IRACKI SINDROM?
U proslom broju NIN-a objavili smo izvestaj specijalizovanog lista " Nukleonik vik " u kome se tvrdi da zvanicnici Nuklearnog instituta u Vinci traze od Medjunarodne atomske agencije (IAEA) iz Beca da se " 40 kilograma visokoobogacenog uranijumskog goriva iznese iz njihovog dvorista negde van SRJ da ne bi palo u ruke politickih desperadosa u slucaju da srpski rezim Slobodana Milosevica nastavi da slabi " . U ovom broju objavljujemo i izvestaj sa Prvog medjunarodnog sastanka o upravljanju reaktorskim gorivom u Brizu (Belgija) odrzanog od 5. do 7. februara ove godine, a koji je organizovalo Evropsko nuklearno udruzenje u saradnji sa Belgijskim nuklearnim drustvom i IAEA iz Beca. Na tom sastanku je gospodja dr Milena Matausek izjavila da " ima u rukama veliku kolicinu visokoobogacenog uranijuma u obliku svezeg goriva " i upitala je prisutne: " Sta da radimo s njim? "
Oba izvestaja su u redakciju NIN-a stigla preko faksa i - anonimno. Posle objavljivanja izvestaja " Nukleonik vika " redakciji nije stigao nikakav demant niti bilo kakvo reagovanje. Da li to znaci da je stanje u Vinci isuvise dramaticno i da je o tome najbolje - cutati? I ko to i zasto hoce, preko NIN-a, da pokrene ovu nasu nuklearnu temu koja moze da bude sudbonosna za SRJ? Ko na koga Vincom hoce da izvrsi politicki pritisak, ko koga ucenjuje vincanskim nuklearnim gorivom od koga se mogu napraviti bar dve atomske bombe? Ko to hoce jugoslovensku, pa i balkansku, politicku krizu da uvede u nuklearnu zavrsnicu? Ko hoce da proizvede " iracki sindrom " u Beogradu? Rezim, tzv. medjunarodna zajednica ili neko treci? Ili svi zajedno?
Sa senzacionalnim izvestajem " Nukleonik vika " (koju smo objavili u proslom broju NIN-a) u nasu redakciju stigao je i raport sa Prvog medjunarodnog sastanka o upravljanju reaktorskim gorivom koji je organizovalo Evropsko nuklearno udruzenje (ENS) u saradnji sa Belgijskim nuklearnim drustvom (BNS) i Medjunarodnom atomskom agencijom (IAEA) iz Beca. Sastanak je odrzan u Brizu (Belgija) od 5. do 7. februara. Uvodnu rec odrzao je J.P Koncen, generalni direktor Zajednickog istrazivackog centra evropske komisije i, izmedju ostalog, rekao da je sastanak u Brizu samo prvi u nizu skupova koji ce biti organizovani " u cilju trazenja evropskog resenja za rukovanje reaktorskim gorivom " . Gospodin Koncen je i ovom prilikom istakao da je nuzno sto pre naci evropsko resenje za neresene probleme, posle 2006. godine, kada ce se zavrsiti tekuce prihvatanje tzv. US nacina u istrazivanju iskoriscenog reaktorskog goriva.
A onda u februarskom raportu iz Briza pise: " Na kraju prve sednice, na kojoj su se razmatrala pitanja u vezi sa reaktorima za istrazivanje i obezbedjivanje fisionog materijala, gospodja Milena Matausek iz Vince izjavila je da ima u rukama veliku kolicinu visoko obogacenog uranijuma u obliku svezeg goriva i upitala: 'Sta da radimo sa njim?' Gospodin A.B. Aleksandrov iz Fabrike hemijskih koncentrata u Novosibirsku u Rusiji, koji je, takodje, ucestvovao u diskusiji, odmah je rekao: 'To gorivo je moje.' Odgovor gospodje M. Matausek bio je da to sigurno nije tacno i da je njen Institut kupio i platio to gorivo. "
Na posebnoj sednici, na kojoj se raspravljalo o neresenim problemima goriva i njegovog transporta, Milena Matausek dala je sveobuhvatan i tacan opis problema koje imaju sa upotrebljenim gorivom u Vinci. Ona se, pri tom, pozivala na izvestaj Agencije iz Beca, ali i na gospodina Laitaija i njihove posete Vinci 1995. godine u cilju utvrdjivanja cinjenica.
