KO JE POZVAO ARKANA
General Mladic je na trenutak prekinuo sastanak i telefonom pozvao predsednika Karadzica. Pozdravio ga, onako vojnicki, i rekao mu da je prekinuo lecenje i stigao u Banjaluku. Pitao je predsednika ko je dao ovlascenja SDG da strelja ljude. Radovan Karadzic je tvrdio da nista o tome ne zna. Kad mu je general Mladic rekao da je na ovlascenju njegov potpis i pecat, Karadzic je, navodno, bio iznenadjen. General Mladic je zahtevao da SDG u roku od 48 casova napusti RS
Nakon pada RSK vojno-politicka situacija u Republici Srpskoj postala je znatno teza. Stotine hiljada izbeglih trazilo je krov nad glavom. Jedinice Srpske vojske RSK izvlacile su se u neredu, a vojni obveznici iz RSK bacali su naoruzanje i vojnu opremu odlazeci, najvecim delom, zajedno sa porodicama u Srbiju. Linija fronta jedinica VRS povecala se za nekoliko stotina kilometara.
Pod utiskom nezapamcenog egzodusa srpskog naroda iz RSK kolale su price o izdaji i prodaji, o svodjenju teritorije RS na 49 procenata bivse BiH, kako je to drzavno rukovodstvo ranije dogovorilo i potpisalo.
Neki stranacki lideri SDS i sluzbenici DB RS mesetarili su po Dinari, Satoru, Glamocu, Grahovu, Drvaru, Petrovcu, Kljucu (o tome je Glavni stab imao podatke) i govorili da se " narod pakuje i bjezi, jer se na taj prostor sprema velika ustaska ofanziva koju VRS vojska nece moci zaustaviti " . Takvi postupci takodje ukazuju na igre vlasti RS i tajne dogovore srpskih predstavnika sa Hrvatima o cemu svedoci i izjava tadasnjeg ministra informacija RS Miroslava Toholja u Banjaluci da ga " Krajina uopste ne interesuje jer mu je svejedno da li se u njoj nalaze komunisti ili ustase " .
Pocetkom septembra, usledilo je snazno bombardovanje avijacije NATO-a po vitalnim objektima infrastrukture, telekomunikacionim sistemima, centrima veze komandi vojske i znacajnijim vojnim objektima i polozajima. Nekoliko dana kasnije usledili su napadi hrvatske i muslimanske vojske koje su veoma izdasno, neposredno, podrzale Snage za brza dejstva NATO-a (iako komandanti Unprofora to nisu hteli da priznaju, bar za sada). Mnoge krajiske opstine bile su ugrozene snaznim artiljerijsko-raketnim dejstvima zdruzenih snaga, a Tudjman i Izetbegovic su javno izjavljivali da ce " uskoro piti kafu u Banjaluci " .
Posle gubitka nekoliko krajiskih opstina, pocetkom septembra 1995. godine, predsednik Republike Radovan Karadzic napokon je proglasio ratno stanje u Republici Srpskoj. Tome je prethodila sednica Narodne skupstine, na kojoj je doneta odluka da se ratna predsednistva opstina ne potcinjavaju komandi Vojske u zonama izvodjenja operacija, sto je mimo strategije i savremenog nacina vodjenja rata. Na ovaj nacin u RS je uvedena dvojnost rukovodjenja i komandovanja odbranom: po jednoj liniji, preko ratnih predsednistava komanduje licno predsednik Republike, a po drugoj, komandant Glavnog staba jedinicama VRS. Tako nesto nije zabelezeno u vojnoj teoriji i praksi. Ratna predsednistva opstina, koja su direktno od predsednika Republike dobijala naredjenja, u trinaest zapadnokrajiskih opstina " samoinicijativno " su donela odluke o iseljavanju stanovnistva i napustanju teritorija bez konsultacija sa komandantima Vojske na terenu. Umesto organizacije odbrane gradova ratna predsednistva opstina bez ikakvog plana i cesto bez realnog razloga, napustaju opstine. Recimo, predsednik opstine Drvar gospodin Knezevic hvalio se na SRT kako je on " poslednji napustio grad " , iako su jedinice VRS jos 40 dana bile ispred grada na 15-20 kilometara. Ratna predsednistva opstina odmah su, po donosenju odluka o napustanju gradova, slala emisare SDS u jedinice Vojske koji su pozivali vojnike da iseljavaju svoje porodice. Zbog toga su linije odbrane jednostavno napustane. Neretko se desavalo da su neprijatelju ostavljana i borbena sredstva. Takvi postupci mogu se meriti s izdajom, ali za to niko nije odgovarao. Naprotiv, mnogi su za " takav rad " kasnije nagradjeni najvisim drzavnim odlikovanjima, ministarskim polozajima i visokim funkcijama u organima vlasti i vodece stranke.
