Intervju:MOMO KAPOR, SLIKAR I PISAC

ZREO ZA MANASTIR

" To je neverovatna situacija. Ne verujem da se dogodila drugim piscima na svetu. Velika je nesreca i u isto vreme velika privilegija da kroz dvogled gledas grad u kome si rodjen a ne mozes u taj grad da udjes "

Akademski slikar i visokotirazni pisac. Momo Kapor. Sve je sazeto u te dve reci, i ime i prezime.

Stariji citaoci pamte da je svoju krijeru zapoceo na stranicama starog NIN-a jos 1967. i da je u njemu pisao godinama.

Razgovaramo u njegovom ateljeu, u srcu Beograda, u Skadarliji.

Vas zivot kao da se promenio poslednjih godina. To se vidi i iz vaseg najnovijeg romana " Hronika izgubljenog grada " u kojem kazete da je na to uticao odlazak u Hilandar gde se, inace, desava radnja romana.

- Jeste, moj zivot se promenio. Ja sam vec bio pripremljen da odem u Hilandar, jer tamo se ne odlazi slucajno. Tamo se odlazi kad osetite neki unutrasnji poziv da odete.

Pre dve godine, sa grupom pisaca, otisao sam pod Ostrog, da ih odvedem da vide mosti Svetog Vasilija Ostroskog i onda jedan kaludjer, jurodiv kao iz Dostojevskog da je izasao, rekao nam je nesto neverovatno: " Vi niste ovde dosli do Svetog Vasilija. On vas je pozvao. " To je zaista tako. Jer, na primer, pricao nam je taj kaludjer, jedna zena je dosla pod Ostrog, stala ispod stepenica i pocela da udara u nevidljivi stakleni zid. Pocela je da psuje kaludjere da su postavili stakleni zid. Sta je? Nju Sveti Vasilije nije hteo da primi, jer je zla. Tako se isto i u Hilandar odlazi kad je covek zreo za to, a mislim da iako sam za bilo sta zreo, da sam sada zreo za manastir. Tamo shvatite da su potpuno nevazne nagrade, tirazi, kritike i znanja, sta je ko rekao o tome sto vi radite.

Knjigu " Hronika izgubljenog grada " morao sam da napisem jer je to jedna vrsta molitve za izgubljeno Sarajevo.

Sta je jos, osim odlaska u Hilandar, uticalo da promenite zivotne stavove? Da li je to mozda tegobno vreme u poslednjih pet-sest godina?

- Ne bih rekao da sam promenio stavove. To i nisu stavovi, nego, jednostavno, covek sazreva. U dvadesetoj ili u tridesetoj normalno da me je zanimao svet, da sam tamo ziveo mnogo, svugde, posebno u Njujorku, gde sam slikao i imao izlozbe i prijatelje. A u ovim godinama, u kojima sam ja sada, normalno da je coveku dosadno da obilazi svetska cuda, uglavnom ih je vec video, i da shvati da je mnogo zanimljivije ovde, na ovom tlu odakle je potekao, da postane svestan odakle je, da postane svestan predaka, iscezlih lica prijatelja...

Da se vraca svojim korenima?

- Da, to je potpuno normalno. Na primer, moj pokojni otac, koji je bio direktor banke, svetski covek, kad je usao u moje godine, pa i ranije, poceo je da govori sve vise hercegovacki, sve vise da jede hranu koja se jela u njegovom detinjstvu u vreme kad je on otisao iz Hercegovine... Preselio se u Dubrovnik da bude blize Hercegovini i svom selu... Kako sam sad ja usao u te godine, potpuno sam ponovio istu stvar. To se ne desava samo kod nas. Jedno vreme je to zahvatilo i Amerikance, pa su posle cuvene knjige i televizijske serije " Koreni " poceli da idu u Evropu da traze odakle su, da pronalaze svoje pretke, sto im je bilo teze nego meni...

To se primecuje i po vasim crtezima, gde dominiraju linije hercegovackih brda, platani Trebinja...

