" ON,ONA I MI " -CETVRTI NASTAVAK

KAD JE VODJA NA MUKAMA

Kako je doslo do pregovora sa Amerikancima u leto 1992. godine o dobrovoljnom povlacenju Slobodana Milosevica sa predsednickog polozaja

Pocetak rata doneo je Slobodanu Milosevicu kratkotrajan predah. Vojnicke pobede i mit o " Velikoj Srbiji " bili su nova igracka u rukama unesrecenog naroda. Na vidiku je ostvarenje vekovnog sna o " svim Srbima u jednoj drzavi " . Samo treba istrajati, a garancija je nepokolebiva volja srpskog predsednika: " Sada, kada imamo pravog coveka, kome svi verujemo, ima da ginemo! " govorio je u Skupstini poslanik socijalista Zivorad Grkovic.

No, ratne zrtve i izolacija Srbije cinili su svoje. Brzo se topilo nacionalno odusevljenje. Sledeca godina /1992/ najteza je u njegovoj karijeri. Upadljivo je vodio na listi savremenog uzasa. Zapad preti bombardovanjem Beograda, " Lekari bez granica " stampali su u Francuskoj plakat sa fotosima Hitlera i Milosevica, Beogradski univerzitet je strajkovao; mirovnjaci su organizovali antiratne skupove ( " Ne racunajte na nas! " ) a Beogradjani nose kilometarski crni flor povodom opsade Sarajeva, prolazeci pored zgrade u kojoj je sediste predsednika Republike. Trostruki kordon policajaca, opremljenih pancir kosuljama, gas-maskama, automatskim oruzjem i borbenim vozilima, stitio je Tolstojevu 33 od studenata koji su zaposedali Dedinje. Stanovnici ekskluzivnog naselja sa zebnjom su osluskivali rugajuce pesme i pretece uzvike, koji su dolazili sa Topciderskog brda.

Javila se i zelja za obnovom prestola dinastije Karadjordjevic. Bezeci od komunizma, Srbi su izlaz potrazili u povratku monarhiji ( " Ziveo kralj! " , " Slobo, odlazi! " ).

Sta uciniti da bi se ublazila opsta nezadovoljstva? Sok-terapije su blagotvorne, a Milosevic je sklon iznenadjujucim odlukama koje skrecu paznju javnosti i stvaraju privid da se nesto menja.

U takvim okolnostima on je dosao na ideju da dva vodeca mesta u " trecoj " Jugoslaviji poveri Dobrici Cosicu (1921) i Milanu Panicu (1929). Bolji kadrovski izbor nije mogao naci: na celo nove drzave dolaze nacionalni autoritet (Cosic) i uspesan biznismen, Srbin koji je svoje sposobnosti dokazao u americkoj konkurenciji (Panic). To je bio prvi i jedini kadrovski potez srpskog predsednika koji je u narodu lepo primljen.

(...)

Ideja da Srbin iz Amerike bude predsednik jugoslovenske vlade potekla je od Dusana Mitevica koji se, u poslovnim kontaktima, zblizio sa Panicem. Uz njegovo posredovanje upoznali su se Milosevic i Panic i ubrzo uspostavili prisne odnose. Panic ume da osvoji ljude svojom neposrednoscu, optimizmom i otvorenoscu, a Milosevic je u njemu prepoznao coveka koji moze biti koristan za " srpsku stvar " . Amerikanac srpskog porekla, uspesan biznismen, uz to politicki naivan, to je sjajna preporuka za predsednika jugoslovenskog premijera, zakljucio je Milosevic. A sa osobinama pustolova, mozda arlekina (ali je vec tada kupio " Galeniku " i zaposlene u njoj ucinio akcionarima), Panic je u letu zgrabio ponudjeni mu zalogaj. On, pecalbar, nekadasnji biciklista i siromasak sa beogradske periferije, vraca se u svoj grad kao premijer.

Sve je dobro zamisljeno, a sve je od prvog dana krenulo naopako. Srpski predsednik je verovao da ce Cosic i Panic biti samo puko pokrice njegovih zelja, a njih dvojica su daleko i od same pomisli da figuriraju na svojim polozajima, jos manje da nekome budu sluge. Panic, taj politicki amater, kako su ga mnogi primili, cak nije krio svoju nameru da smeni Milosevica, i to odmah. On je to jasno rekao novinarima na budimpestanskom aerodromu, pre nego sto je stigao u Jugoslaviju, pre nego sto je izabran za premijera, iz cega se moglo zakljuciti da je taj plan skovan u Americi, i da je buduci premijer pod tim uslovom dobio odobrenje od Bele kuce da se prihvati predsednickog polozaja.

Malo je reci da je Milosevic bio iznenadjen, vestima koje su stizale: on je zaprepascen. To vise nije onaj simpaticni Milan, Milance, sa kojim je uspostavio srdacne odnose i od koga je ocekivao punu lojalnost. Ali, kasno je da menja odluku, u stampi je vec objavljena Paniceva kandidatura za premijera.

