Spijunska posla

CUDA ZECICE ANDJELKE

O studentima koji izdaju drzavu u Americi, " liders programima " , Fulbrajtovim stipendistima, zaradama " obavestajaca "

Novembarskom " Mozdanom olujom " studenti Beogradskog univerziteta uspeli su da " zavedu " najveci deo domace i strane javnosti. Ne i " iskusne " dopisnike i komentatore agencije Tanjug koji uspaniceno upozoravaju na smisljeno spijunsko delovanje koje se iz magicnog trougla na Studentskom trgu siri po svetu. Da " nista nije kao sto izgleda " dokazali su dopisnik ove agencije iz Njujorka i sef iz Beograda, otkrivajuci u poseti studenata Beogradskog univerziteta Americi jos jedan " pokusaj da se sto crnjim bojama odslikaju sadasnje prilike u Srbiji " . Studenti su, " otkrio " je Tanjug, americkom senatoru Alfonsu d'Amatu, inace predsedniku Helsinske komisije, prosledili " konkretne obavestajne podatke " a zauzvrat dobili odgovarajuca uputstva za ubuduce.

Kljucni (i jedini) dokaz za ovakve optuzbe pronalazi se u saopstenju pomenutog senatora koje je, s obzirom da je napisano na engleskom, bilo vrlo pogodno za niz pouzdanih pretpostavki pripremljenog komentatora kakva je ona da su studenti senatorima objasnili prilike u Srbiji, najpre odgovarajuci na pitanje o mogucnostima uplitanja vojske u desavanja u Srbiji a potom i predvidjajuci koliko republicka vlada moze da se odupire pritiscima demonstranata.

U celu pricu upleteni su i sponzori putovanja Milan Panic, kako se navodi, americki biznismen srpskog porekla, i Ratko Knezevic, sef crnogorske trgovinske misije u Vasingtonu, i, naravno, nezaobilazni Soros, a gde je Soros, zna novinar, tu je i CIA.

" Za iole obavestenog coveka njihova igra je providna. Ipak, malo smo se iznenadili narocito posle razgovora sa roditeljima. Kada smo se javili iz Amerike, Dusanova majka je pitala da li mi to zaista tamo izdajemo drzavu " , istice Daliborka Uljarevic, clan studentske delegacije. " Sto se tice navodnih tajni koje smo odavali, podsecam da su svi nasi susreti bili javni. U Americi nema zvanicnih razgovora u cetiri oka, to je izgleda nasa specijalnost. Pozivali smo i naseg ambasadora ali smo iz ambasade dobili odgovor da oni nemaju sta da razgovaraju sa Draskovicevim propagatorima. Istina, na jednoj od nasih konferencija za novinare pojavio se treci sekretar. "

Tako je posle vise od sedamdeset dana " tolerisanja " Studentskog protesta rezim, preko svoje agencije, stavio na znanje akademcima da ce i sa njima " zaigrati ozbiljno " , dakle da ce se i na njih obrusiti propagandna masinerija sa kvalifikacijama namenjenim do tada uglavnom celnicima koalicije " Zajedno " . Put od naivne, izmanipulisane omladine, do americkih agenata, po oceni drzavnih medija, trajao je mesec i po dana, sto je u spijunskom kontekstu tempo vredan postovanja.

" Rec je o prvoklasnoj farsi " smatra Ljubodrag Stojadinovic, bivsi nacelnik Informativne sluzbe Vojske Jugoslavije. " Nijedan clan studentske delegacije nije mogao znati ono sto o nasoj vojsci zna svaki najinferiorniji podoficir NATO-a koji se nasao na teritoriji Jugoslavije. Ne znam sta je u ovom trenutku vojna tajna kada svi znaju da je vojska u ocajnom finansijskom polozaju, da se jedva obezbedjuje hrana za vojnike na odsluzenju vojnog roka. Takodje, nije tajna ni to da mladi strucnjaci na sluzbi u vojsci moraju da rade sa strane da bi se izdrzavali. Najveca vojna tajna trebalo bi da bude marginalizacija vojske i njen odlazak u tehnolosku istoriju, ali i to je takodje svima poznato. Nema tog spijuna cija masta moze da prevazidje nasu stvarnost. "

