RADOVAN GA NIJE TRPEO
Pukovnik Milovan Milutinovic bivsi je nacelnik Informativne sluzbe Vojske Republike Srpske i portparol komandanta Glavnog staba Vojske Republike Srpske Ratka Mladica.
Nalazio se u grupi od oko dvesta neopravdano smenjenih i odstranjenih staresina VRS.
Kao najbolji u klasi zavrsio je visoku vojnu politicku skolu Jugoslovenske narodne armije 1988. godine u Beogradu. Od aprila 1992. do kraja prosle godine obavljao je duznosti iz delokruga Informativne sluzbe VRS.
Zbog svojih stavova beskompromisno iznosenih u javnosti Radovan Karadzic ga je penzionisao 16. oktobra 1995, a Biljana Plavsic 7. novembra 1996. godine.
NIN ce ekskluzivno u nekoliko nastavaka objaviti tekst pukovnika Milutinovica o jednom od najvaznijih dogadjaja u Republici Srpskoj posle rata - smenjivanju kompletnog ratnog vojnog rukovodstva Republike Srpske.
Poslednji razgovor pred smenu Glavnog staba imao sam s generalom Mladicem 10. oktobra, kada sam po njegovom zahtevu dosao iz Banjaluke. Razgovarali smo vrlo otvoreno, vise od tri sata. On je pomno slusao moju analizu, zapisivao nesto i postavljao pitanja. Ukazao sam generalu Mladicu na pritisak medjunarodnih organizacija i javnog mnjenja na njega, podrivacku delatnost nekih staresina Vojske RS i njihovu stranacku aktivnost koja preti razbijanju jedinstva staresinskog sastava, aktivnost SDS-a i drzavnog rukovodstva na rusenju Glavnog staba VRS i nebrigu odgovornih drzavnih struktura za odbranu Republike.
Bio je zapanjen nekim mojim konstatacijama. Tokom razgovora popusio je pet cigareta, iako ne pusi i popio je dve kafe, iako je kafu veoma retko pio. Rekao sam mu da se protiv njega i drugih generala sprema tornado optuzbi: za nesposobnost, izdaju i da ce ga sredstva informisanja u Republici pokusati oblatiti pred narodom, kako bi time vlast opravdala njegovu smenu i sprovela planirano ciscenje vojske od " komunjara " i " placenika Slobodana Milosevica " . Savetovao sam mu da se kao srpski junak dostojanstveno oprosti od naroda i boraca, jer legalno izabrana vlast tako zeli i da je moje misljenje da generali Gvero, Tolimir, Boric i ja moramo napustiti vojnicke redove radi mira u kuci i ocuvanja jedinstva vojske.
Bio je slicnog misljenja i spreman da se povuce sa duznosti komandanta Glavnog staba VRS, ali je insistirao da treba izabrati ljude od ugleda i poverenja u narodu i kod boraca koji ce obezbediti kontinuitet razvoja nase vojske. Bio je svestan da se zbog pritiska medjunarodne zajednice mora povuci, ali je zeleo da zajedno sa drzavnim rukovodstvom izabere one staresine koje ce obezbediti opstanak Republike Srpske. Na kraju mi je rekao: " Svestan sam ja toga, Milutine. I znaj, da nismo vazni ni ja, ni ti, vazan je samo srpski narod. Vazno je da se izgradi snazna i mocna vojska sa kvalitetnim kadrom koja ce preuzeti odgovornost za odbranu naroda i Republike Srpske. "
Dakle, prvo hocu da naglasim da su potpuno pogresne ocene da je general Mladic nastojao po svaku cenu da ostane na duznosti. O njegovoj zameni vec se ranije razgovaralo i u Glavnom stabu.
