ZIVOT IZBEGLICA

CIJI KRST ONI NOSE?

Ne vole ih Romi jer im prave konkurenciju pred Crvenim krstom, ali su najnetolerantniji, zamislite - Srbi. A pocelo je kao u prici o " sloznoj braci " ...

Na samom pocetku rata na prostorima bivse Jugoslavije profesor Jovan Raskovic identifikovao je tipologiju izbeglickih stanja: u prvoj fazi optimizma preovladava radost zbog spasene glave i olaksanje izazvano cinjenicom da se konacno stiglo u zemlju maticu. Druga faza izbeglickog zivota, koju je prof. Raskovic nazvao fazom realnog pesimizma, podrazumeva obostrano saznanje da izbeglistvo nece kratko trajati. Izbeglice gube nadu u povratak, a domacini novac i zivce. Za trecu, poslednju etapu karakteristicna je kolektivna depresija i zacetak animoziteta izmedju starosedelaca i dosljaka. Izbegli optuzuju Srbiju da ih je gurnula u rat a da sada ne zna sta ce s njima, traze pasose za inostranstvo, zale se na neadekvatne uslove zivota. Domacini sve cesce " gostima " prebacuju lenjost, parazitstvo, sirenje kriminala, prostituciju, uzurpaciju radnih mesta, mesta u bolnicama, skolama, na fakultetima...

U to " trece izbeglicko stanje " , kao skolski primer, uklapa se i predsednik Skupstine Republike Srbije Dragan Tomic koji je otkrio javnosti da militantno jezgro grupa, koje po Beogradu izazivaju nerede, a identifikovane su kao fasisti i teroristi, " cine izbeglice iz Bosne i Hrvatske koje su nezadovoljne gubitkom svoje domovine. Oni okrivljuju druge zbog toga, iako su samovoljno napustili rodni kraj. "

Ovu izjavu tesko je razumeti kao " lapsus " govorljivog predsednika Narodne skupstine.

Popisom izbeglica, koji je sproveo Republicki komesarijat za izbeglice (april, maj, jun 96) utvrdjeno je da na teritoriji Srbije zivi 537 937 izbeglica (oko 230 000 iz BiH i 290 000 iz Hrvatske). U odnosu na broj stanovnika u Srbiji (popis iz 91) izbeglice cine 6,3 odsto ukupne populacije. Najveci talasi izbeglica stigli su pocetkom rata i, narocito, u maju i avgustu 1995.

Srbija je prve izbeglice docekala sa cajem i sendvicima. U opstoj nacionalnoj euforiji opstinski rukovodioci utrkivali su se ko ce otvoriti vise sportskih hala i slicnih objekata za izbeglice. U udarnoj emisiji drzavne televizije, drugom Dnevniku, koji je trajao i po devedeset minuta, slike ljudi i dece na kolima i traktorima, ali i slike pozrtvovanih domacina imale su zavidnu minutazu. Dnevne i nedeljne novine pisale su o seljacima koji su u kuce primali i po nekoliko izbeglickih porodica.

Izbeglice koje su na teritoriju SRJ stigle do dvadeset sedmog aprila '92. dobile su i licna dokumenta (doduse, sa oznakom t-tranzit), a nije bilo vecih problema ni prilikom produzenja pasosa, vozacke dozvole, registracije auta. U republickom MUP-u '92. objasnjavali su da " svaki gradjanin koji dobije izbeglicku legitimaciju moze da ostvari sva gradjanska prava kao da je zitelj Beograda ili bilo kog drugog grada u Srbiji " .

Od svih gradjanskih prava, cini se, najvaznije je bilo da izbeglice iskoriste pravo da glasaju sto je oko sto hiljada njih i ucinilo 1992, glasajuci listom za Slobodana Milosevica. Time su se zamerili srpskoj opoziciji, koja ce ih dugo optuzivati da sluze rezimu i da u uniformama republickog MUP-a batinaju pristalice opozicije na mitinzima po Srbiji (optuzba se odrzala do danas).