Pukovnik u penziji, nekadasnji savetnik za bezbednost Predsednistva SFRJ Dusan Vilic,ne veruje u pisanja o izdaji vojnih tajni, ali zamera studentima sto su uopste otisli u Ameriku: " Na ovom stepenu razvoja krize u SRJ americki interes je da se vojska uvuce u sukob. Rec je o jednoj fazi iz koncepcije poznate kao izazivanje i upravljanje krizama. To je sustina price o studentskoj poseti Americi. Jasno je da studenti nisu nosioci vojnih tajni niti senatoru trebaju te informacije. Sustina je u recenici kojom ih on upucuje da aktiviraju vojsku. " U tom kontekstu se, smatra Vilic, odvijao i njihov prijem kod generala Perisica. " U tom kontekstu je procurila vest da su vojnici u protestu, zbog toga se penzionisani oficiri pojavljuju na mitinzima u uniformama. "

U obavestajnom smislu, slazu se strucnjaci, mi nismo nikakva enigma jer nas, kao i druge, snimaju a osim toga spijunaza se u svetu odavno ne odvija po principu informacije za pare, na tajnom sastanku. U novoj strategiji nemackih i americkih obavestajnih sluzbi (po Vilicu, dominantnih na ovim prostorima), veci znacaj dobila je uloga " agenata uticaja " , koje su registrovali Rusi jos sedamdesetih godina. " U jednopartijskom sistemu oni su regrutovani kroz 'liders programe' koji su, podrazumevali studijske boravke u inostranstvu ljudi koji su, po pravilu, bili 'na nekom isturenom polozaju'. Posle povratka u zemlju takvi ljudi su, verujuci i dalje da misle i rade u najboljem interesu svog naroda, radili za Amerikance jer su u toku svog boravka tamo bivali ubedjeni o kakvoj se svetskoj sili radi. Podsecam da je jedan takav agent uticaja doveo glasanje u Predsednistvu SFRJ u pat poziciju i zapecatio sudbinu Jugoslavije " , objasnjava pukovnik Vilic.

Teoreticari specijalnog rata ocenjuju da je nas bezbednosni sistem razbijen jos 1966. godine, na Cetvrtom brionskom plenumu kada je smenjen Rankovic a da od polovine osamdesetih godina vise ne postoji nikakva drzavna kontrola onih koji odlaze na razne programe u inostranstvo. Zato kao opasnost vide i brojne saradnike fakulteta, instituta, fondacija koji predstavljaju drugo krilo stranog uticaja u nasoj zemlji. " Fulbrajtova fondacija dugo je vrbovala gradjane za potrebe stranih sluzbi odvodeci ih na strucno 'usavrsavanje' a potom je taj posao preuzeo Soros. Danas mnogi i ne taje da primaju pomoc iz inostranstva. Ja ih podsecam da Amerikanci nisu altruisti vec kapitalisti i da kod njih nema besplatnog rucka " , istice Dusan Vilic.

Nacionalna strategija bezbednosti koja podrazumeva rigidnost u poimanju odnosa u svetu zacinjena ksenofobijom i predanjem o " kuci nasred druma " kroz koju se preplicu interesi velikih sila, cesto je davala komicne efekte.

Pedesetih godina u Beogradu domaci obavestajci otkrili su da se u ovdasnja skolska dvorista, iz automobila americke i britanske ambasade, bacaju slatkisi a da se neka deca pozivaju u diplomatske stanove gde im se kao metod propagande prikazuju crtani filmovi. Nebriga roditelja koja je decu " gurnula u ruke " strancima ocenjivana je kao akt izdajstva drzave, bas kao i nesmotrena, neprijavljena vecera ansambla " Kolo " sa nemackim menadzerom.

Ne moze se reci da je pravni sistem sledio tu ideolosku odlucnost bar ne u poslednjih dvadeset godina. Upuceni primecuju da od sedamdesetih na ovim prostorima nije sudjeno nijednom velikom spijunu, a narocito ne onima cije su aktivnosti doprinele raspadu drzave i degradaciji vojske. Braneci se od optuzbe za odavanje vojne tajne, Janez Jansa je rekao: " Da sam radio sve sto mi pripisujete, bio bih odavno u vrhu CK. "

" U praksi je najvise sudjeno kapetanima, vodnicima, cuvarima magacina, koji su mogli da odaju samo koliko kanistera benzina su imali, koliko je konja ucestvovalo na vojnoj vezbi ili eventualno gde se nalaze garnizoni. Kljucne vojne tajne odavali su ljudi iz vojnog i drzavnog vrha ali kao sto je poznato nikada nisu odgovarali " , istice Ljubodrag Stojadinovic.