Ipak, politicko rukovodstvo RS je dugo izrazene nesuglasice sa vojnim vrhom okoncalo bez realnog i objektivnog sagledavanja uzroka i sto je jos vaznije, bez iznalazenja najcelishodnijih resenja koja bi obezbedila kontinuitet vojske i odbranu srpskog naroda. Ukazom predsednice Republike Srpske Biljane Plavsic, krajem prosle godine, penzionisani su i prestala im je sluzba u Vojsci Republike Srpske: general- pukovnik Ratko Mladic, general-potpukovnici Manojlo Milovanovic i Milan Gvero, general-majori Zdravko Tolimir, Petar Skrbic, Radivoje Miletic i Zdravko Tomic i pukovnici Petar Salapura, Ljubisa Beara, Savo Sokanovic, Milovan Milutinovic svi iz Glavnog staba VRS, general-majori Zivomir Ninkovic i Bozo Novak, komandant i nacelnik Staba vazduhoplovstva i PVO, general-majori Radovan Grubac i Miladin Prstojevic, komandant i nacelnik Staba Hercegovackog korpusa, general-major Grujo Boric, komandant Skolskog centra VRS, general-major Budimir Gavric, nacelnik Staba Istocnobosanskog korpusa, general-major Vladimir Arsic, komandant Operativne grupe Doboj i jos 108 visokih oficira VRS, kako je javila sluzba informisanja predsednika Republike Srpske.
Dva dogadjaja koje cu sada navesti slikovito pokazuju posledice te preke odluke.
Prvi: na Savindan 27. januara 1997. godine, u Banskom dvoru u Banjaluci uprilicena je svecanost, koju je zakazala Biljana Plavsic obelezavajuci ispracaj u penziju 17 generala VRS. Pozvano je 13 sada, i cetiri ranije penzionisana generala VRS. Na zakazanu svecanost dosla su samo dva penzionisana general- majora: Vladimir Arsic i Stanislav Galic. Bio je to realan sled dogadjaja nakon neprimerenog blacenja staresina vojske, posebno generala Glavnog staba na republickim sredstvima javnog informisanja kada su silom i bez reci najureni iz vojske, a u kojoj su, to zna citav srpski narod, ziveli, radili i borili se zajedno sa svojim borcima proteklih pet ratnih godina.
Drugi dogadjaj: kod komandanta Glavnog staba VRS, general-pukovnika Ratka Mladica, na doceku Srpske nove godine, 13. januara, nasali su se najveci deo Glavnog staba i svi generali. Dosli su bez poziva. General Mladic, vidno uzbudjen zbog iznenadne posete tolikog broja gostiju, morao je promeniti prostor za slavlje. Mnogi su poneli sa sobom jela i pica. Za sve je bilo dovoljno. General Mladic je tokom veceri i sutradan ispoljio izuzetnu svezinu i srdacnost. Opustena atmosfera bila je plod oslobadjanja od brojnih problema koji su ih sputavali tokom citavog rata. Interesovao se o mnogim staresinama, posebno onima koji su neljudski odstranjeni iz vojske i kojima su organi vlasti pretili. Nije zalio za proteklim vremenom i ucescem u borbi, vec je, naprotiv, bio ponosan na rezultate oslobodilacke borbe.
Na doceku Srpske nove godine Ratko Mladic je, prvi put od kada je izgubio kcerku Anu, pevao i igrao zajedno sa svojim ratnim drugovima, sto je bilo veliko iznenadjenje, ali i ohrabrenje da je komandant veoma dobrog psihofizickog zdravlja. Obracajuci se prisutnima, general Mladic pozeleo je svima puno srece, zdravlja i dobar odmor, i: " Ako bude ugrozena domovina, necu da vas zovem, vi znate svoje patriotske obaveze. " Posebne poruke i zelje uputio je srpskom narodu i borcima Vojske Republike Srpske, ali te poruke kao ni brojne prethodne, sredstva informisanja u RS nisu htela preneti do boraca i naroda. General Milovanovic je iskoristio tu priliku da prisutne upozna sa tokom primopredaje jedinica novom Generalstabu, preneo je i poruke staresina upucene generalu Mladicu.
