Dokumenti

DA LI SLIKA LAZE?

Ugledni svajcarski list " Die Njeltnjoche " (9.1.1997) objavio je tekst Tomasa Dajhmana koji baca drugaciju svetlost na fotografiju koja je bila jedan od simbola rata u Bosni. Tekst objavljujemo neznatno skracen

Potrajalo je nekoliko dana pre no sto sam i sam u to poverovao: najsenzacionalniji ratni snimak iz Bosne je - falsifikat. Snimak je 5. avgusta 1992. zgotovio jedan britanski TV tim. Clanovi te ekipe bili su: Peni Marsal, sa A-TI-EN-a, Jan Valijams, Kanal 4 i reporter " Gardijana " Ed Valijami. Iza ograde od bodljikave zice snimljen je nag Fikret Alic u Trnopolju, u logoru za zarobljenike bosanskih Srba. " Dokaz " , pisalo je masnim slovima iznad tog snimka u " Dejli mejlu " dva dana kasnije: " Ovo su scene nalik na one crno-bele titrajuce snimke iz pedeset godina starih filmova o koncentracionim logorima nacista. "

Ovaj snimak je sirom sveta reprodukovan u milionskom tirazu. Postao je istorijski dokument: dokaz o postojanju navodnih koncentracionih logora u Bosni, pedeset godina posle holokausta. Ni ja isprva nisam posumnjao u taj snimak sa Fikretom Alicem iza zica u Trnopolju.

Kada sam posmatrao te snimke A-TI-EN-a koje je emitovala nemacka televizija, moja supruga me prva upozorila na jedan detalj. Ukoliko su na ovom snimku prikazani zatocenici jednog bodljikavom zicom okruzenog logora, zasto je onda ta bodljikava zica pricvrscena na nosece stubove sa one strane na kojoj se nalaze zatvorenici? Te zice se obicno zakucavaju za stubove spolja, jer se tako ogradjuje neki prostor.

Nesto sa tim snimkom nije bilo u redu. Stoga sam krenuo za Bosnu. Moja istrazivanja kojima sam podvrgao i neiskorisceni filmski materijal A-TI-EN-a pokazala su da nisu snimljeni zatocenici tog logora, a u njihovoj sredini Fikret Alic, bili okruzeni bodljikavom zicom, vec britanski novinari koji su sa jednog zicom ogradjenog lokaliteta snimali prostor na kojem se nalazio logor. A tamo gde su se novinari nalazili, bila je jedna supa, na nju se nadovezivao prostor logora: jedna skola, neka zgrada nazvana " Dom " sa sportskom dvoranom, ambulantom i teren za sportske aktivnosti. A kako su napravljeni ti snimci? Britanski tim novinara je stigao u Bosnu krajem jula 1992. na poziv tadasnjeg predsednika bosanskih Srba Radovana Karadzica. Karadzic je bio na jednoj medjunarodnoj konferenciji u Londonu i uoci svog povratka intervjuisali su ga urednici A-TI- EN-a i " Gardijana " o glasinama koje su kolale o brutalnim zarobljenickim logorima. Karadzic je poricao njihovo postojanje i odobrio jednoj ekipi novinara da posete inkriminisana mesta.

Dana 28. jula stigli su Valijami, Peni Marsal i Valijams u Beograd. U svom prtljagu imali su spisak bosanske vlade sa " koncentracionim logorima " Srba. Prvo su reporteri, krenuvsi iz Beograda, posetili dva takva mesta i ustanovili da su zapravo u pitanju logori za izbeglice. To uopste nisu bili nikakvi konc-logori. Treceg avgusta su stigli avionom na Pale. Sledeceg dana nastavili su put za Banjaluku, a narednog, 5. avgusta produzili u Prijedor. Novinari su zatim, uz vojnu pratnju stigli u Omarsku i, konacno, Trnopolje. Clanak Roja Gutmana o Omarskoj, naslovljen " Logor smrti " , objavljen je 2. avgusta u " Njusdeju " pa je i urednistvo ovog britanskog tima u Londonu ocekivalo od reportera senzacionalni materijal. Marsalova je posle svog povratka, u jednom clanku za " Sandej tajms " napisala da su ona i Valijams od svog glavnog urednika dobili nalog da nista ne salju pre no sto snime ekskluzivne storije o " konc-logorima " .