Zbog gubitka nekoliko zapadnokrajiskih opstina, general Ratko Mladic je krajem septembra 1995. godine napustio lecenje na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Iako mu je predlagana hitna operacija i duzi oporavak, Mladic dolazi u Banjaluku kako bi se na licu mesta organizovala odsudna odbrana Krajine.
U Banjaluci, 22. septembra 1995. godine, odrzano je referisanje komandanata jedinica i organa Glavnog staba. Staresine su generala Mladica detaljno obavestile o stanju na frontovima, ljudskim gubicima, izgubljenim borbenim sredstvima, problemima izvodjenja borbenih dejstava i pozadinskog obezbedjenja i predlagale mere za stabilizaciju linija odbrane. General Mladic je ostro zamerio generalu Talicu sto su jedinice pod njegovom komandom prve popustile na Glamocu i Mlinistu trazeci odgovornost komandanata za neizvrsene zadatke. Veoma ostre reci prekora uputio je komandantu 2. krajiskog korpusa general-majoru Radivoju Tomanicu: " Sram vas bilo, generale! Vi ste izgubili zonu odgovornosti korpusa, izgubili ste narod i vojsku. Kako imate obraza da tom narodu pogledate u oci? Zar se zbog toga ne stidite? "
Staresine su govorile o problemima obezbedjenja neprekidnih veza s potcinjenim komandama, samovolji ratnih predsednistava opstina, gubljenju pojedinih gradova odmah nakon boravka drzavne delegacije s Radovanom Karadzicem na celu i, na kraju, urednog praznjenja poslovnih banaka i SDK u tim mestima. Mnogi komandanti navodili su primere kako su odredi MUP-a samoinicijativno napustali polozaje i to najcesce u kljucnim momentima, i isticali neprihvatljiv odnos Srpske dobrovoljacke garde, odnosno Zeljka Raznatovica Arkana, Bozovica i Filipovica prema narodu, borcima i invalidima. Oni su maltretirali ljude, sisali, zatvarali, a bilo je i pojedinacnih ubistava, otimanja tenkova i transportera od jedinica vojske i sprovodjenje policijskog nadzora u zonama borbenih dejstava jedinica, bez odobrenja njihovih komandi. General Mladic je pitao generala Milovanovica (on je rukovodio operacijom) ko je zvao Srpsku dobrovoljacku gardu u Krajinu. Milovanovic je odgovorio: Ministarstvo unutrasnjih poslova RS.
Vojni organi bezbednosti istakli su da komandanti SDG poseduju pismeno ovlascenje za streljanje ljudi sa potpisom i pecatom Radovana Karadzica. General Mladic je na trenutak prekinuo sastanak i telefonom pozvao predsednika Karadzica. Pozdravio ga, onako vojnicki, i rekao mu da je prekinuo lecenje i stigao u Banjaluku. Pitao je predsednika ko je dao ovlascenja SDG da strelja ljude. Radovan Karadzic je, navodno, bio iznenadjen. General Mladic je zahtevao da SDG u roku od 48 casova napusti RS.