A kako je doslo do toga da vojni komandant RS i njegovi oficiri koji su izneli ovaj rat, budu tako izolovani?
Sukob vojnog i drzavnog rukovodstva Republike Srpske zapoceo je polovinom 1993. godine, kada je zaustavljena operacija VRS na Sarajevo. Vec tada, nakon samoinicijativne operacije VRS na Igman i Bjelasnicu, koju je vodio general Ratko Mladic i koja je veoma negativno ocenjena u medjunarodnim krugovima, Radovan Karadzic je javno pretio smenom i 8. avgusta 1993. godine, ponudio generalu Manojlu Milovanovicu duznost komandanta. General Milovanovic je to odbio.
Drzavno rukovodstvo je resilo da preduzme mere da disciplinuje vojsku. Iskorisceno je naraslo nezadovoljstvo boraca neresenim egzistencionalnim pitanjima pa je u Banjaluci organizovana akcija " Septembar '93 " . Podsticanje nezadovoljnih boraca od stranacke tajne policije stvaralo je osnovu za tvrdnju da je vojska nedisciplinovana i da se za to moraju preduzeti energicne mere, ukljucujuci i smenu neposlusnog komandanta Glavnog staba generala Mladica.
Dan prie akcije Banjaluku su, navodno slucajno, napustili svi pripadnici Drzavne bezbednosti, celni ljudi MUP-a, a istaknutiji clanovi SDS-a i " vidjeniji ljudi " - ratni profiteri su prisustvovali sednici Narodne skupstine na Palama. Organizatori su bili spremni na sve, ukljucujuci da se u Banjaluci prolije krv i time postigne dvostruki cilj: zaustavi navodni krajiski separatizam i stvore uslovi za visoke promene u vojsci.
Tri dana kasnije posto je prekinuta Skupstina - politicko rukovodstvo je doslo u Prnjavor u komandu prvog krajiskog korpusa. General Mladic zestoko se suprotstavio odluci Radovana Karadzica, Momcila Krajisnika i ministra policije Tome Kovaca da upotrebom specijalne brigade MUP-a razbiju " vojnu pobunu " . General Mladic je gotovo bez pratnje otisao u Banjaluku i razgovarao sa borcima, porodicama poginulih boraca, invalidima i snagom vlastitog autoriteta obezbedio mirno resavanje nastalog spora. Tako je propao i ovaj plan razracuna drzavne elite sa najodgovornijim staresinama Vojske Republike Srpske. Oktobra 1993. u Banjaluci na Skupstini, na insistiranje Glavnog staba VRS, formirana je Drzavna komisija za ispitivanje " Septembra '93 " sa dr Vitomirom Popovicem na celu. Komisija se nikad nije sastala.
Posle toga i jedna i druga strana su cvrsto zastupale ispravnost svojih stavova. Nije bilo razumevanja, ali cini se ni volje, da se nesporazumi prevazidju. U tome je posebno bilo cvrsto drzavno rukovodstvo sa Radovanom Karadzicem i Momcilom Krajisnikom na celu. Nisu dozvoljavali bilo kakve promene svojih stavova bez obzira kakvi su bili predlozi. Umislili su da samo oni sve znaju i da su neprikosnoveni i jedini gospodari Republike Srpske i da se " sve mora okretati oko njih " , kako oni to zele.
Osnovi tih sukoba leze u nastojanju drzavnog rukovodstva da se stvori stranacka vojska. Insistirali su na organizovanju vojske prema ranijim obrascima, koji su predstavljali vracanje podelama srpskog naroda iz proslosti, podrzavali su ratno profiterstvo i bogacenje najcesce stranackih lidera i onih koji u borbama nisu ucestvovali, zacarila je nebriga za vojnike, porodice poginulih boraca i ratne vojne invalide.
Radovanu Karadzicu, stranackim i drzavnim celnicima smetala je i snazna harizmatska licnost generala Ratka Mladica.