Sa zavrsetkom izbora pocela je da se privodi kraju i idila svih Srba u Srbiji. Medjusobna netrpeljivost iskazivace se najpre verbalno, a potom ce biti i ozakonjena. U novinama se moglo procitati da je Srbija tesko pogodjena obavezom da se brine o izbeglicama koje su se od " brace u nevolji " veoma brzo pretvorile u " kamen oko vrata " , tim pre sto obecana strana pomoc, bar prema tvrdnjama gospodje Bratislave Morine izostaje: " Od sveta smo dobili vrlo malo sredstava koja predstavljaju 10-15 odsto nasih potreba " (izjava s pocetka 1996).

Od 1992.godine glavnu brigu o izbeglicama preuzima famozni Komesarijat za izbeglice. U njega se slivala gotovo sva humanitarna pomoc koja je stizala sa svih krajeva sveta. Kako je ona prosledjivana znaju oni koji su od te pomoci ziveli, ali i mnoge organizacije koje su, posle iskustava sa Komesarijatom, odustajale od humanitarnog delovanja na ovim prostorima.

Uz veliki napor i pravu pometnju koju je izazvao u kancelariji obezglavljenog Komesarijata (glava kuce, gospodja Bratislava Morina, preuzela je nedavno novoosnovano republicko Ministarstvo za porodicu), novinar NIN-a dobija podatak da je proslogodisnji republicki budzet izdvajao 338 miliona dinara za smestaj i brigu o izbeglicama. Da li je to vise ili manje od budzeta za '94. ili '95? U Komesarijatu ne znaju: " To postoji negde zapisano, ali mi ne pravimo biltene kako bismo ustedeli novac za potrebe izbeglica " , objasnila je ljubazna sluzbenica.

Tim milionima dinara i dolarskom podrskom (koja je, samo u slucaju UNHCR-a za protekle cetiri godine iznosila preko 200 miliona dolara) obezbedjuje se imitacija zivota (jedan do dva obroka dnevno, zivot u dva kvadrata ogradjena zicom, bez ikakvog kontakta sa svetom i, sto je vaznije, bez prava na zalbu) za 54 000 izbeglica, koliko ih boravi u kolektivnim centrima, najgoroj od svih izbeglickih sudbina. (Jedno istrazivanje iz 1994. godine radjeno na uzorku kod 400 dece izbeglica pokazalo je promene u ponasanju dece izbeglica direktno izazvane stresom, a kao najugrozenija grupa pokazala su se deca iz kolektivnih centara.)

Izbeglicka prava i obaveze trebalo bi da resava postojeci Zakon o izbeglicama, ali on sadrzi uglavnom zabrane i spisak nacina da se izgubi izbeglicki status. Oni koji bas rese da se zale upucuju se na Ministarstvo za Srbe van Srbije (za koje se tvrdi da jos postoji).

" Cela prica se moze posmatrati i drugacije " , smatra Zvonko Tarle, urednik izbeglickog lista " Odgovor " . " Popisom je utvrdjeno da svega deset odsto izbeglih zivi u kolektivnim centrima, direktno na teret drzave (mada ne treba zaboraviti da i oni u velikoj meri zive od inostranih humanitarnih paketa). S druge strane, oko sto hiljada izbeglih zivi u iznajmljenim stanovima za koje placa minimum 200 maraka mesecno. Ako pretpostavimo da se radi o 25 000 porodica jasno je da srpski stanodavci mesecno zarade pet miliona maraka od izbeglica. Problem ove drzave je u tome sto taj novac ne ume da iskoristi. "

Smanjivanjem humanitarne pomoci, sto se moze pripisati teskoj materijalnoj situaciji u zemlji, krece i prozivanje izbeglica. Primedbe stizu iz Vojvodine, najveceg prihvatnog centra u zemlji. Lider vojvodjanskih Madjara Ferenc Cubela izjavljuje: " Prvo smo mislili, a sada smo sigurni da je te ljude pozvala srpska armija da napuste domove i dodju u Vojvodinu. Obecavali su im kuce i zemlju Hrvata i Madjara. "

Istrazivanja koja je prosle godine radio Miklos Biro, a koja se mogu naci u dokumentaciji Helsinskog odbora za ljudska prava, pokazala su da je na teritoriji Vojvodine veoma mali procenat ljudi imao losa iskustva sa izbeglicama (osim Hrvata). Medjutim, veliki je broj onih koji su culi da je neko iz njihove okoline imao negativna iskustva sa izbeglicama. Ovaj drugi momenat, ipak je presudan za formiranje negativnog stava domaceg stanovnistva prema izbeglicama.