8. jul 1992. godine

Cim je dosao u Beograd, Panic je, zajedno sa Dusanom Mitevicem, koji ga je sacekao u Budimpesti, pozurio da se sastane sa Milosevicem. I tek sto su se rukovali, ne cekajuci da se zagreje razgovor, neposredan i razoruzavajuceg osmeha, kao da govori o najobicnijim stvarima, kako mu je familija, kakvo mu je zdravlje, Panic je, iznebuha, upitao Milosevica: " Pa, Slobodane, kada odlazis? "

Otpor i nervozno reagovanje je najmanje sto se moglo ocekivati od Milosevica. Zacudo, on je smireno prihvatio razgovor kao da su u pitanju svakodnevni dogovori. Rec po rec, njihov susret se, umesto razgovora o buducoj saradnji, pretvorio u raspravu o Milosevicevoj ostavci. Blago i dobrocudno, ali nepopustljivo, Panic je pritiskao svoga sagovornika.

" Nase prijateljstvo mora biti uskladjeno sa jugoslovenskim interesima " , kaze Panic, dok Milosevic odobrava. " A interes je Jugoslavije da se ti dobrovoljno povuces. "

" Jesi li u to siguran? "

" Znam stav Zapada, Amerikanaca. Oni ne mogu da podnesu rezim u Srbiji, i nema skidanja sankcija dok ti ne odes. "

" Mislis da bi se tada ukinule sankcije? "

" Uveren sam, imam obecanje. Da bi se nesto uradilo, moras da odes, Slobodane! "

" A sta ce biti ako se ne povucem? "

" Ja odlazim, ne vazi dogovor. Povlacim se bez skandala. "

U jednom trenutku Panic je poceo da odbrojava: " Pazi, ja brojim: pet, cetiri tri, dva... "

Nista Panica nije moglo zaustaviti, a kako je vreme odmicalo, Milosevic je popustao, mada mu je nerazumljivo kako su mogucni ovakvi privatni aranzmani u drzavnim poslovima. " Sve sto se dogovorimo, potvrdice Bela kuca! " insistirao je Panic.

Sta je srpski predsednik tada prezivljavao, o cemu je razmisljao i kakve je kombinacije pravio, moze se samo nagadjati. Ali, prema svedocima, on je prihvatio ovu ideju, i cak pristao da se sastavi ugovor " zainteresovanih strana " , s tim da njega zastupa Dusan Mitevic. Da je to pametno, uveravao ga je i Mitevic na izlasku iz kabineta: " Postaces novi junak u ocima naroda, jer podnosis ostavku da bi se skinule sankcije.

" Ja mislim da je to fantasticno! " slozio se Milosevic.

Vec uvece, u hotelu " Hajat " , Dusan Mitevic, Milan Panic i njegov savetnik Dzon Skenlon, nekadasnji americki ambasador u Beogradu, sastavili su papir koji sadrzi pet kljucnih odredbi: 1) posle Miloseviceve ostavke Amerikanci se obavezuju da ce odmah skinuti sankcije protiv Jugoslavije; 2) Milosevic ce biti predsednik jugoslovensko-americke banke; 3) Milosevicu i njegovoj porodici se garantuje slobodno kretanje i americke vize; 4) prvo saopstenje za javnost dace Milosevic; 5) dogovor ce potpisati Milosevic i Bejker.

I onda kada se poverovalo da je Milosevic pristao na povlacenje, nekoliko dana docnije obavestio je Mitevica da se " cela stvar zaboravi, kao da o tome nismo razgovarali " .

Sta je Milosevica navelo na ovaj zaokret i da li je ikada ozbiljno mislio da napravi ovu politicku trgovinu? Svedoci pregovora su ostali u cvrstom uverenju da nije rec o simulaciji i politickom nadigravanju. Srpski predsednik se osecao slomljeno i izgubljeno: u abdikaciji je trazio izlaz. Ima dosta osnove da se poveruje u tvrdnje da ga je od ove namere odvratila Mira Markovic, koja nije mogla da zamisli svoju porodicu u egzilu i koja je verovala da je Slobodan jos jak, jaci od svojih protivnika.

Prica o ostavci se zavrsava, ali ce se sukobi nastaviti, sve zesce, do konacnog obracuna.

U ocima javnosti, dolazak Cosica i Panica na celo Jugoslavije doneo je osvezenje i ohrabrenje. Iako je Evropa sa opreznoscu docekala ovu dvojicu drzavnika, brze nego sto se moglo zamisliti otvarana su diplomatska vrata. Cosica pozivaju u svet, on se srece sa vodecim licnostima zapadnih zemalja, ukazuje mu se paznja koja prevazilazi jadan polozaj Jugoslavije. Jedna nepriznata zemlja ulazi u medjunarodnu komunikaciju i daje nadu da se stvari krecu u pozeljnom pravcu.

