SRBI I NATO

KAKO JE MILOSEVIC KAPITULIRAO

Dok se zemlje evropskog istoka svim silama trude da udju u NATO, zvanicni Beograd - iz prikrajka - kalkulise i pravi planove kako da se ubaci u " isti voz " . Milosevicu, po obicaju, nije bilo tesko da poklekne pred strancima, ali mu je tesko da prihvati cinjenicu da ne moze da vlada sam

Kada ce, i kako, Srbi u NATO? Sve doskora ovo pitanje zvucalo bi isto tako blesavo kao kada bi se neko zapitao: kad ce Srbin u kosmos? Iz dana u dan, medjutim, to pitanje zvuci sve logicnije. Jer, menja se NATO, a menjaju se - po svemu sudeci - i Srbi. Nije bilo potrebno mnogo istrazivackog truda da bi se doslo do zakljucka da se ovog trenutka u Beogradu, na razlicitim stranama, timovi politickih i vojnih strucnjaka vec uveliko bave tom temom. Zapravo, moze se reci da su svi bitni politicki cinioci u Beogradu - i predsednik Srbije Slobodan Milosevic i vodece opozicione stranke i uticajne nevladine organizacije i razliciti timovi uglednih eksperata - vec " prelomili " i resili osnovnu politicku dilemu: SR Jugoslavija mora da se opredeli za clanstvo u NATO.

Ostalo je jos da se odgovori na pitanje kako to uciniti.

Postoji, naravno, i druga strana medalje. Jer, sve i da Beograd sada zvanicno podnese zahtev da pristupi sporazumu " Partnerstvo za mir " , kao svojevrsnom predvorju i cekaonici za prijem u punopravno clanstvo u NATO, a o punopravnom clanstvu u severnoatlantskom odbrambenom savezu da i ne govorimo, ne moze se smetnuti s uma zvanican stav Saveta ministara NATO-a u Briselu da to " u ovom trenutku nije realno " .

Iako su sve bivse komunisticke zamlje u nasem susedstvu (Madjarska, Rumunija, Bugarska i Albanija) odavno pristupile sporazumu " Partnerstvo za mir " , a Madjarska i Rumunija (kojoj je Francuska obecala podrsku za tu kandidaturu) prizeljkuju da uskoro medju prvima iz ove grupe budu primljene i u punopravno clanstvo u NATO, za bivse jugoslovenske republike, koje su u medjuvremenu postale suverene zemlje, predvidjen je specijalan i medjusobno razlicit tretman. Tako je, recimo, Slovenija prva primljena u " Partnerstvo za mir " , a sada nastoji i da udje u prvi krug bivsih komunistickih zemalja koje ce postati punopravne clanice NATO-a. Pri tome, Ljubljana, pored ostalog, racuna i na podrsku Italije, koja joj je obecana.

Naime, naredni samit americkog predsednika Klintona i ruskog predsednika Jeljcina, krajem ovog meseca u Helsinkiju, mogao bi otkloniti sve preostale nesuglasice Vasingtona i Moskve i, konacno, dati zeleno svetlo za sirenje NATO-a na istok Evrope. Odmah potom, verovatno vec na samitu NATO-a u Madridu, u julu ove godine, prva grupa zemalja (verovatno Poljska, Madjarska i Ceska Republika) mogla bi biti pozvana da se pridruzi severnoatlantskoj vojnoj alijansi.

Posle Slovenije, u " Partnerstvo za mir " primljena je i Makedonija. Medjutim, Zagrebu i Sarajevu, koji su se takodje zvanicno kandidovali za clanstvo u " Partnerstvu za mir " , bilo je receno da moraju da sacekaju. Formula je glasila da za pristupanje " Partnerstvu za mir " postoje jasni uslovi, da to podrazumeva odredjen stepen demokratije i stabilnosti, a da Zagreb, Sarajevo i Beograd u ovom trenutku - receno je - ne ispunjavaju te uslove.

Da li je to sve bas tako, i da li su tom prilikom u sedistu NATO-a u Briselu zaista navedeni pravi razlozi za privremeno odgadjanje odluke o geostrateskom i odbrambenom " svrstavanju " SR Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, drugo je pitanje. Sada pogotovo, moguce je zapitati se: po kojim je to kriterijumima, recimo, Albanija stabilnija zemlja od svojih suseda?

Zvanicni Beograd se do sada nije javno izjasnjavao o ovoj temi. Ako se izuzme jedna izjava bivseg ministra spoljnih poslova SR Jugoslavije Vladislava Jovanovica, zabelezena jos pre nekoliko godina ( " SR Jugoslavija u NATO? - zasto da ne? " ), izgledalo je kao da niko od beogradskih zvanicnika i ne pomislja da se time pozabavi. Prva parlamentarna politicka stranka u Srbiji koja je o toj temi nedvosmisleno obnarodovala svoje pozitivno glediste bila je Nova demokratija.