U raportu iz Briza pise da su ucesnici Prvog medjunarodnog sastanka o upravljanju reaktorskim gorivom " bili sokirani podacima Milene Matausek i to je, posle pomenute sednice, bila tema razgovora u kuloarima, holovima i baru " . Milenu Matausek su, odmah, intervjuisali En Meklaflan, sef evropske redakcije lista " Nukleonik vik " i gospodin Mark Hibs, urednik lista " Nuklear fuel " . Oni su je pitali o problemima u Vinci i procitali joj grubi koncept njihovog clanka (objavljenog u proslom broju NIN-a), napisavsi ga na lep-top kompjuteru. Ona je ispravila nekoliko tehnickih gresaka koje se ticu tipa i kolicine goriva u Vinci. NIN-ov izvor dodaje: " Posto mi je dozvoljeno da procitam clanak jednom i vrlo brzo, podaci koji slede su, mozda, usli a mozda i nisu usli u konacnu verziju. U toj verziji clanka pisalo je da je predsednik Tito u pocetku imao ambicije da proizvede nuklearno oruzje u Vinci i da je Jugoslavija isla istim putem kao i Indija, dok nije otkrila da je to preskupo. Milena Matausek je otkrila da je tada izgradjena laboratorijska linija za reprocesiranje goriva i da su izdvojili nekoliko grama plutonijuma. "
I u toj prvoj verziji intervjua Milene Matausek " Nukleonik vik " i " Nuklear fuel " tvrdilo se da su burad u Vinci, verovatno, pod prevelikim unutrasnjim pritiskom od vodonika koji bi u svakom trenutku mogao da eksplodira, sa posledicama po zivotnu sredinu. I u prvoj verziji clanka, a i posle autorizovanja Milene Matausek ostao je podatak da Vinca ima 40 kilograma visokoobogacenog uranijuma u obliku svezeg goriva. " Tacno je, takodje, da je fizicka sigurnost tih buradi u Vinci, nedavno, " fizicki ojacana (!?) zahvaljujuci Agenciji iz Beca " . A i u prvoj verziji clanka s kojim se Matausekova slozila pise da IAEA ne moze u potpunosti da pomogne Vinci zbog neresenog statusa Jugoslavije u IAEA i da je " hrvatska stampa tvrdila da je Vinca angazovana u proizvodnji nuklearnog oruzja " .
Nas izvor iz Briza, na kraju, kaze: " Iako nema nicega sto bi bilo sasvim netacno u clanku ('Nukleonik viklija' i 'Nuklear fuela " ), uopstavanja i preterivanja koja on sadrzi, kao i njegov senzacionalisticki ton, mogu da izazovu njegovu zloupotrebu u medijima. "
Na to upozorava i NIN-ov izvor iz Vince ukazujuci na neke netacnosti iz clanka " Nukleonik vika " i " Nuklear fuela " . Evo nekih: " Nije tacan podatak da je visokoobogaceno gorivo metalnog tipa vec je ono stabilnog oksidnog tipa. Zatim, nije tacan podatak da se moze ocekivati eksplozija vodonika u kontejnerima za ozracenim metalnim, tzv. LEU gorivom usled eventualnih kontakata sa vodom. Generisanje vodonika je, u takvom slucaju, moguce, ali ne i eksplozija za sta je potrebna veoma visoka temperatura ili varnica, a sto, u bazenu sa 200 tona vode, u stanju mirovanja i relativno niske temperature vode, nije verovatno. Aluminijumska kosuljica goriva je bolje zasticena (eloksirana) od kontejnera, pa je verovatnija opasnost da korodira kontejner i da vodonik iscuri u atmosferu. Zatim, nije tacno da je reaktor u Vinci prestao sa radom 1984. godine zbog korozije. Prestanak rada usledio je zbog nepostojanja sistema za hladjenje goriva u slucaju udesa... " Ali, nije li clanak u " Nukleonik viku " i " Nuklear fuelu " , ipak, autorizovala - Milena Matausek?