Zanimljivo je da su prema izbeglicama izrazito neraspolozeni Romi, iako nemaju losa iskustva sa njima, jer ih dozivljavaju kao konkurenciju u redovima ispred Crvenog krsta. Ipak, Srbi su se pokazali kao najnetolerantniji!? Preko jedne trecine anketiranih u pomenutom istrazivanju imaju izrazito negativan stav prema izbeglicama. Paradoks je da procenat netrpeljivih korelira sa procentom onih sa agresivno nacionalistickim stavom.

Srbi iz Srbije nalaze da je " nagli porast kriminala vezan za socijalnu patologiju ratnih migranata " , s tim sto se dodaje da je nepovoljan cinilac kriminalizacija sredine u koju su dosli. Ovakva tumacenja nasla su se i u predizbornom programu JUL-a gde su izbeglice okarakterisane kao patoloska pojava protiv koje se drustvo mora boriti.

Vec u decembru '92. " Borba " pise o izbeglicama kao " demografskoj kasikari " . Podsecajuci da se gradovi poput Beograda jos nisu oporavili od najezde prekodrinskih Srba iz proslog rata, komentator procenjuje da " sto vrijeme bude prolazilo osjecaj tjeskobe (kod izbjeglica) postajace prisutniji. Jer, sadasnje izbjeglice, budu li prisiljenje da iz bilo kog razloga ostanu ovdje, nece biti nimalo njezne prilikom ostvarivanja svojih prava. Jednostavno nece imati vremena za 'carsijski red' " .

Postujuci i dalje domacina, izbeglice se oglasavaju retko i anonimno. Istrazivanja sprovedena medju njima pokazuju da se trecina oseca neprijatno u matici zemlji. U opisu odnosa domaceg stanovnistva prema njima dominiraju ocene: prezir, nerazumevanje, ignorancija, nepostovanje, mrznja. Jedan ispitanik je objasnio: " Izbeglica, to je kad treba da skocis a nemas nogu. "

Kada je na prostorima Srbije, Hrvatske i Bosne i konacno preovladala " politika mira " , jos drasticnije se menjala zvanicna politika prema izbeglicama. Najpre prestaje izdavanje licnih dokumenata. Zatim pocinje premestanje ljudi iz kolektivnih centara u juznu Srbiju, a narocito na Kosovo i u Sandzak. Republicki komesar za izbeglice Bratislava Morina objasnjava da se ljudi preseljavaju u uslove pogodnije za zivot. Kako se vecina izbeglica odlaska na Kosovo boji koliko i povratka u Hrvatsku i Bosnu, mnogi odbijaju da se presele i tako gube izbeglicki status. Popisom izbeglica utvrdjeno je da u Srbiji zivi 120 000 ljudi bez statusa. " Osamdeset odsto tih ljudi izgubilo je status izbeglice kada su odbili da se presele na Kosovo " , objasnjava Ninko Miric, advokat, aktivista Helsinskog odbora za ljudska prava. Avgusta '94. prve izbeglice su se nasle na sudu jer nisu htele da se isele iz Pionirskog grada u Beogradu.

U maju i avgustu '95. u Srbiju dolaze prognanici u koloni dugoj dvesta kilometara. Ovoga puta Srbija ih prima sa znatno manje emocija. Kada su izbeglice iz zapadne Slavonije krenule put SRJ, 1. maja, na Adi Ciganliji proslavljan je praznik rada. Informacija o hiljadama unesrecenih prosledjena je javnosti u dvadesetom minutu najgledanije informativne emisije posle Kozarackog kola i vola na raznju. Organi reda usmeravali su avgustovske izbeglice dalje od Beograda. Na putu iz Hrvatske ka Srbiji, koji je trajao nekoliko dana, zabelezeno je, Srbi su Srbima naplacivali vodu.