- Da. Pogotovo kad je tom narodu zapretila direktna opasnost za opstanak i kada su belosvetski tipovi, diplomate i politicari - mnoge od njih znam - ljudi koji su kupovali moje slike po Zenevi, u galeriji gde sam izlagao ili po njujorskim galerijama, poceli da rade o glavi tim nesrecnim ljudima, moja duznost je bila da stanem uz taj narod. Osetio sam potrebu, a ne duznost. Nisam nikakav patriota. Patriotizam, to je normalno kucno vaspitanje, cemu te nauci otac, deda, uglavnom deda te nauci. Sto rekao Brana Petrovic: Retki su Srbi koji su upoznali svoga dedu. Sve dede su poginule u nekom ratu.

Jeste li se sretali s tim, kako rekoste, tipovima koji su kupovali vase slike, a koji su posle dolazili ovde da kroje nasu sudbinu?

- Znate sta, u citavom tom slucaju i u tom neprijateljstvu koje mi osecamo ne postoji nista licno. U to sam siguran. To su sve pristojni ljudi, obrazovani, imaju kolekcije slika, vole literaturu, vole umetnike, normalni su ljudi, imaju svoje porodice. Jednostavno, to je ono sto se, uopsteno receno, naziva novi svetski poredak, koji mora da rascisti taj ludi Balkan, da sredi, bas kao sto je Austro-Ugarska 1878. godine, na Berlinskom kongresu, dobila od velikih sila ovlascenje da okupira Bosnu i da u nju uvede red na trideset godina. Oni su ostali cetrdeset godina jer su je anektirali, 1908. godine. To su u to vreme isto bili neki unprofori.

Jedan od mojih dobrih prijatelja, pametan, mudar covek, Nikola Kusovac, istoricar umetnosti, otkrio je vec odavno, bas na slucajevima iz umetnosti, ponasanje sveta prema nama. Taj novi svetski poredak radi preko svojih fondacija, institucija - nije to nista ilegalno. Kod nas se stalno neko optuzuje za sluzbu u CIA. Ja sam bio u CIA u Vasingtonu. Ulaze turisti. Pise: Centralna informativna agencija. To je normalna organizacija, institucija jedne drzave. Kao sto mi imamo Drzavnu bezbednost, oni imaju CIA, s tim sto u DB ne uvode turiste, a tamo ih uvode. Nekoga zanima bas to da vidi. Pola turista ide da vidi kako izgleda CIA iznutra.

Dakle, sve te institucije su legalne da bi obavljale taj zadatak i napravile ovde red po svom nahodjenju. One, naravno, pomazu na razne nacine one umetnike i onu vrstu umetnosti koja je van korena naseg nacionalnog identiteta. Kao sto su komunisti brisali kod nas istorijsko pamcenje, da bi jedan besklasni svet napravili, mozda iz najboljih namera, ja ne ulazim u to, tako i oni brisu bilo kakvu nacionalnu oznaku umetnosti i forsiraju samo one koji se ukljucuju u tu pricu. Ako je to postmoderna, onda ce to biti postmoderna, onda ce finansirati njih, ali ne postmodernu kao sto je, na primer, jedna od najlepsih knjiga, " Veleum " Dragana onda Lakicevica, koja ima duboke korene u nasem zivotu, nego ce nagradjivati i apsolutizovati one knjige, one slike i one predstave koje brisu bilo kakvu vezu sa ovim ovde, zato sto zele da naprave, cini mi se, drustvo koje ce biti isto kao u Danskoj, ili na Filipinima, u Koreji, u Svedskoj, u Americi i u Engleskoj, unifikaciju, kako to zovu sociolozi. Recimo, kad udjete u neku samoposlugu, bilo gde u svetu, ako ne vidite natpis, vi ne znate u kom ste gradu, jer na istom mestu stoje kecapi, na istom mestu hleb, italijanske spagete, bugarski jogurt... Ako je rat u pitanju, onda taj rat ne sme da udje u tu knjigu, niti ko je koga ubio. To je - smatra se - svetogrdje, primitivizam, huskanje. Ko se ne pridrzava tih zlatnih pravila, nece uspeti. Ja to mogu da kazem najmirnije, jer sam uspeo i vec je kasno da mi izbace sve knjige iz polica.