Na kraju referisanja general Mladic je naredio odsudnu odbranu Krajine. Zahtevano je hitno sprovodjenje istrage i pokretanje krivicne odgovornosti protiv staresina koje nisu izvrsile dobijene zadatke. Naredjeno je brzo formiranje prekih vojnih sudova pri Glavnom stabu i korpusima. Za svako novo uzmicanje ili neizvrsenje naredjenja zahtevano je preduzimanje najrigoroznijih mera, ukljucujuci streljanja po presudi sudova. Zahtevano je da se svi vojnosposobni muskarci odmah mobilisu. Zabranjen je ulazak i izlazak lica iz zona borbenih dejstava ukljucujuci i zabranu boravka organa vlasti i SDS u jedinicama bez posebnih pismenih ovlascenja Glavnog staba. Naredjeno je organizovanje odlaska SDG za 48 casova iz Krajine i zabranjeno je da organi Ministarstva unutrasnjih poslova prisustvuju referisanjima u Glavnom stabu. Nalozeno je da Narodni patriotski radio Krajina intenzivno radi, tim pre sto je Ministarstvo informacija RS zabranilo rad svim lokalnim radio-stanicama, sto je veoma uticalo na sirenje glasina.
U Banjaluci je tih dana intenziviran rad Srpskog intelektualnog foruma, a sve politicke stranke i udruzenja ujedinili su se u Patriotski front.
Zaustavljeno je napredovanje hrvatskih i muslimanskih snaga. Ohrabrene i potpomognute jedinice su na vecem delu fronta vec narednih dana, po naredjenju Glavnog staba, krenule u protivnapad.
A dok traje odsudna odbrana, Narodna skupstina, 16. oktobra 1995, na sednici u Banjaluci donosi odluku o smeni i penzionisanju general-potpukovnika Milana Gvere i Djordja Djukica, general-majora Zdravka Tolimira i Gruje Borica i pukovnika Milovana Milutinovica. General Mladic odbija da sprovede takvu odluku.
Da li slucajno ili namerno, pokazace vreme, ali Izvestaj Komande 2. krajiskog korpusa, dostavljen Glavnom stabu VRS 1996. godine, o gubicima zapadnokrajiskih opstina, u jesen 1995. godine, govori i o odgovornosti nekih staresina koje su zbog toga obilato nagradjena od vlasti RS.
U Izvestaju se istice da je komandant Drinske brigade pukovnik Vinko Pandurevic (sada zamenik nacelnika Generalstaba VRS) odbio da sa brigadom posedne naredjenu liniju odbrane Ostrelja, vec je krenuo za Kljuc, a potom sa brigadom napustio ratiste odlazeci u Zvornik. Slicno se navodi i za komandanta Zastitnog puka pukovnika Milomira Savcica (sada nacelnik Uprave bezbednosti Generalstaba VRS) koji je odbio da sa pukom posedne polozaje za odbranu Bravskog polja, vec je samoinicijativno sa pukom otisao u Kljuc, a potom se preselio u Sanski Most i Prijedor.
U istom Izvestaju navodi se da je u realizaciji Naredbe generala Mladica o protivudaru snaga, od 23. septembra 1995. godine, komandant Operativne grupe Prijedor pukovnik Radmilo Zeljaja odbio da sadejstvuje 2. korpusu ostavljajuci potpuno nezasticen desni bok i objekat Stanica brdo preko kojeg su muslimanske snage 9. oktobra, bez borbe, usle u Sanski Most. Istovremeno, komandant 5. brigade pukovnik Pero Colic (sada nacelnik Generalstaba VRS) dobio je zadatak da napada u pravcu Kljuca i Velagica, ali se sa brigadom tih dana " prekinula radio veza " i ona je ostavila potpuno ugrozen levi bok snaga 2. korpusa.
Ne zeleci da se prejudicira bilo kakav zakljucak o odgovornosti pojedinih staresina, kako se kaze u ovom izvestaju, a sto je nedavno izjavio komandant 2. krajiskog korpusa general-major Radivoje Tomanic, jedinice navedenih staresina nisu izvrsile dobijene zadatke iako su svi bili visoko vrednovani i gotovo svake ratne godine vanredno unapredjivani.
Cudna je slucajnost (!?) da su imenovane staresine u Izvestaju postale osnovni kadar za formiranje novog Generalstaba VRS, posle smene generala Mladica. Imajuci na umu da je verifikaciju za nove visoke duznosti u Generalstabu dao Glavni odbor SDS i drzavno rukovodstvo, moze se pretpostaviti da je gubitak vekovnih srpskih prostora plod prljavih politickih igara.