Ono sto je Cosic radio stisano, neoptereceni Panic je cinio snagom svoje energije i emocija. Tamo gde su diplomatska vrata bila zatvorena, otvarao ih je nogama. Za trideset pet dana obisao je sesnaest zemalja i sreo se sa pedesetak istaknutih politicara, devet predsednika vlada i deset ministara inostranih poslova. I kocoperan, i duhovit, i nesmotren, a uvek nasmejan, i od zalosti i od radosti, nikome nije ostajao duzan. Posle prigovora americkog ministra inostranih poslova Dzemsa Bejkera da treba sa reci preci na dela, Panic mu je zivahno odgovorio: " U znak dobre volje, pred noge Dzemsa Bejkera i Ujedinjenih nacija, dovescu jedan srpski tenk. " A kada ga je lord Karington oslovio sa " takozvani predsednice " , on mu je sa osmehom odgovorio " takozvani lorde " . Novinarima je izjavio da mu Ustav daje vlast slicnu Busovoj, a da srpski predsednik ima mesto slicno americkim guvernerima: " Milosevic neka radi svoj posao i neka mu bog pomogne! Boricu se sa svima koji mi stanu na put. "

Panic je zracio optimizmom i samopouzdanjem: " Ljudi misle da ja sanjam, a ja znam da su svi moji snovi ostvareni. " Prihvatio je sve sto mu je nadohvat ruke. Preuzeo je i Titov sestokrilni " mercedes " sa tablicama Vojske Jugoslavije, broj 1317. Dolazeci sa naivnom namerom da amerikanizuje Jugoslaviju, unosio je i americke politicke obicaje. Za vreme inauguracije, svoju porodicu i prijatelje posadio je u lozu Skupstine Jugoslavije, a vecu grupu kalifornijskih biznismena odveo je u Titovu vilu u Dobanovcima, gde su oni, sa decijom radoznaloscu, razgledali marsalove odaje i vozili se nekadasnjim njegovim fijakerom.

Pored premijerske funkcije, zadrzao je i polozaj ministra vojske, nadajuci se da ce moci da kontrolise armiju. Od svega, medjutim, vojska mu je sasila cetiri armijska odela (vazduhoplovstvo, mornarica, pesadija i svecana bela uniforma). Skolovan u Americi, gde je publicitet uslov uspeha, jednog dana je okupio generale, sa Zivotom Panicem na celu, i pred kamerama americke televizije, pokraj mape, rasporedjivao je vojne jedinice: ovde pesadija, tamo motorizovane jedinice i specijalci... (Bilo je to povodom kidnapovanja autobusa sa Muslimanima, u Priboju na Limu, za ciju se sudbinu nikada nije saznalo.)

Dejvid Oven za njega kaze da ga podseca na " nenavodjenu raketu " i da nije slican nijednom predsedniku vlade koga je sreo.

Kada je britanski ministar inostranih poslova Daglas Herd dosao u Beograd sa namerom da se jedino sastane sa srpskim predsednikom, jer Jugoslaviju ne priznaje, Panic mu je prkosno preporucio: " Poslacu vojsku, ako bude trebalo, da mu ne dopustim da napusti aerodrom. Milosevic je zavrsio sa inostranim poslovima: ovu zemlju vodi Milan Panic! " Na Londonskoj konferenciji direktno se obratio Butrosu Galiju i rekao mu (dok je Cosic bio odsutan iz sale) da je on, Panic, sef delegacije: " Ja odlucujem ko ce govoriti i molim da nikome od ovih ovde (pokazujuci na Milosevica i Vladislava Jovanovica) ne dajete rec " . Nije bio nezniji ni prema nekadasnjoj jugoslovenskoj braci. Izetbegovicu je rekao da on ne reprezentuje Bosnu, vec samo Muslimane, i posavetovao ga da podnese ostavku, a Silajdzicu je preporucio da preprodaje polovne automobile, jer je " odlican preprodavac " . Milanu Kucanu je, posle njegove izjave da je " Jugoslavija samozvana, nepriznata tvorevina " , rekao da je zbog takvih, kao sto je on, pobegao iz Titovog rezima.

Za njega je sve bilo jednostavno, i prestanak rata, i priznavanje avnojskih granica, i otvaranje autoputa Beograd - Zagreb. Za srpske politicare je rekao da vode Miki-Maus politiku: " Treba ih odvesti u Diznilend! "

Ovakav Panic, razbarusen, prodoran i neodmeren, precenio je svoju moc, a uneo paniku u redove socijalista. Od pocetka mandata, na njega se pucalo iz svih oruzja, sa mrznjom, potcenjivanjem i prezirom. Glavni napadaci su bili knjizevnik Brana Crncevic i vojvoda Seselj. Nazivali su ga " cirkusantom " i " izdajnikom " . Crncevic je rekao za Panica da je " avanturista koji ce sledecih pedeset godina kostati svakog Srbina " .

Panic je sve napade izdrzavao sa lakocom koja je izazivala osmehe i kod njegovih protivnika. " Zar treba da slomim ovu casu da bih dokazao da sam pravi Srbin? " govorio je sa omiljenom koka-kolom u ruci. " Kamo srece da je car Lazar pobegao u sumu umesto sto se tukao na Kosovu! Sad bi Srba bilo cetrdeset miliona. " I dok mu se Seselj podrugivao, Panic je izazivacki upirao kaziprstom u njega: " Ja se vas ne plasim, a vi se mene plasite, inace ne biste tako glupo govorili. "

Dva puta su socijalisti i radikali bezuspesno rusili Milana Panica. Prvi put je Milosevic odustao pod pritiskom studenata, koji su najavili masovne demonstracije, a u drugom pokusaju savezni parlament je izglasao poverenje Panicu. Na njegovoj strani su bili Dobrica Cosic, opozicione partije sem radikala i Crnogorci. Panic se spasao, ali se sukob produbljuje.