" Radi se o principijelnom stavu sadrzanom u nasoj programskoj orijentaciji. Buduci da se nasa stranka opredelila za 'evropsku orijentaciju Srbije, i da se izjasnjavamo za pridruzivanje EU, sasvim je prirodno sto smo se opredelili i za pristupanje 'Partnerstvu za mir', pa i za punopravno clanstvo u NATO-u, jer to su samo razlicite dimenzije jedne te iste stvari, tim pre sto su uslovi za prijem u te grupacije gotovo identicni, a to su demokratija i trzisna privreda " , kaze za NIN predsednik Nove demokratije Dusan Mihajlovic.

Upitan zasto zuriti kad nas u " Partnerstvo za mir " i NATO sada ionako niko ne zove, Mihajlovic odgovara da " mi ne treba da cekamo poslednjeg " .

" To u ovom trenutku nekome moze da izgleda nerealno, ali mi smo uvereni da formalno pristupanje Beograda 'Partnerstvu za mir' nije daleko. Zapravo, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, to je na neki nacin vec gotova stvar. Ostaje, medjutim, da se otvori pitanje naseg clanstva u NATO-u " , kaze Mihajlovic.

Moze se, naravno, s dobrim razlozima pretpostaviti da gledista Nove demokratije o ovome nisu formulisana " na svoju ruku " . I da koalicioni partneri ove stranke na proteklim saveznim izborima (SPS i JUL), kao i predsednik Srbije Slobodan Milosevic, u najmanju ruku, imaju puno razumevanje za Mihajloviceva gledista o " Partnerstvu za mir " i NATO-u. Uostalom, Mihajlovic je obavio i neke diplomatske i posrednicke misije, putovao je u SAD i razgovarao sa funkcionerima NATO-a u Briselu, sto je takodje moglo da bude vrlo indikativno...

Sta o " Partnerstvu za mir " i eventualnoj kandidaturi SR Jugoslavije za clanstvo u NATO-u misli predsednik Srbije Slobodan Milosevic, javnost, kao i obicno, moze samo da nagadja.

Kada je nedavno, tokom izborne krize u Srbiji, bivsi jugoslovenski premijer i americki biznismen Milan Panic ponovo resio da se upusti u politiku, najpre je vodio razgovore " na visokom nivou " u Vasingtonu i Moskvi. Pri tome je opet bilo reci o pristupanju Beograda savezu " Partnerstvo za mir " , a verovatno i o kandidaturi za punopravno clanstvo u NATO-u. Nezvanicno je " procurilo " da su visoki politicki funkcioneri u Kremlju, sa kojima se Panic tom prilikom sreo, svoje vidljive rezerve prema liderima koalicije " Zajedno " objasnjavali time sto ovo troje (Draskovic, Djindjic i Pesic) " zure da SR Jugoslaviju uvedu u NATO " , dok je, kako se veruje u Moskvi, Milosevic u tom pogledu " mnogo oprezniji " . Jer, Moskva je, zna se, narocito u novije vreme, ispoljavala ozbiljne rezerve prema ubrzanom sirenju NATO-a na istok Evrope.

Neke nedoumice o konacnom opredeljenju zvanicnog Beograda u pogledu buduce odbrambene strategije, pa i odnosa prema sirenju NATO-a na istok Evrope, bile su podgrejane prilikom proslogodisnjeg potpisivanja specijalnog sporazuma o " vojnoj i vojnotehnickoj " saradnji SR Jugoslavije i Ruske Federacije, koji su potpisali tadasnji ruski ministar odbrane Pavel Gracov i jugoslovenski ministar Pavle Bulatovic. Tada je bilo receno da je bilateralni sporazum Moskve i Beograda, kojim ce vojna saradnja dve zemlje biti podignuta " na visi nivo " , u interesu " bezbednosti u regionu " . A to je, dabome, odmah dalo krila svakojakim spekulacijama - sklapaju li to Beograd i Moskva neki novi vojni savez? I: da li to treba da bude protivteza " Partnerstvu za mir " i brana daljem sirenju NATO-a na Balkanu?