Konfrontacije su se neminovno reflektovale na negativan odnos drzavnog rukovodstva prema celoj vojsci i odbrani. To je dovelo do situacije da se svi realni zahtevi vojske za borbene potrebe i brigu za borce redovno u Narodnoj skupstini, Predsednistvu, Vrhovnoj komandi i drugim institucijama pogresno tumace, pa su zbog toga nailazili na otpor i docekivani " na noz " . Vojska je tretirana kao " crna ovca " i " opozicija drzavnoj vlasti " pa su prema njoj i najodgovornijim staresinama neprekidno primenjivane mere, ukljucujuci i zabranu nastupa najvisih vojnih staresina u sredstvima informisanja Republike.
Ilustrativan je primer odnosa politike i Glavnog staba VRS na 50. sednici Narodne skupstine u Sanskom Mostu, 15. i 16. aprila 1995. godine. Na sednici su u ime vojske prisustvovali general-pukovnik Ratko Mladic, general-potpukovnici Manojlo Milovanovic, Milan Gvero, Djordje Djukic i Momir Talic, general- major Zivomir Ninkovic i pukovnik Radivoje Tomanic. Shodno naredjenju vrhovnog komandanta, general Mladic je na Skupstini podneo ekspoze o vojnopolitickoj situaciji, pripremama hrvatsko-muslimanske koalicije za nastavak ofanzivnih dejstava i faktorima koji slabe borbeni moral sa predlogom u 25 tacaka za jacanje sistema odbrane, prvenstveno obezbedjenja borbenih potreba i povecanja motivacije boraca i stanovnistva za nastavak borbe.
Ekspoze generala Mladica trebalo je da otvori put raspravi. Medju prvim ucesnicima rasprave javio se Velibor Ostojic, izvrsni sekretar SDS-a, koji je Mladicev predlog okarakterisao kao politicki pamflet i obavestio poslanike da je Glavni odbor SDS-a, jos juce (14. aprila), na sednici u Prijedoru, doneo odluku da se ekspoze ne prihvati, jer navodno, predstavlja direktno uplitanje vojske u politiku. Bilo je to iznenadjenje. Kako je ekspoze eksplicitno odbacen od strane Glavnog odbora SDS-a, dan ranije, iako ga je general Mladic na Skupstini prvi put javno izlagao? Stranacki prvaci nisu znali sadrzinu ekspozea. Tokom dvodnevnog rada upuceno je bezbroj neargumentovanih, na trenutke cak uvredljivih tonova na racun oficirskog kadra, koji su neki etiketirali kao " crvenu gubu " i " komunjare " . A za navodni vojni udar neki poslanici su zatrazili smenu generala Mladica, njegovih pomocnika i nacelnika Informativne sluzbe.
Iako je Glavni stab VRS upozorio da se za nekoliko meseci ocekuje snazna hrvatsko-muslimanska ofanziva na Republiku Srpsku, to nije pomoglo. General Mladic je tada kroz suze izrazio krajnju zabrinutost za dalji tok rata i nesagledive posledice po odbranu srpskog naroda i njegovu sudbinu. Ni suze celnog vojnika nisu pomogle. Ekspoze je odbijen. Time je potpuno zanemarena priprema naroda i vojske za odbranu pred ofanzivu. Nazalost, crne prognoze Glavnog staba sa ove skupstine su se potvrdile. Posle pet meseci usledila je snazna ofanziva zdruzenih hrvatsko-muslimanskih snaga i gubitak vekovnih srpskih prostora, do ugrozenosti same Banjaluke.
Mnogi i danas zakljucuju da je vojska tada morala naciniti odlucujuci iskorak i preuzeti sve nadleznosti rukovodjenja odbranom do zavrsetka rata. U tom trenutku imala je masovnu podrsku naroda i boraca i mogla napraviti drugaciju organizaciju i preraspodeliti teret rata na sve strukture drustva. Medjutim, ni tada, ni kasnije, vojno rukovodstvo nije imalo nameru preuzimati vlast iako je drzavno rukovodstvo stalno iscekivalo " drzavni udar " .