Pocetkom prosle godine SRJ usvaja Zakon o jugoslovenskom drzavljanstvu (stupio na snagu 1. 1. 1997) kojim se kao poseban institut, namenjen izbeglicama, uvodi " prihvatanje u jugoslovensko drzavljanstvo " . Ovim zakonom izbeglicki zivot drasticno se usloznjava.

Zakon je, najpre, nalagao da se uz zahtev za prijem u drzavljanstvo podnesu: izjava da je osoba proterana zbog nacionalnosti, vere ili politickog opredeljenja i izjava o neposedovanju drugog drzavljanstva. " Mnoge izbeglice javljaju nam se sa novim uslovima koji im se postavljaju. Na primer, uz izjavu o neposedovanju drugog drzavljanstva trazi se dokaz o mestu boravka. To je prva nemoguca stvar jer izbeglice po Zakonu o prebivalistu Republike Srbije ne mogu steci takvu potvrdu zato sto je njihovo prebivaliste privremeno " , objasnjava Ninko Miric.

Trazi se i dokaz da se izbeglica odrekla drugog drzavljanstva (potvrda o podnetom zahtevu za prestanak drugog drzavljanstva ili resenje o prestanku drzavljanstva druge republike). " U Hrvatskoj se otpust iz drzavljanstva dobija na licni zahtev (zahtev se predaje u Hrvatskoj) uz taksu od 965 nemackih maraka " , istice Miric. " Medjutim, da bi neko bio otpusten iz drzavljanstva Hrvatske (po Zakonu o hrvatskom drzavljanstvu) mora prvo dokazati da je njen drzavljanin, znaci zatraziti domovnicu za 400 maraka. I dalje, ti dokumenti se dobijaju samo uz garanciju da ce izbeglica dobiti jugoslovensko drzavljanstvo. Krug se, dakle, zatvara. Ocito je da ove uslove nije moguce ispuniti sto navodi na zakljucak da nijedna od drzava, koje vezuje sporazum o normalizaciji odnosa, ne zeli da izbeglicama da drzavljanstvo. "

Procenjuje se da ce Hrvatska, iako ne krije da " prijem izbjeglica nece biti vazniji od ostvarivanja interesa hrvatske drzave ( " Vjesnik " ), biti manje rigorozna, jer joj je u interesu da sto vise Srba ode iz Hrvatske i, naravno, da zaradi novac od domovnica i otpusta. Hrvatski zvanicnici cak isticu u Saboru da im srpska strana u tom smislu i ne pravi velike probleme, jer ne insistira da se izgnanici vrate kucama. " U Zakonu o drzavljanstvu nisu dobro resene prelazne forme koje bi resile problem izbeglica " , smatra Biljana Kovacevic-Vuco iz Helsinskog odbora. " Po clanu 18 mogli bi se sklopiti medjunarodni ugovori kojima bi se ugrozenim kategorijama dalo dvojno drzavljanstvo: ako ne to, onda bi im se moglo omoguciti da bar dve-tri godine ne uzimaju drzavljanstvo i, na kraju, da im se omoguci povlascen status. To su sve putevi da se izbeglicama omoguci da rese svoja pitanja, da ne odu iz svojih gradova tek tako i uzimanjem drzavljanstva druge drzave ostanu bez imovine. "

Prosle godine 23. avgusta Hrvatska i SRJ su potpisale sporazum o normalizaciji odnosa. Clan 7 sporazuma obavezuje potpisnike da osiguraju slobodan i siguran povratak izbeglim i prognanim u njihova prebivalista ili druga mesta koja slobodno izaberu. Takodje ce im drzave potpisnice omoguciti vracanje imovine ili pravicnu nadoknadu.

U Hrvatskoj je trenutno na snazi Zakon o privremenom raspolaganju imovinom izbeglih. Izbeglice strahuju od generalne supstitucije koja se sve cesce pominje. U izjavi Franspresu Mate Granic je, neposredno po potpisivanju sporazuma sa Milanom Milutinovicem, izjavio da ce Jugoslavija dobiti odstetu za imovinu izbeglica iz Hrvatske (ali da su hrvatski zahtevi za reparaciju znatno veci od onih savezne drzave.) Potom ce, verovatno, Jugoslavija namirivati izbeglice ciju je imovinu " prebila " sa Hrvatskom, a izbeglice strahuju da ce proci kao devizne stedise.