" Milena Matausek nema reference za posao koji joj je poveren. Ona nema pojma sta je 'zivi' reaktor, a gospodin Kopecni, sadasnji generalni direktor Instituta u Vinci, vec penzionisanu Milenu Matausek, 1995. godine, vratio je u Vincu da bude menadzer obnove vincanskog reaktora koji vec duze vreme nije radio " , tvrdi nas vincanski izvor.
Zasto je Milena Matausek reaktivirana?
" E, to je vec visoka politika, a ja sam samo nuklearni fizicar " odgovara nas sagovornik.
Zamoljen da prokomentarise i pisanje " Nukleonik vika " i " Nuklear fuela " o politickim desperadosima koji bi mogli da se docepaju nuklearnog goriva iz Vince " u slucaju da srpski rezim Slobodana Milosevica nastavi da slabi " , NIN-ov izvor kaze: " Nije korektna pretpostavka da je moguca diverzija, tj. otimanje nuklearnog goriva, izrade i aktiviranja atomske bombe od grupe politickih desperadosa sto je samo elegantan i politicki dobro temperiran naziv za medjunarodne teroriste. Umesto da to dokazujem, navescu scenario, po kome bi takva diverzija mogla da se odvija, sa tehnicko-tehnoloske strane, pa onda sami zakljucite da li je to realno. Dakle, scenario bi izgledao ovako: grupa desperadosa bi, najpre, morala da nabavi grupu visokospecijalizovanih eksperata iz oblasti tehnologije prerade nuklearnog goriva i nuklearnih fizicara koji bi bili voljni da naprave ilegalno postrojenje za skidanje kosuljica 4000 do 5000 gorivnih elemenata u koliko je smesteno onih 40 kilograma visokoobogacenog urana o kome je rec. Zatim, potrebno je postrojenje i tehnologija rastvaranja goriva od aluminijumske nosece matrice, kao i postrojenje za prevodjenje dobijenog uranijumskog goriva u elementarni (metalni) uran. Takva fabrika morala bi imati i laboratoriju za ispitivanje kriticne mase i razvoj detonacionog mehanizma, jer se iz 40 kilograma ( 80 odsto) obogacenog urana, ipak, ne mogu napraviti dve bombe ( za jednu je potrebno 32 kilograma U-235 i 8 kilograma nefisibilnog i neodvojivog U-238).
Nasim desperadosima, inace, ne bi bilo tesko da nadju toliko takvih strucnjaka. Imamo ih na kamare, narocito iz grupe vincanskih nuklearnih penzionera koji, kako cujem, nude svoje usuge kod " Vuka " (a sada kod Pancevackog mosta) i to u grupi Goranaca. Kada desperadosi nadju ove strucnjake i opremu i kada za, nekoliko meseci naprave i postrojenje negde blize Vinci, recimo, u Kaludjerici, dolazi na red otimacina nuklearnog goriva iz magacina svezeg goriva vincanskog Instituta. Za to je nuzno oruzje i, najmanje, jedan kamion jer se pomenutih 4000-5000 gorivnih elemenata nalazi u pedesetak povecih kontejnera. Dakle, desperadosi dolaze na jednu od kapija Instituta, cuvanih naoruzanim pripadnicima posebne jedinice SUP-a . Desperadosi ih iznenade, eliminisu i nastave ka zgradi reaktora, ali to neko vidi i alarmira pomenutu jedinicu SUP-a. Na ulazu zgrade reaktora nalazi se drugi strazar. Ako eliminacija prvog nije vidjenja, eliminacija drugog bi morala biti. Desperadosi ulaze u zgradu i nalaze magacin sa nuklearnim gorivom koji je veoma udaljen od ulaza u zgradu i nije na istom nivou. Za prenos i utovar pedesetak kontejnera potrebno im je, realno, nekoliko casova. Posle utovara jedne trecine nuklearnog materijala, specijalizovana jedinica SUP-a vec je na ulazu u zgradu, a alarmirana je i vojska. I onda su, zaista, potrebni kvaliteti Ramboa da nasi desperadosi iznesu sve gorivo i, uz umerene gubitke, neprimeceno odu do postrojenja u - Kaludjerici gde za mesec dana naprave bombu i dignu Beograd u vazduh. Priznacete da je sve to neozbiljno? "
Drugi NIN-ov izvor iz Vince, pak, upozorava da je, iz ovako dobro cuvane Vince, svojevremeno, kamionom iznet, tacnije, UKRADEN citav - strug!? Zasto ne bi onda izasao i kamion sa nuklearnim gorivom? I sta fali Kaludjerici kada je Pavle Savic, svojevremeno, zahtevao da se nuklearni institut izgradi kod - Nebojsine kule!? I ako je establisment 1945. godine razmisljao o atomskoj bombi, zasto o tome, danas, ne bi razmisljala grupa desperadosa? Najzad, mnoge neozbiljne i sulude stvari, za koje smo mislili da su neizvodljive, dogodile su se na tlu Jugoslavije u ovih sedam godina. " Fisija " SFRJ i tekuci gradjanski rat, na primer.