Ekipa reportera bila je potistena prizorima koje su videli u logoru u Omarskoj, ali je to za njih ipak bilo razocaranje: zatocenici jesu bili cuvani od strazara naoruzanih masinkama i vecinom su ljudi delovali izgladnelo. Ali, ocigledno su bili zaplaseni pa nisu smeli s novinarima da porazgovaraju. No, snimci ipak " nisu bili dovoljno sokantni " . Nisu predstavljali " dokaz o mucenjima i ubijanju " - prokomentarisala je svojevremeno i Monika Gras u reportazi " Omarska - logor smrti " na nemackoj radio stanici " Zidvestfunk " . Peni Marsal i Valijams behu ozlojedjeni, jer im uprkos Karadzicevom obecanju nije bilo dopusteno da udju u sve zgrade. Posle zucnih, neuspesnih pregovora sa vojnom upravom logora, oni se uputise ka poslednjoj stanici svoje marsrute Trnopolju, samo nekoliko kilometara udaljenom od Omarske.

Reporteri su tamo snimali u skolskoj zgradi prepunjenoj dusecima i neudobnim lezajevima, zatim u drugoj zgradi gde su naisli na istovetan prizor. Konacno, i pod vedrim nebom gde se tiskalo na stotine ljudi. Istog dana kada su reporteri bili stigli, dopremljena je i jedna grupa Muslimana iz logora Keraterm.

U obimnom filmskom materijalu koji su snimili i dan kasnije obradili u Budimpesti a potom poslali u London (gde je iste veceri i emitovan), nasli su se i snimci razgovora novinara kroz zicanu ogradu sa tim Muslimanima medju kojima je bio i Fikret Alic. A ti snimci koji su sugerisali utisak da je logor opkoljen zicanom ogradom, nastali su ovako. Marsalova i njen snimatelj Irvin dosli su na taj lokalitet opkoljen zicanom ogradom posavsi sa jedne raskrsnice sa juzne strane. Pre rata tu su se prodavali poljoprivredni proizvodi a svojevremeno je uskladistavan i zidarski alat. Da bi se taj materijal i potrepstine obezbedile od kradljivaca, znatno pre izbijanja rata tu je podignuta zicana ograda. Novinari su prosli prvo kraj trafo-stanice i supe, a potom su prisli zicanoj ogradi na severnoj strani gde su se ubrzo okupili radoznalci. No, ti senzacionalni snimci nacinjeni su sa unutrasnje strane tog lokaliteta.

Neemitovani A-TI-EN-ov filmski materijal koji sam imao prilike da pogledam, pruzio mi je mogucnost da sagledam kako je snimatelj dosao do te storije. Snimao je sa raznih pozicija kroz zicanu ogradu, cas izostravajuci bodljikavu zicu, cas ogradu od pletene zice. Kamera, pak, neprestano je tragala za stravicno omrsavelim ljudima. Alic, koji se 17. avgusta 1992. pojavio na naslovnoj strani " Tajma " , bio je upravo onaj lik koji im je bio pozeljan. I na vecini ostalih izbeglica videli su se tragovi iznurenosti kao posledica ratnih dogadjanja, ali njihovi likovi uopste nisu mogli da se uporede sa Alicevim izgledom kostura.

Peni Marsal je kasnije u tekstu u " Sandej tajmsu " napisala: " Dzeremi Irvin, nas snimatelj, bio je svestan da smo se iz Prijedora vratili sa pravim snimcima. Ali, tek kada smo u Budimpesti u nasem malom studiju pregledali snimljeni materijal, poceli smo da shvatamo njegovo pravo znacenje. " Valijami je u svojoj knjizi " Seasons in Hell " ( " Paklena vremena " ) ovako objasnio to znacenje: " Svojim isturenim rebrima iza bodljikave zice, Alic je postao simbol rata na mnogim naslovnim stranicama novina i televizijskim ekranima. "

Kada sam posetio Trnopolje, razgovarao sam sa porodicom Baltic koja je odranije poznavala taj logorski prostor. Sedamanaestogodisnji Dragan pohadjao je sve do aprila 1992. godine skolu u Trnopolju. " Sem na prvom raskrscu oko te supe, nikad nije postajala zicana ograda " - objasnio mi je. Njegova devetnaestogodisnja sestra Dragana je to potvrdila i dodala da je na ulici, nasuprot skole, postojala niska, samo metar visoka zicana ograda. Ona postoji jos i danas i moze da se vidi i na snimcima A-TI-EN-a. Izbeglice se oslanjaju na nju a na drugim mestima je preskacu.

Peru Curguza zatekoh u njegovoj kancelariji u Prijedoru. On rukovodi regionalnim ogrankom Crvenog krsta i bio je u Trnopolju u vreme dok je postojao centar za izbeglice. A u avgustu 1992. intervjuisali su ga i britanski reporteri. On mi je tada izjavio da su ti ljudi dobrovoljno dosli tamo da bi tu nasli utociste. On mi je takodje rekao da u vreme postojanja logora nikad nisu bile postavljene zicane ograde. Naprotiv: kada su zatvoreni logori u Keratermu i Omarskoj, Trnopolje bese prepuno. Tada je tu bilo smesteno 7 500 ljudi. Izbeglice su porusile okolne ograde kako bi sebi podigli satore i male kolibe. Curguz je uporno tvrdio da tu nije postojao logor za zarobljenike vec sabirni centar za prognane Muslimane.