Cetvrtak, 8. oktobar 1992. godine

Evo i poslednjeg susreta Slobodana Milosevica i Milana Panica, u razgovoru koji je trajao sedam i po sati, od 13 do 20.30 casova. Jedini prisutni gradjanin ponovo je Dusan Mitevic, koji je naknadno pozvan, kad je trebalo svedociti ko je od njih dvojice davao izneverena obecanja. Obojica su Mitevica primali sa poverenjem i svaki od njih je mislio da mu je Mitevic privrzeniji.

To je jedan od onih susreta koji obogacuju inace zanimljivu istoriju sadasnje zgrade predsednika Republike Srbije. Obojica vide da je dosao kraj njihovog ortakluka i ne propustaju priliku da jedan drugom " sve kazu " , ne ispoljavajuci medjusobnu mrznju. Neupuceni posmatrac mogao bi pomisliti da je to rasprava dvojice ljudi komotnih u svojoj prisnosti, koji ce sutra sve zaboraviti sta su jedan drugom rekli. Svadjaju se i mrze, zajednicki rucaju i vinom zagrevaju argumente, u raspolozenju kada se mesaju pripite sale i opasne pretnje.

" Ja sam ministar vojske i naredicu generalima da te uhapse! " , kocoperno kaze Panic, neuspesno pokusavajuci da i svojim izgledom pokaze odlucnost.

" Da me uhapse? "

" Ja cu doci sa njima da te uhapsimo! "

" Molim te, Milane, nemoj samo ti da dolazis. Posalji generale. "

" A zasto ne ja? "

" Zato sto si ti moj prijatelj, i bolje bi bilo da se u to ne mesas. A generale cu ja pohapsiti i verovatno streljati " .

Onda su nastale medjusobne optuzbe kojima nije bilo kraja. Panica, konzumenta koka-kole, brzo je oborilo nekoliko casa zdravog vina i srpskog predsednika je nazivao Hitlerom: " Ti si novi Hitler, Hitler! "

Najvise je bilo prepirki povodom famoznog ugovora o Milosevicevoj ostavci. Panic je tvrdio da Slobodan nije ispunio dato obecanje, pokazujuci mu pisani tekst na engleskom jeziku, a ovaj je ogovarao da su to bili samo razgovori.

" Dusko, jesi li ti nesto potpisao? "

" Nisam. "

" Jesam li ja nesto potpisao? "

" Nisi. "

" Znaci, taj papir nema nikakvu vrednost " , zakljucio je Milosevic, koji je u toku razgovora dobio odobrenje od Panica da moze ovaj nepriznati ugovor da fotokopira, cime je precutno dato do znanja da ga svako od njih moze jednog dana i javno koristiti.

A onda je dosao i konacan rastanak, koji na sve lici samo ne na zavadjene ljude. Obojica padaju u pobratimski zagrljaj, i dugo, dugo se tapsu po ramenima.

Na izlasku iz zgrade umorni Panic utuceno pita Mitevica sta je Slobodan hteo ovim razgovorom.

" Objavio vam je rat! U to budite sigurni. "

" Onda cemo ratovati " , zivnuo je Panic.

(. . .)

Petomesecna politicka pustolovina Milana Panica okoncana je krajem decembra 1992. godine, kada je, u trecem pokusaju, smenjen sa polozaja saveznog premijera. Birokratija brzo reaguje. Vec sledeci dan ispred njegove rezidencije, u Uzickoj 23, nije bilo vise sestokrilnog Titovog " mercedesa " , koji ga je svako jutro cekao na parking-placu. Mesec dana docnije, na granici kod Horgosa, dok se vracao u Beograd iz Los Andjelesa, doziveo je policijsku torturu koja zamalo da se zavrsi hapsenjem.

Mada Milosevic obicno ne ispoljava osvetnicke nagone, Panic ga je iznervirao i zeleo je da se jos jednom sa njim poigra, sa komocijom politicara koga vlast ni u cemu ne ogranicava. Tog posla su se prihvatili Mihalj Kertes, kome je doslo zgodno da se osveti Panicu koji ga je smenio sa polozaja pomocnika ministra savezne policije, i Goran Hadzic, koji je optuzivao bivseg premijera " zbog izdaje i prodaje Hrvatima Srpske krajine " . To je onaj isti Hadzic koji ce se cetiri godine kasnije udvarati Franji Tudjmanu i, kao mirotvorac, bez trunke savesti ucestvovati u " povratku Slavonije u svoju maticu, u Hrvatsku " .