Hocete reci da vi niste dobrodosli u tom svetu?

- U tom svetu nisam dobrodosao, jer sam ja njihovo najvece razocaranje. Bio sam mnogo puta u Americi. Stejt department, preko svog zvanicnog predstavnika, zahvalio mi je zato sto sam prvi novinar koji je priblizio americki svakodnevni zivot Jugoslovenima, jer su tadasnji nasi dopisnici pljuvali Ameriku svakodnevno, i dok su je pljuvali i gadili se, navodno, tog nehumanog sveta, dotle su ih drzali tamo. Ako bi neko napisao da je Njujork sjajan grad, najbolji na svetu, njega bi odmah vratili. Ja sam tamo otisao i video da su to normalni ljudi, Amerikanci, sto i dan-danas mislim, ali nas nesporazum je stvar Stejt departmenta. Ti ljudi ne zive u Njujorku, ne zive u San Francisku, ne zive u Nju Orleansu. Nemam nikakve ksenofobicnosti u tom pogledu.

Sa tim uspehom, za koji su mislili da ce da me obavezuje i da cu da ga cuvam, ja sam bio predodredjen da budem ono sto se zove kolaboracionista, da pomognem tom svetu da unisti ovaj narod ovde i da tome dam nekakav alibi, intelektualni. Medjutim, tamo, u tu bitku protiv Srba, ukljucili su se provincijalci...

Ciji provincijalci?

- Nasi provincijalci koji su mislili da ako im prevedu knjigu u Njujorku, postaju bogati, imace plavokose lepotice i bazene. Medjutim, to kosta pet stotina dolara i ta knjiga stoji negde na najvisem rafu medju drugim piscima iz neotkrivenih zemalja. Oni su pojurili da se stave u sluzbu tog sveta. Medjutim, Amerikanci su pionirski narod. Oni imaju jedno pravilo koje ce kad-tad da pokazu. Oni ne vole izdajnike. Znaju: ako je neko izdao svoj narod, izdace i njih. U kaubojskim filmovima, na primer, izdajnike vesaju. To je najgora stvar. Najcrnji likovi su likovi izdajnika. Oni nas ne vole, ali nas bar postuju jer nismo izdali, nismo se prodali za tako sitne pare kao sto su se mnogi prodali.

Dakle, nije rec o zaveri, kao sto Srbi vole da kazu, nego o - interesima?!

- To je najcistiji interes! Ovde na Balkanu postoje neke zemlje i neki narodi koji remete taj mir. Neki mocni ljudi zele da uvedu izvestan red. Taj red nama ne odgovara. Takav red, njihov red - jer brise proslost, brise tradiciju, brise nas nacin zivota. To je rat civilizacija. Umesto maline sa sodom, pica naseg detinjstva za koje znamo od cega je sastavljeno, koje se davalo deci u vreme kada sam ja odrastao, sad se daje koka-kola, ciji sastav ne znamo.

Kako onda vidite nase mesto u tom svetu?

- Nisam futurista, ni prorok, ali znam da cemo se mi u tom svetu izgubiti ako izgubimo osecanje nase posebnosti, jer svi su narodi posebni. Nismo mi ni najbolji, ni najgori, ni najposebniji. Mi moramo da ostanemo to sto jesmo, ali da se uklopimo u sve te dobre stvari. Ko ima ista protiv koka-kole, podzemne zeleznice, ili hamburgera?!

Jednostavno receno, uskladiti interese!

- Uskladiti interese, a sacuvati svoje.

A Soros, na primer?