Na osnovu filmskog materijala A-TI-EN-a mogao sam da zakljucim da veliko prostranstvo logora nije bilo opasano bodljikavom zicom. Jasno se vidi da su se ljudi na ulici i na teritoriji logora slobodno kretali a neki su sebi podigli i satore. I na prostoru opasanom zicom vidi se grupa od petnaestak ljudi, pored ostalog, zena i dece, kako sede pod jednim drvetom. Na drugim sekvencama video sam upravo pridoslu grupu muskaraca iz Keraterma, i to iz druge perspektive. Snimatelj se vise nije nalazio na prostoru ogradjenom zicom vec dvadeset metara zapadno od tog mesta. Izbeglice su stajale iza jedne niske pletene ograde koja se nastavljala na zicanu oko supe i dopirala sve do ugla iza sportske dvorane. Oni su tamo iscekivali da budu registrovani, kao i na dalja uputstva - objasnio mi je Igor Curguz, nekadasnji cuvar logora.

Kako je, svestan isfabrikovane prevare neko jos mogao mirno da spava? pitao sam se. Valijami je svoju reportazu zavrsio dan nakon posete Trnopolju. Clanak je objavljen u " Gardijanu " nekoliko sati nakon sto je A-TI-EN prvi put prikazao te snimke uvece, 6. avgusta. Pada u oci da Valijami koji pre no sto je zavrsio svoj tekst nije video filmski prilog A-TI-EN-a, uopste nije pomenuo ni rec o nekoj ogradi od bodljikave zice. U svome tekstu on korektno izvestava da se Trnopolje ne moze opisati kao koncentracioni logor. To njegovo uravnotezeno i objektivno prikazivanje situacije odnosilo se i na razgovore vodjene sa Muslimanima koji su potvrdili da protiv njih nije primenjeno nikakvo nasilje i da im ovaj lokalitet pruza izvesnu sigurnost.

Izlaganje " Gardijanovog " reportera se pri opisivanju njegovih utisaka iz Trnopolja izmenilo i to drasticno pre no sto je 1994. objavio svoju prvu knjigu " Paklena vremena " . Ocigledno podstaknut reagovanjima izazvanim objavljivanjem snimaka, sada se u centru paznje nasla bodljikava zica koju u svojim ranijim tekstovima Valijami uopste nije pominjao. Svoje prve utiske o Trnopolju on je tada ovako opisao: " Jos vise kaljavih puteva, jos veci broj spaljenih sela i konacno nesto sto je nekad verovatno bila skola i - jedan zastrasujuci prizor: prepunjeni lokalitet logora ogradjen ogradom od bodljikave zice. "

Inar Gnoric, Musliman koji je razgovarao sa Valijamijem u Trnopolju, rekao mu je da su oni iz bezbednosnih razloga dosli ovamo. U clanku u " Gardijanu " Valijami taj razgovor navodi ovim recima: " Ovde je bezbednije, ali ne znamo koji je nas status. Mi smo izbeglice, ali oko nas su cuvari i zicana ograda. " Kakva god ograda da je bila pomenuta u Valijamijevoj knjizi, taj citat je donekle izmenjen u tom smislu sto Gnoric pominje ogradu od bodljikave zice.

S povecanim samopouzdanjem u opisivanju tog snimka sa bodljikavom zicom izjasnjava se i Peni Marsal. Napisala je opsiran izvestaj za " Sandej tajms " 16. avgusta 1992. godine. Taj izvestaj je mestimicno delovao kao neko izvinjenje, kao da joj je bilo neprijatno ogorcenje koje su ti snimci izazvali. Ona se poziva na svog snimatelja Irvina koji je uprilicio te snimke i na svog glavnog urednika koji je bio spreman da snosi ceo rizik njihovog poduhvata.

Marsalova je u svom prvom napisu suprotno Valijamiju pomenula ogradu od bodljikave zice ali, ona je samo kratko napisala: " Napolju je bila bodljikava zica. " Svoje utiske u toku druge posete logoru, nekoliko dana kasnije, ona u istom tekstu ovako opisuje. " Logor se sedam dana posle naseg prvog izvestavanja spolja izmenio. Ograda od bodljikave zice bese uklonjena, a Srbi su zarobljenicima omogucili da sebi sagrade neku vrstu koliba. "

Ranjiva strana njene reportaze: ograda od bodljikave zice bese nestala. No, Marsalova je ipak napisala istinu. Naime, ograde koje je njen kamerman snimio pri prvoj poseti, do njihovog povratka odista behu maltene sve uklonjene. To sam mogao da utvrdim na osnovu snimljenog filmskog materijala koji je ona sa svoje druge posete ponela kuci. Ostali su jedino niska zicana ograda oko skolske zgrade, nekoliko potpornih stubica sa ulicne strane i oko supe cvrste metalne sipke za koje je bodljikava zica bila pricvrscena. A na zapadnoj strani te parcele i do danas su sacuvani ostaci delova visece bodljikave zice.