Kada je Cosic cuo da ce Panica smestiti u Padinsku Skelu, u zatvor za sitne kriminalce i prestupnike, intervenisao je kod Milosevica. " Jos nije uhapsen " , odgovorio je predsednik, " ali cemo ga uhapsiti i osisati i vi ga onda abolirajte. " Da li je, zaista, imao nameru da to ucini, ili je samo demonstrirao svoju silu, tesko je reci. Na kraju je odobrovoljeno rekao Cosicu kao da mu Panica licno izrucuje: " Dobro, dobro, evo vam ga! "

Posle odlaska sa premijerskog polozaja, Panic se zarko posvetio, kako kaze, " stvari mira " . Gde god je stigao, branio je Srbiju i nastojao da se ublaze ekonomske sankcije. Koristio je blisko poznanstvo sa Bilom Klintonom, ciju je predsednicku kampanju materijalno pomagao. Imao sam pri ruci njihovu medjusobnu prepisku iz koje se moze videti da je americki predsednik cenio ovog biznismena srpskog porekla.

Milosevic je bio upoznat sa Panicevom delatnoscu, ali ga je licno otpisao i nije zeleo da se sa njim sastaje. Njegovi dolasci u Beograd nisu bili pozeljni. To mu je dato do znanja u prolece 1995. kada je, po nalogu Mihalja Kertesa, sefa jugoslovenskih carina, zadrzan cetiri sata na beogradskom aerodromu, sve dok Kertes nije dosao, da njih dvojica " jos jednom porazgovaraju " i izravnjaju stare racune.

Sve sto je trazio Panic 1992 - priznanje avnojskih granica, prekid rata, saradnju sa medjunarodnom zajednicom - prihvatice Milosevic tri godine docnije pod katastrofalnim okolnostima, kada je Srbija stigla na ivicu ponora. Zbog iste politike, u razlicitim vremenima, jedan je prognan iz Srbije, a drugi je ovencan slavom mirotvorca. Tako se zavrsila avantura ovog politickog amatera dobrih namera, koji je smelo usao u borbu i sportski podneo poraz, ali je u njemu ostala neugasena zelja da se jednog dana pobednicki vrati u Beograd...

O Muli Jusufu, prokletoej Jerini i ratu Mire Markovic i Vojislava Seselja

Posle hapsenja Vuka Draskovica (1. jun 1993), srpski predsednik je odlucio da se oslobodi jos jedne balasti, vodje radikala, Vojislava Seselja. Nekadasnji partner postao mu je velika smetnja u politickom zaokretu. Bezizlazan polozaj Srbije prisilio je lidera socijalista da menja saveznike. Od pocetka 1993. godine, on se trudi da u svetu stvori utisak drzavnika s kojim se moze razgovarati i pregovarati, kome je interes mira najuzviseniji cilj. To vise nije nepopustljivi vodja od koga se svi saveti odbijaju kao od ledenog brega. Trebalo je spasavati sto se jos spasiti moze, i u ovoj novoj politici nije bilo mesta za Vojislava Seselja.

U visestranackom zivotu Srbije tesko je naci neobicniju i razorniju licnost od vodje radikala. Ovaj rodjeni Sarajlija (1954), pobunjenik i zatocenik bosanskih vlasti pocetkom osamdesetih godina, koji se potom nastanio u Beogradu, nastupao je kao elementarna nepogoda. Jedan italijanski novinar nazvao ga je " plutajucom minom " , i to je najbliza ocena njegovog politickog aktivizma.

Takozvani cetnicki vojvoda je postao uz blagoslov popa Momcila Djujica, emigranta u Americi, koga je komunisticka vlast proglasila ratnim zlocincem. Na pocetku parlamentarizma ratovao je sa rezimom, a u vreme raspada Jugoslavije stao je na stranu Milosevica u kome je prepoznao pobornika njegovih, velikosrpskih ideja. Dobro je dosao rezimu u razbijanju demokratske opozicije. U parlament je usao posle naknadnih izbora, na upraznjeno poslanicko mesto, posle smrti knjizevnika i socijaliste Miodraga Bulatovica. Uz svesrdnu podrsku socijaista, katastrofalno je u Rakovici porazio Borislava Pekica, jednog od tvoraca Demokratske stranke, humanistu i slavnog pisca.

Seselj je socijalistima visestruko vratio dug. Zbog toga su ga zvali " crveni vojvoda " . Pustahijske prirode, jakih nerava, politicki " pit-bul " , recit, drzak i nepomerljiv, duhovit i lucidan, izmisljao je svakojake podvale na koje opozicija nije imala odgovora. Srpski pokret obnove, svoga kuma Vuka Draskovica uporno je zvao Srpski pokret obmane. Ismevao je prestolonaslednika Aleksandra koji je, po dolasku u Beograd, poljubio srpsku zemlju: " Na sta lici da jedan kralj pase travu! " komentarisao je Seselj ovaj gest prestolonaslednika, na radost rezima.