A nakon ekspozea u Skupstini usledilo je sirenje glasina o levim orijentacijama oficira, o " stranim placenicima " , do najgnusnijih poruka. " Mladic je bolestan i lud covek - klinicki slucaj i treba ga hitno skloniti iz vojske " , izjavio je bivsi predsednik RS Radovan Karadzic. Potom se i bivsi potpredsednik Biljana Plavsic oglasila: " Imamo slavnih komandanata u vojsci, koji su se zamorili u borbi i moraju otici na zasluzeni odmor. "
Stalnim odbijanjem proglasenja ratnog stanja na prostoru Republike Srpske onemogucena je ravnomerna raspodela tereta rata i mobilisanje raspolozivih snaga i sredstava za odbranu. Na taj nacin spreceno je organizovanje ratne proizvodnje, posebno vojnih potreba za nastavak borbe. Takav odnos istovremeno je sprecio donosenje sistemskih mera zastite boraca i invalida.
Veliko razmimoilazenje vojnog i drzavnog rukovodstva odnosilo se na odnose sa Hrvatima. Glavni stab je neprekidno upozoravao da su Hrvati najljuci neprijatelji i da sa njima sledi zestok obracun. Uprkos tome, drzavno rukovodstvo neprekidno je javno primalo i vodilo po Republici Srpskoj njihove predstavnike vlada i generale, te naveliko trgovalo preko brojnih privatnika i drzavnog preduzeca " Centreks " : posebno naftom i cigaretama. Pojedinci su izvlacili veliku korist i zapostavljali drzavne interese i odbranu naroda.
Posredstvom " Centreksa " i privatnih firmi prodaje se Hrvatima i Muslimanima cak i municija. Na linijama razgranicenja (npr. kod Novog Grada, Olova, Sarajeva) vojna policija VRS zaticala je direktore ovih firmi (uglavnom clanove Glavnog odbora SDS-a) kako Muslimanima prodaju robu i municiju. Tada Radovan Karadzic i Momcilo Krajisnik nisu dozvolili pokretanje krivicnih postupaka. Iako se radi o drzavnom preduzecu " Centreks " , iza njega u sustini stoje i privatni interesi najuticajnijih ljudi Republike, pa ce brojne malverzacije i zloupotrebe dugo ostati pod velom tajnosti. Sadasnji pokusaj predsednice Biljane Plavsic da rasvetli kriminalne radnje ovog preduzeca, cini mi se, vec je na samom pocetku osudjen na neuspeh.
Dugo je Glavni stab VRS trazio odrzavanje hitne sednice vrhovnih komandi Republike Srpske i Republike Srpske Krajine zbog pretece agresije Hrvatske na RSK. Napokon je odrzana, 1. avgusta 1995. godine. Medjutim, umesto dogovora o zajednickoj odbrani RS i RSK, usledila je smena general-pukovnika Ratka Mladica sa mesta komandanta Glavnog staba, sto je potpuno zbunilo borce i srpsku javnost. Vec sutradan, 2. avgusta, Radovan Karadzic i Momcilo Krajisnik zahtevali su od generala Manojla Milovanovica, po drugi put, da preuzme duznost komandanta Glavnog staba. On je ponovo odbio.
Odmah nakon napada Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu, u Banjaluci je 5. avgusta 1995. godine odrzana prosirena sednica Kolegija komandanata Glavnog staba VRS, na kojoj su prisustvovali svi komandanti korpusa, komandant 30. pesadijske divizije i Operativne grupe Doboj, PVO i Skolskog centra VRS kao i nacelnici stabova. Razmatrana je situacija posle agresije vojske Hrvatske na Glamoc i Grahovo, kao i na Republiku Srpsku Krajinu i mere koje VRS mora hitno preduzeti. Za odluku predsednika RS Radovana Karadzica, kojom se smenjuje komandant Mladic, s obzirom na situaciju, generali VRS jednoglasno su rekli da je pogresna, te da bi imala nesagledive posledice po narod, borbu i vojsku.