Zbog propusta i slabosti u rukovodjenju i komandovanju do sada su odgovarale samo staresine 2. krajiskog korpusa na celu sa general-majorom Radivojem Tomanicem. Neki su smenjeni, neki suspendovani a protiv nekih je istovremeno pokrenut i krivicni postupak.
Tokom 1996. godine, po nalogu najodgovornijih ljudi u RS, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blacenju celnih ljudi VRS. Preko drzavnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo ciscenje oficirskih redova " gvozdenom metlom " od " komunjara i izdajnika " . Medjutim, svestan pogresnih procena i tromosti drzavnog rukovodstva, Glavni stab VRS je, ne cekajuci posebna naredjenja, od januara 1996. godine, obezbedjivao planirani tempo implementacije vojnog dela Dejtonskog sporazuma. Istovremeno je sprovodjena planirana reorganizacija Vojske (koju je odobrila Vrhovna komanda) uz nastojanje da se obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i sprece sva moguca iznenadjenja. Ocene i izjave pojedinih komandanata IFOR-a pokazuju da su oni bili zadovoljni kooperativnoscu VRS na realizaciji planova.
Neprekidno su trazena " planirana " finansijska i materijalna sredstva od drzavnih organa kako bi se obezbedile jedinice i provereni boracki kadrovi kao profesionalci zadrzali u Vojsci. Medjutim, tokom cele 1996. godine sredstva nisu stizala. Vojni specijalisti su napustali Vojsku sto je nenadoknadiv gubitak. U isto vreme, od drzavnih organa zatrazeno je vise brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca. Od toga nije bilo nista.
Najodgovorniji u Republici Srpskoj zaboravili su, ili nisu hteli da znaju, da se muslimanske i hrvatske snage neprekidno naoruzavaju savremenim naoruzanjem i opremom i da ih americki i instruktori drugih stranih zemalja obucavaju i pripremaju za borbu. Neodgovorno se posmatraju i borbeni poklici Alije Izetbegovica i muslimanskih generala za nasilnu reintegraciju i oslobadjanje cele BiH. Nasi drzavni organi morali bi da shvate da prisustvo medjunarodnih snaga i obecanja svetskih mocnika nisu garant slobode srpskog naroda i da se takav garant mora traziti u redovima vojnih staresina i boraca.
Racunalo se da ce se dolaskom Biljane Plavsic na mesto predsednika sukob lako prevazici. Ali prvi sukob predsednice Plavsic i generala Mladica izbio je vec 10. avgusta, kada je ona bezuslovno zahtevala da Glavni stab VRS na komandnom mestu u Han Pijesku odmah dopusti inspekciju IFOR-a. General Mladic pokusao je da objasni predsednici da se moraju skloniti odredjena tehnicka i borbena sredstva, sto je ona shvatila kao neposlusnost.
Sutradan, Biljana Plavsic dogovorila se sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom, komandantom snaga NATO-a za Evropu generalom Dzordzom Dzulvanom i komandantom IFOR-a admiralom Dzozefom Lopezom o novom terminu inspekcije IFOR-a u Han Pijesku za 24 casa, a postupak Glavnog staba ocenjen je krajnje neprihvatljivim. Tom prilikom, predsednica Plavsic najavila je i ubrzane kadrovske promene u Vojsci i pripremu formiranja vojnog kabineta, jer, kako je istakla, " ne moze se vise tolerisati samovolja i nedisciplina pojedinih generala " .
Vec sutradan, komandant kopnenih snaga IFOR-a general Majkl Voker je sa predsednicom izvrsio inspekciju komandnog mesta Glavnog staba VRS u Han Pijesku. Pronadjeno je uredno stanje i postovanje Sporazuma od strane VRS. General Voker je izrazio svoje zadovoljstvo zbog odnosa pripadnika VRS prema IFOR-u i na organizovanom rucku generalu Gveri rekao: " Lako je generalu Mladicu sa tako sposobnim generalima i oficirima. " Po zavrsenoj inspekciji, general Voker je javno rekao: " Otklonjeni su nastali nesporazumi sa VRS. "
Ovaj dogadjaj kasnije je dobio sasvim drugo vidjenje i tumacenje od strane drzavnog rukovodstva. Neki " saradnici " medjunarodnih organizacija iz najviseg drzavnog rukovodstva, prvenstveno razni savetnici srpskog porekla (Jovan - Dzon - Omer) Zametica, Djordjevic, Prica i drugi bili su, navodno, zaplaseni mogucim komplikacijama odnosa sa medjunarodnom zajednicom. Oni su zatrazili od medjunarodnih institucija i komande IFOR-a pomoc za smenu neposlusnih generala i visih oficira VRS koji, prema njihovom misljenju, mogu otezati dalji tok primene Dejtonskog sporazuma.