Otvoreno je zastupao genocidne ideje i nasilje. Putovao je po Vojvodini sa spiskom Hrvata " koje treba iseliti kao proverene neprijatelje Srbije " . Cesto se hvalio svojim ucescem u ratu. Kad je boravio na Palama, po sopstvenom priznanju, pucao je iz mitraljeza po svome gradu i, kako kaze, pogodio je cilj iznad Jevrejskog groblja, gde su bili muslimanski rovovi: " Ne znam tacno konkretne efekte, ali bio je pun pogodak! " Naneo je velike stete svojim izjavama po kojima su Srbi licili svetu na razularenu, krvozednu, bolesnu rulju, sa kamama u zubima. Jedno vreme je u parlament dolazio u maskirnoj uniformi. Od toga ga je odvikao jedan protivnicki poslanik koji je rekao da ga Seselj u svom ratnom odelu podseca na " steonu zabu " .

Milosevicu se nisu svidjali vojvodini politicki pogledi, ali je znao od kolike mu je pomoci, pogotovo u obracunu sa Dobricom Cosicem i Milanom Panicem. To mu je bilo dovoljno. Seselj je jedini vodja stranke koga je srpski predsednik javno pohvalio: " Od opozicionih lidera najvise cenim Seselja, jer smatram da su on i njegova partija finansijski samostalni od inostranstva i zato sto je dosledan u izrazavanju svoga misljenja " , izjavio je Milosevic marta 1992. godine.

Vodja radikala je svakodnevno nudio argumentaciju da se o njemu najgore misli. To je bio stil njegove politike. Hteo je, zeleo je da lici na pobesnelu stetocinu koja je i zemlji teska. I sve je to radio sa sportskom lakocom. Blatio je poslanicke kolege, a onda sa njima cesto ugodno caskao u skupstinskim holovima i obecavao im ministarska mesta, kad on dodje na vlast. Cesto sam se pitao: koliko ovakvo njegovo ponasanje proistice iz njegove prirode i ubedjenja, a koliko je politicki smisljen nastup da na sebe skrene paznju? Zaista, u ludilu ovog besumnje inteligentnog coveka, opasnog polemicara i smelog politicara, ima nekakvog sistema. Na pitanje novinara Mirjane Bobic kakvog ima smisla da pred televizijskim kamerama vitla pistoljem, odgovorio je da je to imalo dobar medijski efekat: " Posle toga sam pobedio na izborima u Rakovici. "

Sa izazivackom otvorenoscu, javno je ismevao i biracko telo: " Sve dok je u Srbiji budala, ja ne moram da brinem za svoju politicku karijeru! "

Mirjana Markovic nikada nije bila politicki bliska Vojislavu Seselju zbog njegovog antikomunizma, ali je izbegavala da otvori front u vreme vojvodine saradnje sa Milosevicem. Zaboravljala je na svoja gledista i netrpeljivost kada je to bilo korisno. Izmedju svojih uverenja i interesa svoga supruga, ona je uvek na strani supruga. General Stevan Mirkovic tvrdi da je profesorka Markovic, svojevremeno, govorila da " ne treba napadati Seselja " i da " u ovom trenutku treba napadati samo Vuka Draskovica " .

Situacija se u medjuvremenu promenila. Veliki pristalica rezima, Vojislav Seselj, postao je glavni protivnik srpskog predsednika u vreme njegovog zaokreta ka mirovnoj politici. Konacan njihov razlaz najavice Mira Markovic, kao sto je najavljivala mnoge dogadjaje. U svojim dnevnickim beleskama u " Dugi " ona predstavlja Seselja kao rodonacelnika fasizma u Srbiji koji kompromituje srpske nacionalne interese. Istovremeno, u novinskim intervjuima brani Slobodana zbog nekadasnje saradnje sa radikalima i sa ogorcenjem (tu rec je upotrebila) tvrdi da Slobodan nije rekao o Seselju ono sto je rekao, da je njegova izjava pogresno interpretirana i zloupotrebljena.

28. septembar 1993. godine

Ovo je bio dobar dan za protivnike Vojislava Seselja: posle dvogodisnje dirljive saradnje, raspalo se politicko saveznistvo radikala i socijalista.

Nikada se ranije socijalisti nisu tako obrusili na jednu stranku, kao sada na radikale. U saopstenju Socijalisticke partije, dojucerasnji saveznik, vojvoda Seselj, proglasen je politickim monstrumom. On je, prema izjavi socijalista, fasista, ratni zlocinac, kriminalac, olicenje nasilja, primitivni nacionalista, koji stvara zlu krv medju Srbima i mrznju prema nesrbima; on je sarajevski politikant koji zloupotrebljava gostoprimstvo Beograda. Isti ljudi koji su tapsali vojvodu po ramenu, dok je sluzio kao metla u obracunu sa protivnicima rezima, proglasuju ga politickim divljakom i unesreciteljem Srbije.

Tekst je tako sastavljen da se u njegovom stilu i jeziku moze prepoznati Mira Markovic koja je, inace, pisala mnoga politicka saopstenja ispod kojih su se potpisivali forumi i saradnici rezima. I ova objava rata je delo profesorke Markovic. Cak je, zbog netrpeljivosti prema Ivici Dacicu, zahtevala da on ne cita saopstenje, da se ne kiti tudjim perjem, vec da se ono podeli novinarima. Tako je i bilo, na opste cudjenje.

Rat je objavljen, a u tom ratu gorke trenutke ce imati i supruznici Milosevic i Seselj.