Neki analiticari misle da je smena generala Mladica izazvana namerno kako bi se poljuljala vera u mogucnost odbrane, te da se Hrvatskoj stvore preduslovi za pocetak snazne ofanzive na Krajinu. Koliko je to tacno, tesko je u ovom trenutku reci. Ali je jedno sigurno: neuspesnoj sednici vrhovnih komandi RS i RSK u Drvaru 1. avgusta, hrvatskom napadu na Republiku Srpsku Krajinu prethodili su tajni susreti delegacija Republike Srpske sa Hrvatima u Napulju, Vatikanu i Becu a o cijim sadrzajima i dogovorima drzavno rukovodstvo nije zelelo upoznati javnost, ni vojsku.
Poslednji ratni dogadjaji i nesporazumi rukovodstva Republike Srpske i Glavnog staba VRS bili su za sprecavanje tajne trgovine srpskim teritorijama i mesetarenje medju narodom u pojedinim delovima za iseljavanje, cemu su se najodgovorniji predstavnici vojske sa generalom Mladicem na celu zestoko suprotstavili. Rukovodstvo Republike Srpske opredelilo se u tom periodu da posebnu paznju posveti formiranju specijalnih snaga policije za zastitu istaknutih licnosti. Glavni stab VRS i komande operativnih jedinica citavog rata su se suprotstavljali formiranju paravojnih jedinica: stranackih, vojnopolicijskih, cetnickih i specijalnih za zastitu stranackih lidera i ratnih profitera. " Nema potrebe da se stvaraju neke paravojske, kakve smo imali '92. pa i delom '93. godine. Masa je nekakvih 'velikih rodoljuba' koji se nisu skidali sa televizijskih ekrana, i 'oslobodilaca koji su mogli sve'. Medjutim, njihove grupe i paravojscice uglavnom su se vrtele oko kojekakvih zlatarskih radnji, banaka, dobro snabdevenih samousluga i nema nijednoga brda koje su zadrzali ili oslobodili. Oni su samo dobro pljackali. Uostalom, to je vidljivo sada kada se pojavljuju pojedinci za koje srpski narod nije znao da postoje, odjednom se smestaju u dobro izgradjene zamkove, obezbedjene nabildanim momcima i okruzene finim uvoznim automobilima. Eto, to su njihove zasluge. A na drugoj strani, imamo veoma skromnog srpskog i vojnika i oficira koji svakodnevno podnosi najvece napore, po kisi, snegu, zegi i direktno su izlozeni opasnostima od neprijateljskih dejstava. Vojnik samo trazi da dobije sto vise potrebnog kako bi odbranio narod " , istakao je general Mladic u intervjuu listu " Srpska vojska " 26. juna 1995. godine.
U mnogim krugovima, ukljucujuci i SDS, vojno rukovodstvo je optuzivano za nekooperativan odnos sa medjunarodnom zajednicom i namerno inacenje snagama NATO-a. Tvrdilo se: da su Glavni stab i general Mladic bili fleksibilniji, uopste ne bi ni bilo masovnih vazdusnih udara avijacije NATO-a po objektima infrastrukture, radio i telekomunikacionim objektima i polozajima vojske.
Nedovoljno se zna da su se u Zvorniku desetak dana pred pocetak udara avijacije NATO-a susreli general Ratko Mladic i komandant UNPROFOR-a za bivsu Jugoslaviju francuski general Bernar Zanvije. Sastanak je trajao vise od sest casova. Zanvije je trazio da se sve tesko orudje izmesti iz okoline Sarajeva na udaljenost od dvadeset kilometara. Bilo je tu dosta teskih reci i zahteva generala Mladica da muslimanska strana iz Sarajeva povuce svoje tesko naoruzanje. Ali to nije dalo rezultate. Procenjujuci da je to scenario preko kojeg ce se tesko preci, Mladic je ponudio da Vojske Republike Srpske povuce sve oruzje na trazeno odstojanje, ali je zauzvrat trazio garancije UNPROFOR-a da Muslimani nece krenuti u ofanzivu kao u prolece 1995. godine. Francuski general to nije mogao obecati.