Sada je sve vise potvrda koje upucuju na zakljucak da su pojedinci iz drzavnog rukovodstva RS zatrazili i akciju IFOR-a na unistavanju minsko-eksplozivnih sredstava u vojnom magacinu Margetici, 17. avgusta 1996, kako bi se kod naroda i uopste javnog mnjenja podigle tenzije protiv Vojske. Trebalo je time pokazati nesposobnost generala i staresina Vojske da pravilno uskladiste eksplozivna sredstva. Treba reci da je uz posredovanje diplomatije Jugoslavije nakon prvog dana zaustavljeno unistavanje eksplozivnih sredstava, ali je ono nastavljeno vec sutradan, posto je general Dzordz Dzulvan dobio saglasnost Pala da se akcija IFOR-a na unistavanju eksploziva sprovede do kraja.
Vlasti su krenule i u privatizaciju znacajnih vojnih objekata. Vlada je zatrazila da se na Pale prenese Vazduhoplovni zavod " Orao " , koji je inace bio vec preseljen u Bijeljinu, a i otpoceo sa proizvodnjom. Glavni stab je 20. avgusta 1996. godine, odbio zahtev vlade za njegovo ponovno preseljenje i suprotstavio se imenovanju bivseg premijera Dusana Kozica za novog direktora " Orla " . Zatim, 28. avgusta odbacena je odluka vlade da se privatizuje Ratna bolnica " Koran " koja je, prema ranijoj odluci, trebalo da predje u nadleznost Ljiljane Zelen Karadzic. Glavni stab je imao na umu da je na prostoru Srpskog Sarajeva bio izuzetno veliki broj boraca i invalida bez materijalnih primanja kojima je trebalo obezbediti besplatnu lekarsku pomoc.
Jos ranije Radovan Karadzic je doneo odluku o potpunom izuzimanju vojnog sudstva i vojnog tuzilastva iz nadleznosti Vojske. Oni su stavljeni pod nadleznost Ministarstva odbrane kako bi se obezbedilo ponistavanje odluka vojnih organa. Tokom 1996. godine, vojni sudovi doneli su vise odluka po kojima su ranijim donatorima isplacena znatna finansijska sredstva iz navodnog budzeta Vojske. Kazem navodnog, jer budzet Vojske nikad nije bio ni usvojen. " Donatori " su pozurili da naplate " donacije " na osnovu potvrda koje su tokom rata dobili od jedinica. To je cist kriminal, jer su donacije tokom rata davane kao pokloni jedinicama, a darodavci su, vec ranijim odlukama, za te iznose bili oslobodjeni placanja poreza za Vojsku. Istovremeno, sudskim odlukama isplaceno je vise navodnih steta biranim pojedincima za " ostecenja stambenih objekata " koji su bili u blizini izvodjenja borbenih dejstava. Takve odstete naplatili su iskljucivo stranacki lideri i opstinski mocnici koji su zbog polozaja u vlasti tokom proteklog rata profitirali i obogatili se.
S obzirom na dobro poznati stav Glavnog staba o nestranackoj prirodi vojske, nekoliko meseci pred izbore naredjenjima je zabranjena stranacka aktivnost oficira i organizovanje stranaka u jedinicama. Time su jos jednom energicno odbaceni svi zahtevi drzavnih organa i SDS da Vojska RS bude stranacka vojska.