Statistika potvrdjuje da su poslednjih godina za spijunazu optuzivani ljudi kojih bi se u profesionalnom smislu, postideo ne samo Dzems Bond nego i Aleksa Zunjic. Domacice, autoprevoznici, penzionisani kapetani, radili su uglavnom za obavestajne sluzbe susednih drzava i zadovoljavali se honorarima od po nekoliko stotina maraka.

Kao svojevrsna sprdnja sa drzavom i drzavnim tajnama pravom izgledalo je sudjenje Andjelki Stefanov koja je, sudeci po kolicini informacija koje je prikupljala i prodavala operativcima nemacke obavestajne sluzbe, morala biti ne samo spijunski nego i medicinski fenomen. Pomenuta gastarbajterka spijunirala je sve redom prosledjujuci podatke o politickim, vojnim i ekonomskim prilikama. Izvestavala je o sprovodjenju embarga i sankcija, o mobilizaciji i polozaju vojnih objekata, o zivotnom standardu i snabdevenosti Nisa, o broju katolika i njihovom polozaju, otkrivala je polozaje atomskih sklonista, pomno pratila padobransku jedinicu. U optuznici se dalje navodi da je ova zecica iz tamosnjeg nocnog lokala uporedo sa informacijama o otkupnoj ceni mleka davala i strucne ocene o mogucnosti pomirenja sa Makedonijom, o srpskoj dominaciji u Vojvodini, procenjivala stepen pritiska vojnog vrha na politicare. Tuzilac je kao otezavajucu okolnost naveo da je optuzena bila pouzdana jer je " kupovala svu mogucu stampu " . Svoja otkrica je, pise dalje, belezila u blokcic koji je nosila u " obicnu zensku tasnu " . Pomenute " pouzdane " informacije kostale su nemacke obavestajce od 500 do 3000 maraka.

Pravi efekti lova na izdajnike zato se i ne ocekuju u sudnicama vec u medijskoj sferi, u vecitoj borbi pravih i krivih. " Lov na neistomisljenike praktikuje se u svim neslobodnim i nedemokratskim drustvima " , objasnjava profesor Ratko Bozovic. " U tehnologiji vladavine totalitarnih rezima, a stari modeli politicke kulture u nasoj politickoj javnosti toliko su prisutni da se ta javnost moze oznaciti kao relikt represivnih i vec izumrlih ideologija, neizbezno je i fabrikovanje neprijatelja. Etiketa 'neprijatelj' forma je satanizovanja neistomisljenika a neizbezna je bas kao i propagandna bezobzirnost, koja ne moze bez denuncijacija, bez podvala i podmetanja. Sve se zbiva u okviru manihejske podele stvari: mi pravednici, a oni krivotvorci. Posto se rat vodi i u miru, neophodni su protivnici a ako ih nema, oni se uzurbano pronalaze. Kod etiketiranog se uvek trazi krivica pri cemu je uvreda vaznija od argumenta. Tako nastaje, smatra Bozovic, verbalno nasilje koje je mozda i najperfidnije od svih vidova nasilja. "

Beogradski radio B 92 verovatno je najcesce etiketirana medijska kuca u Srbiji. U zavisnosti od tabua koji je u datom trenutku rusen radio- stanica je kvalifikovana kao cetnicka, ustaska, komunisticka, a nedavno i kao informativna kuca koja je svojim programom podstrekavala beogradske " fasiste " u njihovom rusilackom pohodu na prestonicu. " Zanimljivo je da nikada nismo bili tuzeni, cak nismo ni pozivani na takozvane informativne razgovore, a to je valjda neka uobicajena procedura kada se za nekoga smatra da vrsi nekakvu antidrzavnu delatnost " , objasnjava Veran Matic, glavni urednik Radija B 92. " Nas su uglavnom napadali preko posrednika, drugih medijskih kuca ali nam nikada nije palo na pamet da se sa nekim zbog toga povlacimo po sudu. Uostalom, nisam cuo da je iko ikada kod nas dobio takav spor. Obesmisljavanje takvih napada jedino je efikasno oruzje, sto najbolje dokazuju oni koji na bedzevima ili majicama nose 'priznanja' i dokaze o svojoj pripadnosti tajnim obavestajnim sluzbama " , kaze Matic navodeci kao dve " omiljene " optuzbe: " genetski izdajnik " i " inzenjer naopakosti nesrpskog porekla " .