Mucna i naelektrisana atmosfera trajala je satima, jer se od snaga UNPROFOR-a nisu mogle dobiti nikakve garancije. Svestan moguceg neuspeha sastanka, general Mladic prihvatio je da se sve oruzje oko Sarajeva odmah povuce s tim da general Zanvije napise pismenu garanciju da snage NATO-a nece bombardovati Republiku Srpsku. Ni takve garancije komandant UNPROFOR-a nije mogao dati. Na kraju je rekao: " Ja nisam general Mladic da odlucujem i komandujem kako to situacija nalaze, vec samo izvrsavam naredjenja koja dobijem iz svoje pretpostavljene komande... " Znacilo je to da ce Srbi biti bombardovani bez obzira na to da li se oruzje oko Sarajeva povuklo ili ne, jer je to bio isplanirani udar NATO-a da bi se eliminisala premoc srpskih snaga u Bosni i Hercegovini. Prema tome, to je ono sto se mora imati u vidu kada se izricu krupne optuzbe za nekooperativnost Glavnog staba.
Odluci o proglasenju ratnog stanja, avgusta 1995. nakon pada Krajine, prethodila je sednica Narodne skupstine, na kojoj je doneta odluka o radu ratnih predsednistava opstina, koja se nisu mogla potcinjavati komandama vojske u zonama izvodjenja operacija. Tako donesena odluka predstavljala je uvodjenje dvojnosti rukovodjenja odbranom, sto nije zabelezen slucaj u novijoj vojnoj praksi. Ratna predsednistva opstina bila su direktno potcinjena predsedniku Republike i samo su od njega dobijala naredjenja. Ali kakva? Zato uopste nije iznenadjenje sto je 13 predsednika ratnih predsednistava zapadnokrajiskih opstina " samoinicijativno " donelo odluke o iseljavanju stanovnistva i napustanju teritorija opstina, bez konsultacija sa komandantima vojske na terenu. Iako su se takvi postupci mogli podvesti pod izdaju, nije bilo tako, jer su ti opstinski rukovodioci za takav rad nagradjeni najvisim drzavnim odlikovanjima i visim polozajima u organima vlasti Republike Srpske.
Shvatajuci situaciju uzrokovanu gubitkom nekoliko zapadnokrajiskih opstina, general Ratko Mladic septembra 1995. godine napusta lecenje na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i dolazi u Banjaluku da organizuje odsudnu odbranu Krajine. Vojska nadljudskim naporima taj zadatak izvrsava i sprecava pad preostalog dela Krajine, ukljucujuci i Banjaluku, Prijedor i Novi Grad. U isto vrieme, dok jos traje odsudna odbrana, Narodna skupstina, 16. oktobra 1995. godine, u Banjaluci, donosi odluku o smeni i penzionisanju general-potpukovnika Milana Gvere i Djordja Djukica, general-majora Zdravka Tolimira i Gruje Borica i pukovnika Milovana Milutinovica. Svaki komentar je suvisan.
Slucajno ili namerno, pokazace vreme, ali Izvestaj Komande Drugog krajiskog korpusa dostavljen Glavnom stabu VRS, 1996. godine o gubicima zapadnokrajiskih opstina u jesen 1995. godine, govori o odgovornosti staresina drugih jedinica za takvo stanje. U izvestaju se istice da je komandant Drinske brigade, pukovnik Vinko Pandurevic (sada zamenik nacelnika Generalstaba VRS), odbio da sa brigadom posedne odbranu Ostrelja, vec je krenuo za Kljuc a potom napustio ratiste odlazeci sa kompletnom brigadom u Zvornik. Komandant Zastitnog puka, pukovnik Milomir Savcic (sada nacelnik Uprave bezbednosti Generalstaba VRS), odbio je da sa pukom posedne polozaje za odbranu Bravskog polja, samoinicijativno je otisao u Kljuc, a potom se sa pukom preselio u Sanski Most i Prijedor.