- Nekoliko puta pitali su me sta mislim o Sorosu i njegovoj fondaciji. Nikada nisam hteo da dam nikakvu izjavu. Najpre, tako sam vaspitan da ne razgovaram sa poslugom mocnih ljudi. Sa gospodinom Sorosom vecerao sam mnogo puta u Njujorku i u Dubrovniku, u vreme kada je bio samo obican bankar, a ne tako bogat. I tada je imao svoje stipendije za pisce. Mislim da sam bio posrednik da Danilo Kis dobije tu stipendiju, posle Djerdja Konrada, koji je imao i koji je prekinuo jer nije mogao da izdrzi dugo u Njujorku, hteo je da se vrati u Madjarsku, mada mu je Soros govorio da ce tamo biti uhapsen. On je rekao: Vise volim da budem uhapsen u Madjarskoj nego da zivim ovde. Soros je ljubazan gospodin, poznajem i njegovu decu i njegove prijatelje, i to me, naravno, obavezuje da ne govorim nista protiv njega, jer kad je covek s nekim vecerao, ima obavezu da to postuje.

Posle svega, kako se osecate? Kao Hercegovac, Sarajlija ili Beogradjanin?

- Pozajmicu odgovor od mog prijatelja Rajka Petrova-Noga, koji je na pitanje kako se, posle svega, oseca u Beogradu, odgovorio: " Kao Irac u Londonu... "

Opsednuti ste Sarajevom kao temom. U toku ovog rata napisali ste dva romana vezana za ovaj grad - " Poslednji let za Sarajevo " i " Hronika izgubljenog grada " .

- Moja opsesija je, cini mi se, sasvim prirodna, jer je to moj rodni grad u kome, istina, nisam ziveo mnogo, jer sam najveci deo svog zivota proveo u Beogradu i najveci broj svojih knjiga posvetio tom gradu, ali pisci cesto menjaju svoje svetove, otkrivaju neke nove. Tako sam u te dve knjige, ne znam zbog cega i kako, ali sve je vodilo prema tome, otkrio svoje detinjstvo, neke svoje tajne veze. Jer, to je bila velika mora za mene, taj odnos sa Sarajevom, u koje nisam smeo cetvrt veka da dodjem, jer sam imao cvrsta obecanja da cu biti pregazen na ulici, isprebijan, gde su trazili moje hapsenje. Neki covek koji se zvao Dragutin- Braco Kosovac, clan Centralnog komiteta Jugoslavije, zvanicno je trazio na jednoj sednici Centralnog komiteta da budem zatvoren zbog jednog intervjua. Ne znam sta je sada sa tim covekom. Mislim da je u onom gradjanskom vijecu Alije Izetbegovica - to su ti Alijini Srbi koji mu daju alibi.

Sta ste rekli u tom intervjuu?

- Da smo mi posle rata, spasavajuci svoju dusu od literature socijalistickog realizma i svega ostalog, izvlacili predratne stripove o Flas Gordonu. Rekao sam i mnogo drugih stvari, da su oni svi nepismeni i lopovi, falsifikatori biografija.

Komunisti!

- Da, ta komunisticka vrhuska. I rekao sam da neko ko je govorio istinu u to vreme i jos ne bi izasao iz zatvora. Tad su dva mocna coveka - necu da pominjem njihova imena, obojica su mrtvi - trazili da zapocnu proces protiv mene. Ja sam onda bio u Njujorku. I sudija, koji je upravo imao slucaj mog prijatelja Gojka Djoga zbog " Vunenih vremena " , nije hteo da preuzme taj rizik na sebe, tako je to palo u vodu, ali ne i njihova mrznja.

U to vreme cesto sam sa svojim prijateljem Milanom Damnjanovicem, tada dezurnim urednikom u NIN-u, sedeo kod Ive u knjizari u Cetinjskoj ulici. Jedne noci, dok smo sedeli, napisao sam odgovor Dragutinu Kosovcu. Prvo sam napisao da ne znam da li je Kosovac njegovo prezime ili zanimanje, a onda sam ga obavestio da sam dosao u Beograd, jer nisam znao da je on u stanju da hapsi srpske pisce ma gde oni ziveli, i da cekam njega ili njegove predstavnike - doslovno citiram - u Kondinoj broj devet, svako vece. I, zaista, cekao sam ih. Milan je stampao tu izjavu u NIN-u. I istog dana je suspendovan, dugo je bio bez posla.

