne samo kao prvog medju pesnicima, nego i kao najmudrijeg medju Srbima. Ono sto je u Evropi drama to je kod nas pesma pa bi, prema tome, nas Havel mogao da bude Beckovic.

Njegova pateticno formulisana mudrost i ironicna, dvosmislena duhovitost korespondira sa narodom na onoj liniji koja spaja pesnika i politicara. Njegove nekadasnje afirmativne izjave o predsedniku " cije ime i prezime samo govori " i o " stoci nerazumnoj " sa kojom se bio " pomesao " mogle bi da umanje njegove sanse, ali, kako nas narod slabo pamti, a Matija sve bolje govori, Beckoviceve sanse nisu nista manje nego pre pet, deset ili petnaest godina. On ima jednu tajnu, emotivnu vezu sa srpskim i crnogorskim narodom koja ga ponovo svrstava u red najozbiljnijih kandidata za vodju protiv vodje.

Vaclav Havel, poznati dramski pisac i aktuelni predsednik Ceske Republike postao je poznat u svetu davno, ali je politicki izbio u prvi plan 1989. godine, na talasu velikih evropskih previranja koja su, ruseci Berlinski zid, rusila i sve ono sto je on simbolizovao. Havel je bio ne samo simbol otpora komunizmu nego mozda jos vise simbol oslobodjenja od ruskih trupa koje su u Cehoslovackoj dozivljavane kao okupatorske. Takvih trupa ovde u vreme komunizma nije bilo. Plisana revolucija izvedena je nenasilno kao sto je, shodno mentalitetu Ceha, nenasilan bio i njihov otpor fasizmu i komunizmu. Havel je osvajao vlast onda kad je komunizam u Ceskoj vec bio psiholoski pao, ruseci jednog predsednika koji je inaugurisan voljom strane sile i nikad nije pobedio na visestranackim izborima. I konacno Havel je srusio onoga od koga su Rusi vec bili digli ruke.

Ovo su samo neke razlike koje govore da bi nasem Havelu bilo teze nego njihovom. Niti je ovo 1989. godina, niti smo mi Ceska, niti je Slobodan Milosevic Gustav Husak, niti je Mira Markovic Husakova zena.

Iz ceskog iskustva nije ucila samo nasa opozicija nego je ponesto naucila i nasa vlast. Istorija se ne moze rezirati. Da je ruski car Nikolaj II Romanov znao da ce na finsku zeleznicku stanicu u Petrogradu, u aprilu 1917, odnekud doci Lenjin, mozda se komunizam ne bi ni dogodio. U tom slucaju nepotreban bi bio i ceski Havel, a kamoli ovaj nas koga smo prinudjeni da pravimo usred zime, kao kakvog Sneska Belica koji ce se otopiti sa prvim danima proleca, kao sto se vec tope nase predstave o najboljim ljudima, kojih se setimo tek onda kad vise nema ko da nam pomogne.

Radoman Kanjevac