Najzad, nije li suludo kako se ovaj rezim, i na primeru Vince, ponasa prema narodu. Magistar Nada Ajdacic, koja je iz Vince, prevremeno, oterana u penziju, kaze: " Ne znam da li ekskluzivnim napisom u NIN-u od 7. marta ponovo treba da se skrene paznja javnosti sa neizrecivo teske situacije u kojoj se sada nalazimo, kao i 1989. godine, te da se, samo privremeno, pomeri interesovanje ljudi na Vincu, tj. na zaista egzistencijalno vazne probleme ili je, negde, konacno sazrela spoznaja da se tim ekoloskim problemima mora trajno posvecivati duzna paznja. Htela bih da je tacno ovo drugo, a vreme ce pokazati o cemu se radi. "
Proteklih desetak godina, kaze mr Ajdacic, vecina nas je, u vecoj ili manjoj meri, zivot morala da prihvata kao neshvatljivo nizanje zala sa nepredvidivim ishodom. O najvecem, visedecenijskom zlu, koje nam je 1948. godine nanela politika uvodjenja nase zemlje u krug zemalja-korisnika nuklearne energije, u Beogradu, gde zivi petina stanovnistva Srbije, nije bilo ni reci. Pod izgovorom " civilizacijskog napretka " , nuklearne tehnologije unete su tada na tlo nase opste neobrazovanosti i tehnicke nedoraslosti i stavljene pod patronat politike i policije. Tako su nuklearne tehnologije postale neprocenjivo sredstvo moci, ali i izvor prihoda vrlo uskog sloja ljudi na vlasti. A sta je sa narodom? Narod, svakako, nista ne moze da zna. Za njega su to najstroze cuvane vojne i drzavne tajne. Uvedene " za dobrobit naroda " , nuklerne tehnologije su, zbog nedopustive neodgovornosti politicara i zbog materijalne i moralne korumpiranosti politicki podobnih " strucnjaka " i razvojem " poslova " sa nuklearnim materijalima, postale uzrok tihog, dugotrajnog genocida nad sopstvenim narodom!!
" Pod geslom 'I posle Tita Tito', poslednjih desetak godina, u nuklearnoj oblasti nastavilo se sa sprovodjenjem i razvojem vrlo unosnih, strogo poverljivih poslova, uz ucesce mnogih institucija, cesto i pod okriljem SANU. Brutalno su onemogucena sva sporadicna dobronamerna nastojanja da se stane na put onima koji, rukovodjeni licnom koriscu, prenebregavaju strahotne posledice po zdravlje i zivot velikog broja ljudi, a posebno po genetski materijal generacija koje ovde treba da zive " , kaze mr Nada Ajdacic.
Da stvari budu jos crnje nuklearni visokoprofitabilni biznis, odskora, postaje dostupan i - privatnicima!? U najnovijem Zakonu o zastiti od zracenja (Sluzbeni list br. 46 od 4. oktobra 1996. godine)pise da visokorizicnim poslovima, pored pravnih lica, mogu da se bave i " PREDUZETNICI koji hoce (!) da proizvode, vrse promet i koriste izvore jonizujuceg zracenja " uz odobrenje nadleznog saveznog organa! " Znaci, moze i u Kaludjerici.
I ko je to onda, tamo, rekao " iracki sindrom " ?
#Dragan Jovanovic
Copyright © 1996 NIN, Yugoslavia
All Rights Reserved.