U BiH je na snazi Zakon o napustenim nekretninama na koji se mogu pozvati izbeglice koje hoce da povrate svoje kuce. Oni mogu traziti povratak imovine s pravom da cak podnesu tuzbu protiv lica koja se nalaze u njihovim stanovima ili kucama, jer Ustav BiH nalaze drzavi da zbrine raseljena lica, ne ugrozavajuci privatnu imovinu gradjana. Razume se, rec je o jednom od Zakona cija ce primena takodje sacekati neka druga vremena.

Na medjunarodnom nivou pitanje gotovo cetiri miliona izbeglica sa prostora SFRJ tretira se u okviru odredaba Dejtonskog sporazuma, a kao najbolje resenje predvidja se povratak kucama ili preusmeravanje u druge gradove na teritoriji iste drzave. Svi humanitarni programi ove, a narocito sledece godine, bice usmeravani - ne vise u nabavku hrane i odece, vec u trazenje nacina da se izgnani vrate kucama. " Vreme istice " , upozorava Marvan Elkuri iz informativne sluzbe beogradske kancelarije UNHCR. " Sredstava je sve manje. Svetske organizacije su se, da tako kazem, umorile. Pitanje je da li ce od juna meseca Medjunarodni crveni krst i FAO (svetska organizacija za ishranu) uopste dostavljati hranu izbeglicama u Srbiji. Ukoliko se za dve godine ne budu videli rezultati resavanja problema izbeglica, bojim se da ce biti sve teze obezbediti bilo kakav novac. Zato je nasa namera da pomognemo prvenstveno program povratka izbeglica kucama. To mora biti reseno '97. i '98. godine. "

Program UNHCR predvidja cetiri mogucnosti za izbeglice i raseljena lica: repatrijaciju (povratak kuci), relokaciju (naseljavanje oblasti gde preovladava srpski entitet), lokalnu integraciju u SRJ i, kao poslednje, odlazak u trecu zemlju, ali je ta mogucnost mala i nece vaziti za vise od pet hiljada ljudi. Tim pre sto vec sada ministri inostranih poslova, recimo Klaus Kinkel, zahtevaju da se bar 400 000 (od 700 000 koliko ih je u zapadnim zemljama) izbeglica vrati u Bosnu. " Iako je samo 10 odsto ljudi izrazilo zelju da se vrati, mi ipak mislimo da je repatrijacija najbolje resenje. Naravno, UNHCR ne moze da vrsi nikakav pritisak na ljude niti moze da natera vlade novonastalih drzava da postuju sporazume koji ih obavezuju da zbrinu izbeglice. Problem je sto ljudi ovde lako potpisuju ali tesko primenjuju sporazume " , istice Marvan Elkuri.

" Da bi se ljudi vratili u Hrvatsku potrebno je da se primeni Zakon o amnestiji (reseno sporazumom o normalizaciji odnosa izmedju SRJ i Republike Hrvatske), ali pre svega da se povratnicima garantuje bezbednost. Ljudi strahuju da ce u Hrvatskoj biti gonjeni po krivicnom zakonu i pricaju o postojanju crnih lista. Ako takve liste i postoje treba ih objaviti kako bi ljudi koji se ne nalaze na njima mogli da se vrate kuci. Mi smo uspeli da u Krajinu vratimo 28 porodica ciji su najstariji clanovi ostali tamo i ne mogu da se sami brinu o sebi. To nije mnogo jer takvih porodica ima jos 5 000. Sto se Bosne tice, tamo postoji jos jedan problem 60 odsto kuca je sruseno, a ostatak je useljen. Pitanje je gde ce ljudi da se vrate. Osim toga, u Republici Srpskoj zivi 400 000 raseljenih lica u cijim se kucama u bosanskoj federaciji nalaze Hrvati ili Muslimani " , istice Elkuri za NIN.