(...)

Biraci ne vole uplitanje supruga drzavnika u politicke poslove. Jos manje se mire da one dele vlast sa svojim muzevima. Bliske su im diskretne predsednikovice koje su se posvetile porodici i drze se na pristojnoj udaljenosti od politike. Sa takvom ulogom Mirjana se ne miri. Govorila je da " zena koja zeli da bude dama, nikada nece postati ljudsko bice " .

Njeno nametljivo prisustvo u javnosti cesto je izazivalo negodovanje, a nezadovoljstvo protiv rezima sve vise se okretalo protiv predsednikove supruge. Radikali su je nazivali najpogrdnijim imena: " Suslov u senci " , " Crvena vestica sa Dedinja " , " Nova prokleta Jerina " .

Milosevic se ne osvrce na uvrede koje mu upucuju protivnici, ali mu tesko pada izrugivanje njegovoj supruzi. " Uveren sam da intrige poticu od onih koji znaju koliko mi je do nje stalo, i na taj nacin nastoje da me destabilizuju " , zalio se novinaru " Vecernjih novosti " .

Ovu veliku slabost lidera socijalista prvi je otkrio Vojislav Seselj, i od toga je stvorio pakleno pozoriste, kako samo on to ume svojim mastovitim opscenim recima, predstavljajuci Milosevica kao predsednika- papucica koji je pod voljom svoje supruge, komunistkinje.

Niko kao Seselj nije unosio toliki nemir u Tolstojevu 33. Isao je iz skandala u sklandal testirajuci granicu strpljenja rezima. Nista ga nije moglo urazumiti, ni pretnje, ni progoni njegovih pristalica, ni zatvor. Posle incidenta u Skupstini Jugoslavije (18. maj 1994), gde je pokidao kablove mikrofona, izveden je na sud u Palati pravde. A na sudu ne samo sto nije trazio odstupnicu, vec je nudio povode da ga strpaju u zatvor.

Seselj: Ako nemate nista protiv, sudijo, ja bih odmah izdiktirao izjavu u zapisnik.

Sudija: Samo vi recite!

Seselj: Slobodan Milosevic je najveci kriminalac u Srbiji. To je sve sto mogu da kazem u svoju odbranu.

Vojvoda se nije zaustavljao, a fiksacija mu je predsednikova supruga, sto je na velike muke dovodilo rezimska glasila i socijaliste. Posle njegovog istupa na " Politikinoj " televiziji, kada se podsmevao i izgledu drugarice Markovic, preplaseni direktorijum je saopstio da se " Seselju i njemu slicnim " uskracuje dalje gostoprimstvo u svim glasilima " Politikine " kuce.

U jos tezi polozaj je doveden predsednik Skupstine Srbije Dragan Tomic, nekadasnji pristalica Ivana Stambolica, jedan od retkih koji je uspeo da se odrzi i stekne Milosevicevo poverenje. Lukav, sa ugladjenim manirima i dobrim nervima, a odan onome od koga zavisi, ovaj Crnogorac, rodjen u Pristini (1936), vesto je manevrisao i izbegavao sukobe i kompromitujuce situacije sve dotle dok i sam ne dodje u polozaj da se bori za sopstveni opstanak. A takav trenutak je nastao kada se drugi covek radikala, Tomislav Nikolic, okomio na Miru Markovic.

Seselj cesto pravi politicko vasariste, a Nikolic poseduje savrsenu pribranost i hladnokrvnost kojom se odlikuju peceni profesionalci. Probirljivom argumentacijom i nepovisenim glasom dovodio je svoje protivnike do ocajanja, ne propustajuci da ih podseti da je zivot kratak ( " A ja to najbolje znam, radio sam na groblju " ). Nikolic je, naime, radio kao gradjevinski tehnicar i bavio se i uredjivanjem groblja, pa je zbog toga, medju Kragujevcanima, dobio nadimak Toma Grobar. Nista ga nije moglo uzbuditi, niti pomeriti iz lezista. Ponasao se kao patolog u prosekturi koji je, u svojoj profesionalnosti, izgubio svaku samilost prema zrtvi. Govorio je: " Moze Slobodan Milosevic da bude papucic u svojoj kuci, ali ne sme da bude papucic u Republici Srbiji. "

Sve, sve, ali ne diraj u Miru! Ocajni Tomic oduzimao je Nikolicu rec, pretio mu poslanickom kaznom, a onda je u jednom trenutku, upravo povodom napada na predsednikovu suprugu, pozvao u pomoc obezbedjenje zgrade. Toga dana (22. jun 94), prvi put je u istoriji parlamentarizma Srbije pedesetak policajaca upalo u skupstinski dom, da snagom svojih misica opamecuje radikale, koji su prisilno udaljeni iz dvorane. Iza ovog incidenta ostao je neugodan utisak da je intervencija policije motivisana ne napadima na Milosevica, vec zbog njegove slabosti prema supruzi, " koja ga za ruku vodi " .