U istom izvestaju navodi se da je u realizaciji Naredbe generala Mladica o protivudaru snaga od 23. septembra 1995. godine, komandant Operativne grupe Prijedor, pukovnik Radmilo Zeljaja, odbio da sadejstvuje sa Drugim krajiskim korpusom ostavljajuci potpuno nezasticen desni bok i objekat Stanica brdo preko kojeg su muslimanske snage 9. oktobra bez borbi usle u Sanski Most. Istovremeno, komandant Pete brigade pukovnik Pero Colic (sada nacelnik Generalstaba VRS), dobio je zadatak da napada u pravcu Kljuca i Velagica, ali se sa brigadom tih dana " prekinula veza " i ona nije sadejstvovala u napadu, ostavljajuci potpuno ugrozen levi bok snaga Drugog krajiskog korpusa.
Ne zeleci da prejudicira bilo kakav zakljucak, komandant Drugog krajiskog korpusa general-major Radivoje Tomanic istice da pojedine staresine nisu izvrsile dobijene zadatke, iako su bili visoko vrednovani i gotovo svake ratne godine vanredno unapredjivani. Cudna je i slucajnost da su upravo imenovane staresine, koje se smatraju odgovornim za pad zapadnokrajiskih opstina, postale osnova za formiranje novog Generalstaba VRS. Imajuci na umu da je njihovu osnovnu verifikaciju dao Glavni odbor Srpske demokratske stranke i deo drzavnog rukovodstva, moze se razmisljati i da je gubitak zapadnokrajinskih opstina plod prljavih politickih igara u kojima su, nazalost, i neke staresine VRS ucestvovale.
Zbog propusta i slabosti u rukovodjenju i komandovanju pri izvodjenju borbenih dejstava Drugog krajiskog korpusa odgovarala je dosad samo grupa staresina Komande korpusa sa general-majorom Radivojem Tomanicem na celu, koji su smenjeni i suspendovani sa druznosti citave 1996. godine, i protiv kojih je pokrenut krivicni postupak.
Tokom 1996. godine, po nalogu najodogovornijih ljudi u Republici, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blacenju celnih ljudi VRS. Preko drzavnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo ciscenje vojnickih redova " gvozdenom metlom " . Glavni stab VRS je, ne cekajuci naredjenja od januara 1996. godine, shodno Dejtonskom sporazumu, obezbedjivao implementaciju vojnog dela sporazuma uz istovremeno sprovodjenje reorganizacije vojske, nastojeci da obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i spreci sva iznenadjenja. Glavni stab VRS neprekidno trazi prevazilazenje nesuglasica i jacanje odbrane. Kada je duznost predsednika RS preuzela Biljana Plavsic, ocekivalo se da ce se sukob vojnog i drzavnog rukovodstva moci da prevazidje.
Od drzavnih organa je trazena podrska kako bi se kadrovi zadrzali u Vojsci RS kao profesionalci. Sredstva nisu stizala. Mnogi vojni specijalisti su napustali vojsku. Zatrazeno je vise brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca.
Najodgovorniji u Republici Srpskoj zaboravili su, ili ne zele da znaju, da se muslimanske i hrvatske snage neprekidno naoruzavaju i da ih americki i instruktori drugih zemalja obucavaju. Vrlo neodgovorno se posmatraju borbeni poklici Alije Izetbegovica i njegovih generala za nasilnu reintegraciju Bosne i Hercegovine. Prisustvo medjunarodnih snaga i obecanja svetskih mocnika nisu garant mira i slobode srpskog naroda. Vojska Republike Srpske bila je i mora ostati taj garant i njom se niko nema pravo poigravati, posebno nakon tolikih zrtava. Takva upozorenja Glavnog staba nisu nailazila na razumevanje.
(Nastavice se)
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.