Bas u vreme predizbornih aktivnosti SDS u RS, masovno su preko drzavnih sredstava informisanja najavljivani mitinzi podrske Radovanu Karadzicu i generalu Ratku Mladicu protiv zahteva Haskog suda za njihovo izrucenje. Ipak, osim najava podrske i masovnog nosenja slika generala Mladica o njemu se nije govorilo na mitinzima. Njegovo ime neprekidno je korisceno za okupljanje sto veceg broja ljudi oko politike SDS kao da se radi o stranackom lideru. Zbog takvih manipulacija general Mladic je u listu " Srpska vojska " , juna 1996. godine, izjavio: " Ja sam vojnik, pripadam svome narodu i svojoj vojsci, ne pripadam nijednoj stranci, niti cu pripadati dok nosim uniformu. Mene mnogi svojataju, nose moje slike na mitinge, prave neku scenu, oni mene stite. Sve su to gluposti. Ja pripadam sebi. Zato kazem - uzaludan je posao svima onim koji nose moje slike na mitinge, a sve u zelji da me iskoriste u politicke svrhe. " Ovu izjavu generala Mladica nijedan medij u RS nije preneo.
Privlacne stranacke ponude, bez obzira na stavove Glavnog staba VRS, prihvatili su general-major Dragomir Milosevic, pukovnik Pero Colic, Vinko Pandurevic i jos neki. Kasnije im se to isplatilo.
Na zahtev Glavnog staba, 2. septembra 1996. godine na Palama je odrzana sednica Vlade RS kojoj je predsedavao predsednik vlade Gojko Klickovic. Sednici su prisustvovali generali Manojlo Milovanovic, Milan Gvero, Petar Skrbic, pukovnik Ratko Miljanovic... Razgovaralo se o preseljenju Vazduhoplovnog zavoda " Orao " , predlogu izmena i dopuna Zakona o odbrani, ocuvanju vanstranacke prirode Vojske i rezultatima reorganizacije Vojske. Na sastanku je ispoljen visok stepen saglasnosti vlade i vojske o svim pitanjima.
Nekoliko dana kasnije, predsednik vlade RS Gojko Klickovic, potpredsednik vlade Miroslav Vjestica, ministar odbrane Milan Ninkovic, ministar finansija Novak Kondic sa saradnicima boravili su u Glavnom stabu. General Mladic i njegovi pomocnici detaljno su ih obavestili o rezultatima reorganizacije. Predstavnici vlade bili su zadovoljni. Premijer Klickovic je tvrdio da ce vlada u narednom periodu obezbediti prioritet finansiranja vojske. Tom prilikom usaglasena je 21. tacka konkretne aktivnosti vlade, sto je i predsednik Klickovic javno istakao u izjavi za SRT.
Ali, svi dogovori o prihvatanju predloga vojske o izmenama i dopunama Prednacrta zakona o odbrani brzo su pali u vodu. Zakazana je 63. sednica Narodne skupstine za 12. septembar. Sednica je kasnila nekoliko casova zbog mitinga SDS na Palama. Predsednik Skupstine Momcilo Krajisnik i poslanici iskoristili su stari sastav skupstine da bi dan pre izbora, na brzu ruku, u paketu, usvojili vise od dvadeset zakona za 15 minuta. U paketu, bez skupstinske rasprave, usvojen je i Zakon o odbrani. Ako se tome doda i cinjenica da nije prihvacen nijedan predlog strucnih timova Vojske, onda mnogo sta postaje jasnije. Nezadovoljni takvim postupkom predstavnici Glavnog staba VRS napustili su salu pre glasanja.
Sutradan je Vojska izdala saopstenje u kojem je upozorila da primena takvog zakona o odbrani moze imati nesagledive posledice za odbranu i Republiku. Medjutim, ni ovo saopstenje, nijedno sredstvo informisanja u RS nije prenelo.
Vaznu ulogu u rusenju Glavnog staba VRS i antivojnoj propagandi odigrao je Stab Republike Srpske Krajine (RSK) u Banjaluci. U okviru ovog staba radi novinska agencija " Fles " (finansira je Soros fondacija, a koja je u Republici Srpskoj sprovela vise istrazivanja javnog mnjenja za potrebe americkog Galupovog instituta). U saradnji sa SDS pokrenut je i sedmicni list " Knin " , koji je glavni i odgovorni urednik pomocnik ministra za informisanje RS Miro Mladjenovic, a zamenik urednika lista sadasnji ministar za informisanje RS Svjetlana Siljegovic. List " Knin " bio je prepun stavova protiv Vojske i Glavnog staba, posebno protiv generala Mladica, Gvere i drugih. Mnoge tekstove iz ovog lista po nalogu politickih mocnika prenosili su drzavni radio i televizija. U takvim tekstovima posebno se isticao penzionisani general-potpukovnik Ilija Raskovic " studioznim " razmatranjima razlika izmedju " srpskih " i " komunjarskih oficira " i njihove, navodno, izdajnicke uloge u proteklom ratu, upravo u vreme - dok se on skrivao u ogromnom stanu u Beogradu. Inace, njegovi stavovi o potrebi formiranja srpske vojske i izgradnji srpskih oficira bile su gomila neadekvatnih citata vojnih teoreticara.