Poslednjih godina cesto ste boravili na ratistu!

- Sve vreme rata bio sam ratni reporter. A to je sve pocelo davno pre rata. Slucajno, da li slucajno!, bio sam dugogodisnji prijatelj sa doktorom Jovanom Raskovicem. I mi smo putovali u ta sela. On je obilazio svoje bivse pacijente i igrali smo na balote, druzili se godinama, isao sam kod njega u Sibenik i Primosten, a on kod mene u Beograd. Tako sam upoznao taj narod u Krajini.

Bio sam vec zreo da vidim taj narod izbliza, posle Pariza, Njujorka, Zeneve, Sidneja, Abu Dabija, Dubaija, Singapura. Poceo sam da shvatam da nisam video najvaznije - nisam video svoj narod izbliza. I onda sam poceo da odlazim tamo i kad je poceo rat, poceo sam da pisem o tome. Naravno, kad je taj rat buknuo u Hercegovini, odmah sam odjurio tamo, jer je rat veliki izazov za pisca. Taj kompleks verovatno potice iz mog detinjstva. Uvek sam se divio ratnicima posle rata, onima koji su dolazili okiceni mitraljezima, bombama, nosili pod miskom podmornicu, tenk, dvogled, svasta, razne pistolje. I onda su oni zavrsili tu avanturu 1945, a nama su ostavili vreme obnove i izgradnje, sto je krajnje dosadno. Onda je pocelo " Uciti, uciti i samo uciti " . Znaci, bio sam uskracen, zbog svojih mladih godina, da ucestvujem u onom ratu, sem sto mi se kuca srusila na glavu i sto sam jedini ostao ziv u toj kuci i sto sam izbegao sva bombardovanja Sarajeva i sve ostale stvari vezane za rat. Nama je ostalo, znaci, doba izgradnje.

Sretao sam vas nekoliko puta na jednom brdascetu iznad Sarajeva, na Zlatistu, i na Trebevicu. Delovali ste nekako uzbudjeno...

- To je neverovatna situacija. Ne verujem da se dogodila drugim piscima na svetu. Velika je nesreca i u isto vreme velika privilegija da kroz dvogled gledas grad u kome si rodjen, a da ne mozes u taj grad da udjes. I da se to sve desava na Zlatistu, najisturenijoj liniji fronta prema Sarajevu, gde su mi stalno vikali, i meni i Nikoli Kusovcu, da sagnemo glavu jer su nam kose bele i snajper ce nas pogoditi. I to sve pored puta odakle pocinju cuvene " osmice " . To je put koji ide u obliku osmica, spusta se u Sarajevo. Odatle sam se, na stotine puta, na skijama ili na sankama, spustao u grad.

Zaracene strane tu su bile na pedesetak metara...

- Na pedesetak metara. Zvizdalo je od snajpera. To je bilo kao u nekom ruznom snu, kad gledate svoju ljubav a ne mozete da joj pridjete, ili kad zelite da se popnete u voz a nemate snage da podignete nogu i da uskocite u taj voz. I svi ti ljudi koji su bili u tim rovovima, na strasnoj zimi, u zemunicama gde je dim stipao za oci, svi su bili manje-vise iz Sarajeva. I oni su gledali svoj grad, svoje bivse kuce i svoje radnje, svoj imetak koji su uzeli neki drugi. U isto vreme, posle povratka iz Sarajeva, citao sam kako su se hvalili da tamo nema ubistava, nema nicega, a tamo je ubijeno na hiljade Srba, jos se ne zna koliko.

Znaci, to je bilo sve kao u jednom strasnom snu, ali to je sve cinilo da ja pozelim da napisem jednu knjigu o tome, o tom osecanju, knjigu potpuno van politike i van mrznje. Jednostavno, knjigu o tom osecanju koje ima svako ko ne sme da se vrati u svoj rodni grad, a u Sarajevo ne sme da se vrati sigurno najmanje 250 hiljada ljudi.