Nasuprot Slobodanu koji sve resava u tisini svoga kabineta, Mirjanu nije tesko iznervirati, a tada kidise na svoje protivnike. Svoj najzucniji tekst u " Dugi " (14. jul 94), posvetila je Seselju, koga je poredila sa turskim agama i janicarima koji su " sedeli po tudjim gradovima... i ponizavali tudje zene, umesto da se bore sa naoruzanim muskarcima " . Vodja radikala je za nju Mula Jusuf, " reinkarnirani turski dahija " , koji " u licu dezertera sa bosanskog fronta, sedi u Beogradu, zivi na tudj racun i preti kojom ce smrcu da jednu zenu usmrti " . " Ne, Seselj nije Srbin " , gnevno je porucivala Mirjana. " On je Turcin, u najprimitivnijem istorijskom izdanju. A, mozda, samo nije -muskarac. Mada, da budem iskrena, ja mislim da nije ni jedno ni drugo. Ni Srbin, ni muskarac. "

Seselj je suvise tvrd orah da bi ga neko odvratio od njegovih namera. Gde god je stigao, a svuda je stizao, drvljem i kamenjem se bacao na predsednikovu suprugu. U viteskim vremenima ovakvi sukobi bi se zavrsavali dvobojem i padanjem glava. Umesto toga, vodju radikala je cekao zatvor, i samo je trazen zgodan povod da ga posalju iza resetaka. Povod? To je, bar, jednostavno kada je on u pitanju. Na svakoj sednici parlamenta je stvarao haos, a kao svoju metu odabrao je Radomana Bozovica, predsednika Veca gradjana Skupstine Jugoslavije, cija je i sama pojava povecavala krvni pritisak kod ljudi.

U srpskoj politici je bilo dosta omrazenih licnosti, ali nikoga nisu toliko opozicioni poslanici mrzeli kao socijalistu Radomana. Za njega je radikal Tomislav Nikolic rekao da je on takav covek da ga " ni rodjena majka ne voli " . Novinari su srpsku vladu, kojoj je on bio na celu, proglasili " najgorom vladom na svetu " . U selu Crepaja, kod Kovacice, u vreme izbora, mestani su traktorima presreli njegov automobil, noseci parole: " Bozovicu, odlazi! " , " Lopove, seljak nije kockar! "

U jednom od cestih sukoba, Seselj je pljunuo Bozovica, posle cega je on izjavio da nece nastaviti zasedanje parlamenta " sve dok se ne odstrane huligani i nasilje u Skupstini " . Evo trenutka koji se cekao.

Cetvrtak, 29. septembar 1994.

U uobicajeno vreme Seselj je krenuo od kuce prema sedistu radikala. Oko 9,30, na batajnickom putu, nekoliko stotina metara od Seseljeve kuce, tridesetak policajaca opkolilo je njegov automobil. " Jeste li vi ovde zbog mene? " upitao je vodja radikala, koji je ocekivao da policija zakuca na njegova vrata i dosta je ucinio da do toga dodje. Kada mu je potvrdjeno, izasao je iz kola i, bez reci, usao u policijsku maricu, koja je stajala parkirana u blizini dogadjaja.

Sve je islo ekspresno: u gradskoj policiji, u ulici 29. novembra, sudija za prekrsaje izrekao je Seselju kaznu od trideset dana zatvora, dan ranije oduzet mu je poslanicki imunitet, a deset dana pre toga, zbog kidanja kablova u Skupstini, osudjen je na osam meseci zatvora uslovno na tri godine. Sve je to potom pretvoreno u tromesecnu kaznu zatvora.

Vec u podne Seselj je smesten u samicu Centralnog zatvora na Zvezdari i za rucak dobio takozvani kaubojac (grasak i boranija sa zaprskom). U zatvoru se ponasao i veselo i nadmeno. Ustajao je, kao kod kuce, u sedam casova, a ne u sest kao ostali zatvorenici. Odbijao je da namesta krevet, upravnika je isterao iz svoje celije, a sobne drugare, uglavnom kriminalce, ucio je cetnickim pesmama.

Seselj ima zatvorenicko iskustvo. Prvi put je uhapsen 1984. godine i proveo je u kazamatima Sarajeva i Zenice dvadeset jedan mesec. Tri puta je bio zatvorenik u Milosevicevom rezimu. Hapsenja ga nisu omeksala: samo ga, po sopstvenom priznanju, olovo u glavu moze umiriti. Kada je izasao iz beogradskog zatvora, docekale su ga njegove pristalice, sa sajkacama i kokardama, pevajuci: " Drug je Tito ustao iz groba, sad se zove Milosevic Sloba! " Kratko podsisan, cak svezeg izgleda, prve reci koje je izgovorio, glasile su: " Podsecam vas da je Slobodan Milosevic, predsednik Republike Srbije, komunisticki bandit. Srbiji je odavno poznato da je Slobodan Milosevic, predsednik Republike Srbije, najveci kriminalac! " Nije zaboravio ni Miru Markovic: " Milosevic se svega odrekao, samo ne moze da se odrekne one proklete Jerine " ...

Tako je bilo 1994. godine, nasuprot 1992, a dogadjaji ce pokazati da vojvoda igra svoju igru i prilagodjava je politickim potrebama.