Kljuc ove zagonetke stici ce, ubrzo, iz Moskve u obliku vesti koja je glasila: Vlada SR Jugoslavije proucava predlog da joj Rusija vrati najveci deo duga (rec je o nasledjenom, " klirinskom " , dugu jos iz vremena prethodne Jugoslavije) isporukom jedne eskadrile borbenih aviona " mig-29 " , u ukupnoj vrednosti od 400 miliona dolara. Sudeci prema tvrdnji visokog funkcionera Ministarstva trgovine u Moskvi Viktora Sokola (jer beogradski zvanicnici su i u ovoj prilici, po obicaju, cutali kao ribe!), ideja o kupovini novih ruskih aviona potekla je od Vojske Jugoslavije. Medjutim, Vlada SR Jugoslavije se - procenjeno je u Moskvi, a receno u istoj vesti koju je prosledila agencija Interfaks - jos koleba da li da ovaj ruski dug upotrebi za kupovinu aviona ili za kupovinu ruske nafte i gasa...

Ipak, cini se da je odluka o konacnom opredeljivanju Beograda prema NATO-u, bar sto se beogradskih zvanicnika tice, doneta u Dejtonu. Nije tesko pretpostaviti da je na to presudno uticala cinjenica da je predsednik Srbije Milosevic tamo bio u prilici da o svemu, natenane, raspravlja sa americkim generalima.

" Nikada nisam videla toliko americkih generala na jednom mestu " , kaze Keti Marton, supruga americkog posrednika Ricarda Holbruka, secajuci se dana provedenih u Dejtonu. " Nijednog trenutka nisam mogla da izadjem iz kupatila a da ne prodjem pokraj grupe najvisih generala, onih sa cetiri zvezdice, koji su stalno bili u kuci u kojoj smo boravili " , poverila je gospodja Marton novinaru NIN-a.

U predlogu platforme za " alternativnu spoljnu politiku " , dakle spoljnu politiku koju bi ovde mogla da vodi samo jedna nova demokratska vlada, a koju je nedavno formulisala grupa uglednih eksperata okupljenih u Forumu za medjunarodne odnose, kaze se izricito da SR Jugoslavija ne moze da ostane usamljena na celom evropskom kontinentu, izvan " sveevropskog sistema vojnobezbednosne saradnje " , u okviru programa " Partnerstvo za mir " i NATO. Jer, to bi znacilo jedan vid samoizolacije i dovodjenje sebe u neravnopravan, slabiji polozaj, narocito u odnosu na svoje susede...

Pazljiva analiza Dejtonskog sporazuma govori da je, zapravo, vec sve reseno. Jer tu nije rec o obicnom mirovnom ugovoru; sva tri potpisnika - Beograd, Zagreb i Sarajevo - prihvatila su, uz americko posredovanje, istovetne obaveze koje predvidja i sporazum " Partnerstvo za mir " . Osim toga, u proceduri koja se zvanicno zove " primena Dejtonskog sporazuma " , Beograd je vec progutao gorku pilulu i poceo disciplinovano da ispunjava njegov mozda najbolniji deo - unistavanje " viskova " naoruzanja. Radi se, ocigledno, o nalogu da oruzana sila SR Jugoslavije bude svedena iskljucivo u okvire koji joj, po procenama generala i eksperata NATO-a, pripadaju!

To unistavanje se sada obavlja diskretno, daleko od ociju javnosti, uz propisanu kontrolu oficira armija susednih zemalja, Hrvatske i BiH. Bas kao sto oficiri Vojske Jugoslavije kontrolisu skladista naoruzanja u tim zemljama, u skladu sa odredbama Dejtonskog sporazuma, koje su, zapravo, slicne ili identicne, medjusobnim obavezama zemalja potpisnica sporazuma " Partnerstvo za mir " . Dakle, nije sija, nego vrat.

I pored toga sto je, na kraju, prihvatila da pocne da ispunjava obaveze koje spadaju u uslove za " Partnerstvo za mir " i pristupanje NATO-u i dozvolila strancima da obavljaju inspekciju vojnih skladista i kontrolisu domace naoruzanje, ovdasnjoj vlasti jos ostaje da ispuni onaj, za nju svakako najbolniji uslov: da pristane na demokratsku politicku kontrolu nad oruzanom silom! Jer, to je jedan od sustinskih uslova koji se sada trazi od zemalja zainteresovanih za formalno pristupanje " Partnerstvu za mir " i kandidatima za ulazak u NATO. Ali, cini se da je Slobodanu Milosevicu i u ovom domenu odbrane i bezbednosti bilo, kao i obicno, mnogo lakse da " kapitulira " pred strancima i da se okane insistiranja na nekoj vrsti tvrdoglavo shvacenog pojma " nacionalnog suvereniteta " , nego da se pomiri s cinjenicom da u ovoj zemlji vise ne moze da vlada sam, iskljucivo po sopstvenom nahodjenju. I da mora da pristane na demokratsku politicku kontrolu oruzanih snaga i, konacno, pomiri se s cinjenicom da ce i Srbija, jednog dana, postati demokratska zemlja.

# STEVAN NIKSIC