Da li ste tada razmisljali da na toj drugoj strani zive mnogi vasi citaoci, kao sto zive i na ovoj strani?

- Ne, nikad ne razmisljam o svojim citaocima. To je nepristojno. Citaoci to citaju ili ne citaju. Nisam razmisljao o tome. Razmisljao sam o tom udesu da ja, medju retkim piscima na svetu, dozivim to da mi je zabranjen ulazak u moj grad, vec 25 godina. To nije samo sada, nego od tog nesrecnog Brace Kosovca, od kojeg su se samo smenjivali oni koji su mi zabranjivali da udjem u moj grad.

Duznost pisca je da zaviri i u dusu ljudi " druge strane " . Da li ste razmisljali i o zivotu ljudi na toj drugoj strani?

- Nisam ih mrzeo. Shvatio sam njihovu nesrecu. Ali, svaka strana mora da ima svoje pisce. Ja nisam bio sa njima i ne znam njihove patnje, ali ih potpuno razumem. Mnogi Muslimani napustili su svoje kuce, svoje uglove, svoje uspomene, svoje vrtove. Potpuno razumem njihov bol i njihovu patnju za tim. To je sveopsta nesreca koju su zamutili neki tudji ljudi, mozda i iz najboljih namera. U " Hronici izgubljenog grada " imam jedno poglavlje o mahali, koju sam cesto upotrebljavao kao metaforu. Mahala je divna stvar, ona ima svoje zakone, svoj nacin zivota. Izvinio sam se ako sam ikada rekao neku rec mrznje koja mi je promakla, ali ne verujem da sam je rekao. Uostalom, najbolji dokaz, nije pristojno da se pozivam na njega, ali ipak cu to da ucinim, jeste to sto sam verovatno jedini pisac u istoriji srpske knjizevnosti, ako uopste istoriju srpske knjizevnosti bude zanimalo moje skromno delo, koji je jednu knjigu napisao sa jednim Muslimanom, sa Zukom Dzumhurom.

Verujete li da je Zuko ziv, da biste i danas mogli da napisete neku novu " Zelenu coju Montenegra " ?

- Verujem. Sa njim, da.

Vi bezite od politike, a opet ste usli u politiku, postali ste clan Saenata Republike Srpske!?

- Pa sta? Priznajem, ja sam senator. Senat je savetodavno telo koje imenuje predsednik Republike Srpske. Kad je Radovan Karadzic na jednoj veceri pozdravio clanove novoizabranog Senata i izgovorio recenicu " Evo, za ovim stolom sede sede glave " , ja sam se okrenuo i video da su zaista svi sedi, a koliko do juce bio sam mlad. Poceo sam da se pipam, da li sam jos ziv. Tad sam prvi put primetio da sam prilicno ostario. Biti senator, to znaci da ste gotovi. To mi je, u isto vreme, laskalo jer ja sam bio od pocetka sa tim ljudima, pomagao sam koliko sam mogao. Naravno, to nije bila neka velika pomoc. Bar sam pisao o tome sta se desavalo, pokusavao da ispravim lazi, da vidim sta se zaista tamo dogadjalo. Lepo je ako jednog dana moj unuk kaze: Moj deda je bio senator. Najveca pivilegija je biti senator.

Vidjate li se i sada sa Karadzicem?

- Da. Redovno odlazim na njegovu slavu, a i kad god idem u Republiku Srpsku, nikada ne propustim da odem da ga posetim. Nekoliko nas, prijatelja, sedimo u njegovoj skromnoj kuci na Palama. I onda on kaze da jedino kad vidi nas, seti se da je bio pisac. Mi ga podsetimo na njegov prethodni zivot. A on je bio i jos je sjajan pesnik. On je covek koga izuzetno postujem i divim mu se. I to je jedina pouzdana stvar u ovoj situaciji. Razumem tragiku njegovog polozaja, pod stalnom pretnjom da ga uhapse i odvedu, mada bi, kada dodje u Hag, ako dodje, to bio istorijski proces, veci i od onoga koji je imao Georgi Dimitrov na sudjenju kada su ga optuzili za paljenje Rajhstaga.