" UNHCR je identifikovao 22 mesta u bivsoj BiH, takozvane ciljne teritorije koje su bezbedne za povratak izbeglica (Sipovo, Bratunac, Travnik, Kupres, Livno, Konjic, Kljuc, Zvornik, Gorazde, Bihac...), ali tamo trenutno nema uslova za zivot. Sredstva medjunarodnih organizacija zbog toga ce biti usmeravana upravo na izgradnju infrastrukture i kuca za smestaj povratnika u te predele " , objasnjava u razgovoru za NIN Marvan Elkuri.

I srpska vlada se poslednjih meseci sve cesce poziva na Dejtonski sporazum i kao jednu od primarnih aktivnosti istice sprovodjenje repatrijacije. Prica se da ce se na udaru najpre naci izbeglice iz Republike Srpske (oko 50 000) za koje je jos 10. februara trebalo da bude sporazum o povratku u Republiku Srpsku (ponosno ga najavila Buba Morina), ali je izostao. Njima je, tvrde upuceni, prvenstveno i namenjeno saopstenje Dragana Tomica, a potom i gnevna " oprostajna poruka " humanitarke Morine koja je navodno zamalo izbegla linc na ulicama Beograda. " Razularenu i razjarenu masu " koja je napala humanitarku i njenog vozaca cinile su, navodno, izbeglice (mahali izbeglickim legitimacijama) i tvrdo jezgro SPO-a (ne navodi se cime su se oni identifikovali).

Ukoliko deo izbeglica (kriticna grupa iz RS) ne shvati da treba da ode, verovatno ce i to utuviti u glavu na salterima Saveznog MUP-a kada im budu odbijeni zahtevi za prijem u jugoslovensko drzavljanstvo. Izbeglice iz Hrvatske koje rese da ostanu u Saveznoj Republici Jugoslaviji morace da svoju buducnost vezuju vise za Vranje, Aleksinac, Nis, Novi Pazar, Rasku a manje za Beograd, Novi Sad i Vojvodinu. Za njihovu integraciju u lokalnu sredinu UNHCR ce izdvojiti 25 odsto (40 miliona dolara ove godine) ali uz napomenu da nikakvog nasilnog premestanja ljudi ne moze biti jer je to protivno svim medjunarodnim konvencijama o izbeglicama. " Seoba izbeglica na Kosovo nije resavnja problema vec otvaranje novog zarista na izuzetno osetljivom terenu u regionu " , istice Elkuri.

Vratiti izbeglice kucama znaci pokrenuti ponovo cetiri miliona ljudi sa malom verovatnocom da svi budu smesteni u svojim kucama. Radi se o neprekidnom lancu: da bi se srpske izbeglice iz Knina vratile kuci, odande moraju da se isele hrvatske izbeglice iz Banjaluke, a iz njihove kuce u Banjaluci srpske izbeglice iz Travnika ciji povratak kuci uslovljava iseljavanje Muslimana i njihov povratak u Mostar u kucu u kojoj trenutno zive Hrvati, ciju kucu u Bugojnu naseljavaju Muslimani i tako redom.

" Ako sagledamo ucinke rata na prostorima bivse Jugoslavije, moze se dovesti u pitanje i sam termin izbeglice. I to ne samo zbog osecaja tih unesrecenih ljudi da su dosli 'svoji kod svojih' vec pre svega po stvarnim ucincima rezima iz Zagreba i Beograda da etnickim pomeranjima, a na racun Bosne i Hercegovine ostvare svoje politicke programe. Zato mozemo govoriti o dovedenicima i o tome da je onaj ko ih je doveo odgovoran za resavanje njihovih problema. Od samog pocetka rata manipulisalo se izbeglicama a rat za zastitu njihovog nacionalnog bica pretvorio se u njihovu potpunu katastrofu i nesrecu. Otuda samo neupucene mogu cuditi izjave Dragana Tomica i Bube Morine " , istice Zvonko Tarle, urednik izbeglickog " Odgovora " .

U programu UNHCR i drugih medjunarodnih organizacija angazovanih na prostoru bivse Jugoslavije '97. godina oznacena je kao godina trajnih resenja . U glavama alijena, optanata, izbeglica, raseljenih lica, popaljenaca, to je nagovestaj novih seoba. Srbi se polako mire sa cinjenicom da ce ponovo na put. Cekaju se samo izbeglice iz istocne Slavonije pa da se krene.

Kuda?

# LjUBICA GOJGIC