Kontakt sa stranim diplomatama, posete ambasadama i odlazak u inostranstvo upisuju se opozicionim celnicima (ne i predstavnicima vlasti) kao smrtni greh i pouzdan dokaz njihovog rada za strane obavestajne sluzbe. Obicno se kao argument protiv kontakta sa diplomatama pominje aktivnost poslednjeg americkog ambasadora Vorena Zimermana, koga nasi obavestajci optuzuju za rukovodjenje operacijom razbijanja SFRJ. Medjutim, sa slicnom argumentacijom optuzuju se medjusobno i pripadnici stranaka koje inace saradjuju pa je tako " Srpska rec " prosle godine pisala o navodnom spijunskom angazmanu Zorana Djindjica koji se agenturom za nemackog poslodavca bavi za nadoknadu od devetsto dinara.

" Kod nas se namerno i smisljeno prizemljuju i vulgarizuju poluge drzavnog aparata od sudstva i policije preko diplomatije do svega ostalog " istice Ilija Djukic, ministar inostranih poslova u vladi Milana Panica. " Legitimno je pravo slobodnih gradjana, a pogotovu javnih radnika, da imaju kontakte i sa stranim predstavnicima kao sto je i njihovo legitimno pravo da razgovaraju sa javnim licnostima i gradjanima zemlje u kojoj rade. U demokratskim, slobodnim zemljama, to je cak uslo u norme uobicajenog ponasanja. Nazalost, mi jos nismo takva zemlja. S druge strane, u nasoj politickoj istoriji malo je drzavnika koji su u kratkom vremenskom periodu imali tako koncentrisane, veoma brojne susrete, razgovore i pregovore sa predstavnicima stranih zemalja ili njihovim cinovnicima kao sto je to Milosevic. Jos je zanimljivije da je javnost o sadrzaju tih kontakata saznavala iz stranih sredstava informisanja. Nije mi poznato da su ga sredstva informisanja prozivala u formi stranog uticaja iako je poznato da je u svojoj politici pravio morbidne zaokrete, koji su ocigledno bili rezultat upravo stranog ne samo uticaja vec i direktnog pritiska. Sto se tice optuzbe na racun Djindjica, verujem u to onoliko koliko i da je drugarica Mirjana Markovic kineski spijun. "

Potreba za pronalazenjem mangupa u svojim i tudjim redovima psiholoski je fenomen i moze se reci kolektivna tamna strana srpskog karaktera. Ako je za utehu, psiholozi smatraju da su nam za to krivi Turci i ostali porobljivaci. " Narod drzan u vekovnom ropstvu poprimio je naviku da najpre potiskuje sopstvene misli (Cvijic je to nazivao 'moralnom mimikrijom' a Ceslav Milos je pisao o ketmanima), a potom da krene u identifikaciju sa neprijateljem, uz prihvatanje njegovih normi ponasanja pa i misljenja. To dalje razvija ruznu crtu licnosti da se potkazuju komsije i rodjaci i ulagivacko ponasanje u odnosu na agresora " , objasnjava profesor Zarko Trebjesanin. " Sustina je u tome da se proces pronalazenja neprijatelja nastavlja cak i kada nema nikakvog racionalnog interesa za to. U pronalazenju neprijatelja na suptilan nacin se prazni agresija koja je nagomilana, a koja je karakteristicna za podanicki mentalitet. Naravno agresivnost se uvek prenosi na slabijeg: manjine, nezasticene, u ovom slucaju studente. " Ipak, Srbi ne moraju biti doveka Cvorovici. Novija istrazivanja pokazuju da se pod kakvim takvim uticajem demokratskih ideja, sa splasnjavanjem nacionalizma u populaciji Srbije, smanjuje broj onih kod kojih se registruje autoritarna svest (ogleda se u bezrezervnom verovanju autoritetu, rigidnosti u misljenju i ksenofobiji), a raste broj osvescenih sa izrazenom gradjanskom svescu. " To se narocito zapaza poslednjih meseci i zato su ovi dogadjaji u Srbiji znacajni bez obzira na politicki ishod " , smatra prof. Trebjesanin.

Fama o spijunima rusi se i na globalnom nivou i to najpre u sve cescim analizama troskova. Analiticari smatraju da se mnogo novca trosi na sumnjive rezultate. S druge strane, dobar deo posla odradjuje savremena tehnologija. Ozbiljna spijunaza, po Le Kareu, danas se bavi analizama. Savremeni obavestajci, dakle, sede u bibliotekama listajuci biltene, stampu, naucne radove. Zunjicima i Cvorovicima ostao je jos samo drugi Dnevnik RTS-a.

#Ljubica Gojgic