Postoji kletva: Dabogda ziveo u zanimljivim vremenima. Mnogo sta tako zanimljivo desava se i ovde u Beogradu.

- Moja sudbina je da zivim u zanimljivo vreme, citavog zivota. Evo, doziveo sam dva-tri rata. Kad kazem dva-tri, verovatno cete se pitati koja. Kao decak, preziveo Drugi svetski rat, kao reporter preziveo sam jedan deo iracko-iranskog rata. Ovo mi je treci rat. Vec se osecam kao riba u vodi. Ova vremena su vrlo zanimljiva, a verovatno najzanimljivija je studentska pobuna. Ja sam ucestvovao, na neki nacin, kao gost, u studentskoj pobuni 1968. godine. Nisam bio student, diplomirao sam Likovnu akademiju kod profesora Nedeljka Gvozdenovica jos 1961.

Da li biste mogli povuci neku paralelu?

- Borislava Mihajlovica Mihiza, Matiju Beckovica i mene studenti su 1968. pozvali da ostanemo sa njima u Kapetan-Misinom zdanju. Mi smo usli unutra i odrzali neke vatrene govore. Matija je citao svoju sjajnu poeziju. Posle toga, bio sam zabranjen na televiziji jer sam napao televiziju i njeno lazno izvestavanje. Znaci, ova danasnja laz Prvog programa nije bez svog porekla i svojih korena. Televizija je lazno izvestavala i u to vreme. Onda su me studenti pozvali i rekli da bi voleli da vide medju sobom Branka Copica. Zvao sam ga, njegova pokojna zena Cica rekla je da je u Klubu knjizevnika. Otisao sam u Klub knjizevnika, zatekao Branka s jednim prijateljem, rekao sam mu da ga studenti zovu. Branko mi je rekao da on nece koristiti studentima jer je upravo bio izbacen iz Komunisticke partije zbog nekih intervjua i izjava u Rusiji. Pitao me je: " Koliko oni misle da ostanu u Kapetan-Misinom zdanju? " Rekao sam: " Oni misle da ostanu dok se ne ispune njihovi uslovi " . Kao i danas. A on ce: " Znas sta, ja ne mogu da im pomognem. Samo cu im stetiti. Ali, ako oni misle da ostanu jos neko vreme, ta deca moraju nesto da jedu " . " Da, pretpostavljam da moraju. " On je tada izvadio gomilu novcanica, recimo, u vrednosti danasnjih hiljadu maraka i rekao: " Odnesi to deci, pozdravi ih i kazi da kupe jogurt i burek ujutru! " Ja sam to odneo i predao taj novac Vladi Mijanovicu, zvanomVlada Revolucija.

Te godine 1968. jedan od vodja studentske pobune bio je Ljubisa Ristic. Oko tog Kapetan-Misinog zdanja stajao je kordon mnogo ozbiljnijih policajaca nego sto su danas. Oni su bili ljuti, s natecenim nogama, jer su danima i nocima stajali u autobusima i bili su spremni, kao sto su uradili kod podvoznjaka pre toga, da prebiju sve i poubijaju. I normalno, Ljubisa Ristic je protestovao protiv tog siledzijstva, rezima, borio se protiv te milicije, da bi 29 godina kasnije pozivao tu istu miliciju da ugusi pobunu nekih novih klinaca, kao predsednik JUL-a.

Plasim se da i ovi danasnji studenti kroz 29 godina, kada postanu mocni ljudi, ne pozovu neku novu miliciju da ugusi pobunu nekih novih klinaca. To ce biti za 29 godina. Ja cu to sacekati da vidim. Necu imati ni devedeset godina.

# JOVAN JANjIC