Za izuzetan doprinos rusenju Glavnog staba VRS zamenik glavnog urednika " Knina " Svjetlana Siljegovic postala je ministar informacija RS, a njen sef Miro Mladjenovic i u novoj vladi zadrzao je mesto pomocnika ministra. Milan Martic je u razgovoru sa generalom Mladicem tvrdio da iza toga ne stoje njegovi ludi. Medjutim, sef njegovog kabineta Ilija Prijic izjavio je na Srpskoj radio-televiziji da u okviru staba RSK deluje agencija " Fles " i list " Knin " . Verovatno su gospoda iz RSK zelela na ovaj nacin da prenesu bogata iskustva oko uredjenja vojske, sto bi trebalo i prihvatiti ako se ocekuje slican kraj i u Republici Srpskoj.
Mesecima je Glavni stab VRS optuzivan da ne izvrsava naredjenja vrhovnog komandanta Biljane Plavsic za otpust studenata iz vojske. Medjutim, glavni stab je jos aprila 1996, i kasnije, pismeno zatrazio od Vrhovne komande i vlade da se resi pitanje popune jedinica kako bi se pravovremeno izvrsio otpust studenata. Niko od nadleznih na takav zahtev Vojske nije reagovao. Istovremeno, neke opstinske organizacije SDS, u cilju stvaranja vecih tenzija protiv Vojske i Glavnog staba, organizovale su besplatan prevoz roditelja do jedinica da bi oni tamo protestovali i svoju decu (studente-vojnike) odveli kucama.
Mnogi su zaboravili da je odmah posle zavrsenih izbora Glavni stab VRS javno istakao da ce postovati glas naroda, prihvatiti predsednicu Biljanu Plavsic, odnosno dok tu funkciju ne preuzme Momcilo Krajisnik, clan Predsednistva BiH, koji je shodno Dejtonskom sporazumu, i civilni komandant oruzanih snaga Republike Srpske. Medjutim, takva izjava nije umirila politicke mocnike.
Predsednica Plavsic je boravila u Glavnom stabu VRS (poslednji put pred smenu) 29. oktobra 1996. godine. U razgovorima generala Mladica i predsednice Plavsic, prema njenoj tadasnjoj oceni, ispoljen je visok stepen saglasnosti i dogovoreno je da se za narednu sednicu Vrhovne komande pripreme odgovarajuci predlozi. Sednica Vrhovne komande ocekivala se za desetak dana pa se uzurbano radilo na pripremi.
Posle podne, 6. novembra, u Glavni stab stigao je kurir predsednice Plavsic, koji je generalu Ratku Mladicu doneo poziv za sastanak Vrhovne komande. Biljana Plavsic je trazila da general Mladic, sutradan, 7. novembra, sa svojim pomocnicima prisustvuje sednici Vrhovne komande na Palama. General Mladic nije bio u mogucnosti da prisustvuje sednici jer je general Manojlo Milovanovic bio u inspekciji jedinica u Krajini, general Zdravko Tolimir na sednici o razoruzanju u Becu, a general Milan Gvero na sluzbenom putu. U isto vreme, IFOR je vrsio inspekciju kasarni u okolini Han Pijeska i trebalo je pratiti njihov rad i postupke. Takodje, njegov pokret ka Palama bio je u takvim uslovima veoma riskantan.
General Mladic je zamolio predsednicu za razumevanje i trazio odgodu sednice za dva dana. Overen odgovor generala Mladica poneo je kurir predsednici Plavsic istog popodneva.
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.