Valijami napisa u svojoj knjizi: " Cetiri dana nakon nase posete Trnopolju ograda je uklonjena... " No time je i nadalje on sugerisao javnosti da je cela teritorija logora bila opasana bodljikavom zicom. Necovecni uslovi koji su bili uvedeni u toku rata, za posmatrace sa Zapada bili su nepojmljivi, a postojanje takvih centara kao Trnopolje u kojima su ljudi ziveli pod brutalnim uslovima, s pravom su smatrani neodrzivim. No, u ratna vremena civilne norme vise ne vaze, a imajuci u vidu postojece neprilike, moglo bi se reci da se u Trnopolju zivot odvijao relativno podnosljivo. Moja istrazivanja navela su me da zakljucim kako oznaka tog mesta kao zarobljenickog ili cak i konc-logora u tom smislu da bi tamo ljudi u sklopu nekog rasisticki-agresivnog plana bili ubijani i zlostavljani, nema nikakvog osnova. Bez sumnje je i u Trnopolju dolazilo do incidenata pa i do silovanja i ubistava. Ali, koliko god to cudno zvucalo, da nije bilo tog sabirnog centra za prognanike u vreme jednog izvanredno brutalnog rata i zastite koju su im pruzali srpski vojnici, zivot bi izgubio znatno veci broj nezasticenih muslimanskih civila.

Reportaza A-TI-EN-ovaca pruzila je pogresnu sliku o logoru Trnopolje, a bila je od uticaja i na politiku Zapada prema bosanskim Srbima. Talas ostrih represalija, pa i pretnje vojnim udarima, bile su posledica. I pri prvom sudjenju u Medjunarodnom sudu za zlocine u Hagu bosanskom Srbinu Dusku Tadicu ta ista ograda od bodljikave zice odigrala je znacajnu ulogu. Tadica je svedok " L " (kasnije identifikovan kao Dragan Opacic, za koga se ispostavilo da ga je policija u Sarajevu primorala da lazno svedoci) okrivio da je u logoru Trnopolje ucestvovao u ubijanju i silovanjima. Opacic je 15. avgusta 1996. u sudnici u Hagu nacrtao skicu sa ogradom od bodljikave zice koja je navodno opasivala ceo prostor logora.

I Valijami je bio pozvan da svedoci. Sestog i sedmog juna 1996. on je izneo svoja iskustva i opazanja o raznim aspektima rata na Balkanu. Svoja izlaganja propratio je projekcijom snimaka filmskog materijala. Kada se Valijami suocio sa mestom na kojem je prikazan Fikret Alic iza bodljikave zice, zamolio je da se video-uredjaj zaustavi: " Ne znam ko je time bio vise zaprepascen sto je ugledao one druge. Mi koji smo ugledali one ljude iza zice, ili oni, kada su videli grupu ljudi sa beleznicama i kamerama kako izlaze iz autobusa. Mi smo potrcali ka njima i nekolicini njih pruzili ruku. Bili smo zbunjeni. Opisacu one iza ograde radije uz iskljuceni video, jer cu u tome bolje uspeti ako ne pokusam da komentarisem ono sto je na snimcima prikazano. "

Zbog cega Valijami nije zeleo da se pogledaju te upecatljive scene? Spontano sam pomislio da je mozda hteo da izbegne pitanja koja bi se odnosila na bodljikavu zicu. Krunu svega pruzio mi je pravobranilac Vladimirof. Ispricao mi je da je dan nakon razotkrivanja Opacica kao lazljivca, upitao " svedoka " o motivima njegovog laznog davanja iskaza. Opacic je izjavio da mu je policija u Sarajevu pokazala video-snimke Duska Tadica iz Trnopolja, koga je samo povrsno poznavao. Izmedju ostalog, pokazali su mu i filmski materijal A-TI-EN-a sa ogradom od bodljikave zice. Da Opacic nije blagovremeno razotkriven kao lazljivac, Tadicev pravobranilac pomenuo bi spornu bodljikavu zicu, pa bi mozda vec tada bilo utvrdjeno da je A-TI- EN-ov snimak falsifikat.

Preveo: Andrija Grosberger